Početak - rođen je 19. oktobra 1928. u selu Nikšić, blizu mesta Batočine, pokraj grada Kragujevca. U zvaničnoj biografiji koja je objavljena u leksikonu "Ko je ko u Srbiji ,95" ne piše ko su bili roditelji gospodina Jovića. Ono malo njegovih prijatelja (izbrojali bi se na prste jedne ruke i još bi preteklo) nije bilo voljno da priča o "tako važnim biografskim podacima". Jedan, koji se poodavno ne druži s Jovićem, natuknuo je nešto da je Bora rastao bez oba roditelja...

Detinjstvo - bavio se isuviše našim životima da bi se u javnosti sećao najranijeg detinjstva...

Nacionalnost - Srbin. "Kažem mu (Janezu Drnovšeku, sećanja u svojoj knjizi "Poslednji dani SFRJ", pr. a.) da može biti siguran, nismo mi nekulturni kako nas oni zamišljaju, da ih pozovemo u goste pa da im psujemo majku"... deo o Miloševićevom dolasku na vlast i dešavanjima na Kosovu. Slovenci i Hrvati su ga zvali "Bora Cincar".

Verska opredeljenost - nije se izjašnjavao.

Obrazovanje - diplomirao je ekonomiju na BU 1952, doktorirao 1965. godine. Voli da istakne da govori italijanski i ruski.

Karijera - prema sećanjima samog Jovića, počeo je s direktorskom funkcijom u Zavodu za plan sreza Kragujevac. Potom je bio direktor komercijalno-finansijskih poslova u Zavodima "Crvena zastava". Odmah zatim - 1963. postaje funkcioner u Privrednoj komori Srbije i Republičkom sekretarijatu za industriju i trgovinu. Oni koji ga pamte iz ovog perioda kažu da je bio fin, uglađen i da je vreme u PKS, uglavnom, trošio na pripremu doktorske disertacije.

Godine 1965, imenovan je za direktora Republičkog zavoda za plan, posle dve godine i za člana RIV-a Srbije. Usledilo je uhlebljenje na saveznom nivou - biraju ga za člana SIV i generalnog direktora Saveznog zavoda za društveno planiranje.

Jovićeva karijera u stalnom je usponu, već 1973. baš on je stalni predstavnik SFRJ u SEV-u, da bi po isteku ovog dvogodišnjeg mandata, dobio ambasadorsku stolicu u Večnom gradu. Po povratku u domovinu sačekalo ga je mesto predsednika Republičkog društvenog saveta za privredni razvoj i ekonomsku politiku. Od 1982. je član srpske delegacije u Skupštini SFRJ, istovremeno je i potpredsednik srpskog parlamenta, viđeniji član Predsedništva srpskog CK-a. Dve godine, od 1988, šefuje Skupštinom Srbije, malo kao potpredsednik, malo kao predsednik, da bi karijeru okončao kao pretposlednji predsednik Predsedništva SFRJ. Ova, njegova poslednja visoka funkcija narodu je i najinteresantnija jer mnogi nikad neće zaboraviti da je baš njega zapalo da na goloruke građane (naoružanost idejama se ne računa) izvede tenkove onog čuvenog marta one 1991. godine.

"Pa i tada vojska nije upotrebljena radi toga da bi otela nekome vlast, već da neko ne bio oteo vlast onima koji su je dobili na izborima. Mislim da je u skladu to jedno s drugim, što govorim", prokomentarisao je mnogo godina kasnije, kad je postojala mogućnost reprize već viđenog 11. septembra 2000. godine. Važno je i to šta je pričao kao Srbin Slovencima i Hrvatima koji su uveliko odlazili, a "šefu nije imao ko da javi": "Slovenci su svoju partiju skoro likvidirali, nemaju pravo da govore o nama. Uostalom, ne pitamo ih, niti ćemo ih slušati - ignorisaćemo ih i omalovažiti. Imamo moralno pravo na to."

Kad je Štab Vrhovne komande odbio da podigne stepen borbene gotovosti zbog pogoršane političke i bezbednosne situacije u zemlji, naljutio se i podneo ostavku - 15. marta 1991. Međutim, kolege u Skupštini Srbije (čitaj Milošević) odbile su mu ostavku i naterale ga da se vrati u "putujući karavan". Posle se žalio da je tada bio izmanipulisan. O svim manipulacijama one vlasti s ovim narodom, napisao je u knjizi "Poslednji dani SFRJ", koja je mnoge asocirala na tužnu i, naravno, krvavu bajku. Neki su ovo delo upoređivali s Dedijerovim "Novim prilozima za biografiju Josipa Broza".

Penzionerske dane Jović provodi kao većina kolega mu, s malom razlikom - kad ga novinari intervjuišu, on ne juri da kupi novine da bi video svoju sliku na beogradskom Kalemegdanu, već autora teksta da mu plati honorar od sto maraka.

Stranački angažman - onaj s kojim je, kako sam kaže, deset godina jeo zajednički hleb, provodio dane i noći, postavio ga je za predsednika zajedničke partije maja 1991, da bi ga novembra iste godine, bez ijednog slova objašnjenja, smenio sa svih funkcija. Dugo je bio "običan" član, vajkao se da li da se vrati SPS-u kad Sloba ode iz njega, ali je novembra 2000. prelomio i s Miloradom Vučelićem smestio se u novu - Demokratsku socijalističku partiju.

Zanimljivosti - opisivali su ga kao "kočopernog, ambicioznog i neposlušnog" čoveka. Rekli su i da je od onih "pametan - za sebe". Opet je u žiži zbog knjige o Miloševiću i pozdrava iz Haga od Karle del Ponte.

Dugo je udovac, bio je oženjen Milankom, imaju dva sina.

ZORICA VULIĆ-ZARIĆ