Jedan od najizrazitijih predstavnika sarajevske pop scene sredinom sedamdesetih i početkom osamdesetih, kada je imao i status jugoslovenske mega zvezde, Zdravko Čolić, iako nikada nije pripadao najurbanijoj varijanti pop kulture, njegov uspeh se, naročito danas, može posmatrati i kao fenomen. Uz činjenicu da su, iz sjajnog perioda popa i „Indeksa", a potom „Novog primitivizma"(lansirali su ga reditelji Emir Kusturica sa „Zabranjenim pušenjem", Ademir Kenović, Benjamin Filipović, glumac Branko Đurić Đura sa „Bombaj" bendom, Nele Karajlić..), nove muzičke i kulturne trendove „preživeli" samo „Zabranjeno pušenje" i Goran Bregović, vitalnost Zdravka Čolića je utoliko zanimljivija.

O prvoj eks turneji posle ratova, Sarajevu i Beogradu, Davorinu Popoviću i prijateljima iz „bivšeg života", porodici, razgovarali smo sa Čolićem kada je bio gost naše redakcije.

Obišli ste Podgoricu, Ljubljanu, Zagreb, Sarajevo, Beograd... Da li ste imali tremu da se posle toliko godina opet pojavite pred publikom?
- Vrsta treme uvek postoji, imao sam je i u vreme kada sam najviše nastupao po Jugoslaviji. Ohrabrivala me činjenica da sam, na primer, i u Zagreb i u Ljubljanu bio pozvan, što znači da je postojalo interesovanje publike i da se nisam sam nudio. Za mene je bio važan i podatak što se pop iz osamdesetih intenzivno slušao svih ovih deset godina, možda samo i zbog sećanja na jedan drugačiji život koji smo imali.

Želeo sam kćerku Pre nekoliko dana dobili ste kćerku i postali, kako ste rekli, „deda - tata". Pristali ste da narušite imidž „večitog mladoženje"? - Neki ljudi ranije uđu u ono što se zove „normalan" život ili nekakav stereotip, neki kasnije, a možda i bog odredi kada ćemo šta da uradimo. Sa Aleksandrom, mojom ženom, zabavljao sam se 12 godina, i jednog trenutka sam pomislio - ili ćemo da se venčamo, ili ćemo da raskinemo. Krajnje je vreme, međutim, bilo za ovu prvu varijantu. Ćerku sam baš želeo da imam, iako na Balkanu većina nekako „bezecuje" na sina. Još se, međutim, nisam odlučio za ime, u užem izboru su neka kratka, lepa, internacionalna imena. Celog života imam problem što u inostranstvu niko tačno ne ume da izgovori moje ime.

Nisam, međutim, jugonostalgičar, ne vezujem se ni za državu, ni za granice, ni za gradove, nego za ljude, ali mislim da se toliko interesovanje publike za moje koncerte može negde tražiti i u činjenici da nas sve, što makar i metaforično podseća na to srećnije vreme, negde pomalo dira, i da smo ponovo željni normalne komunikacije.

Zato mi se čini da je ova turneja, koja još traje po nekim gradovima Vojvodine i Srbije, više bila događaj, nego koncerti, ne samo zbog toga što sam nastupao ambijentalno. Iako ne volim da se služim brojevima, cifre pokazuju da se od Drugog svetskog rata ne pamti toliko publike.

Ovih deset godina niste imali baš najbolju komunikaciju sa Sarajevom, jer ste bili apolitični. Da li ste, kao Sarajlija, možda i imali moralnu obavezu da kažete nešto o onome što se događalo?
- Meni su neki ljudi zamerili dve stvari - prvo, što u vreme najstrašnijih stradanja nisam bio u Sarajevu, pa sam samim tim, po njihovom verovanju, prestao da budem prijatelj, i drugo, što nikoga nisam javno optuživao i napadao za tu tragediju.

Ako govorimo o nekakvom javnom angažmanu, za mene je i ćutanje vrsta angažmana, zato što pripadam ljudima koji veruju da umetnicima i muzičarima ne samo da nije mesto na političkim tribinama, nego je nemoralno i da nose bilo čije „dresove". Svi smo, na ovaj ili onaj način, preživeli neke tragedije u ovih deset godina, niko od nas nije ostao netaknut. Uostalom, ove ratove nikada nisam smatrao ratovima naroda, nego borbom političara za profit, što je danas svima nama više nego jasno. Ljudi su, jednom krajnje jeftinom političkom manipulacijom, navučeni na nacionalna razvrstavanja i na ludilo, a onda je postalo prekasno da se ono zaustavi. Danas su na celom prostoru bivše Jugoslavije najbogatiji upravo političari i ratni profiteri, i zato su ti ratovi za mene jedna od najvećih „legalnih" pljački ovog stoleća. Obični ljudi, osim mržnje i stradanja nisu dobili ništa.

Postoji još jedan razlog mog ćutanja u ovih deset godina - nikada nisam bio tip čoveka koji je sklon bilo kakvim raspravama i optuživanjima. Celog života sam gledao kako da neprijatelja pretvorim u prijatelja, a ne kako da ga uništim, i nikako nisam mogao da idem protiv ličnih uverenja, pa makar to bilo i zbog ratova. Nekakav moj gest u tom smislu možda bi mogla da bude i činjenica što nisam pevao u vreme dok su trajali ratovi i sarajevska tragedija. Mislim, međutim, da je to vreme „prijatelja" i „neprijatelja" negde iza nas i da se duhovi smiruju.

Neki su ipak pokušali da vam „miniraju" koncert u Sarajevu?
- Bilo je malih provokacija uoči koncerta i na nekim bilbordovima, ali se nije dogodilo ništa ružno, naprotiv. Susret sa ljudima koji su došli da me čuju bio je za mene vrlo emotivan, ali i za njih. Većini Sarajlija politike je preko glave, ono što priželjkuju nakon svega samo je jedan običan, normalan život. U Sarajevo sam nekoliko puta išao i privatno - struktura stanovništva se značajno promenila u ovih deset godina, većina onih koji su bili „raja" i koji su činili aromu tog grada, nažalost, više nije tu. Ove nove „dođoše" stare Sarajlije ne prihvataju baš preterano, što je tipično za svaki grad. Oni bi da se „raja" vrati i da Sarajevo bude ono što je bilo, a ne samo delić od toga.

Šta se, zapravo, dogodilo na sahrani Davorina Popovića, u štampi je bilo mnogo oprečnih informacija?
- Davorin je bio jedan od mojih najboljih prijatelja, s njim i sa „Indeksima" otišao sam na prvu turneju u životu, 1972. godine. Mnogo me potresla njegova smrt, pogotovu što su na sahranu došli svi naši prijatelji, čak i oni koji su sada u inostranstvu, i to je bilo prvo naše okupljanje posle deset godina. Onda su krenule i ispovesti - ko je šta sve od nas doživeo, šta mu se sada događa, odjednom je krenulo toliko emocija da je čak i fizički bolelo. Bilo je i malo pića, sve se to pomešalo, tako da sam završio u hitnoj pomoći.

Mene, međutim, lažne ili skandalozne informacije nikada nisu preterano iritirale jer sam svestan da čovek, koji je prisutan u nekom javnom životu, uvek mora da ima i „opoziciju".

Ko je danas vaša publika - predstavnici pop i rok kulture više nemaju značajniji uticaj u bivšoj Jugoslaviji, a hip - hop kultura bi se mogla nazvati kopčom koja spaja nove generacije na ovim prostorima?
- U publici koja dolazi da me čuje danas vidim tri generacije. Nemam odgovor zašto je to tako, možda bi neka muzička ili sociološka analiza dala prave argumente. Ako je reč o hip - hop kulturi, jednom vrlo prisutnom trendu danas, on okuplja novu generaciju, onu kompjutersku, kibernetičku, koja bez ikakvih predrasuda komunicira sa svetom i okruženjem, i za koju treba navijati. U tom smislu, smatram je alternativom postojećoj kulturi, što ne znači da možda neće dobiti i centralno mesto. Meni se, na primer, veoma dopada hip - hop soul, i mislim da je to jedino vredno u muzici što je stiglo iz Amerike.

Moje iskustvo, međutim, kaže da se nakon trendova i nekih generacijskih promena koje uvek donosi novo vreme, čovek ipak vraća suštinskoj emociji. Ti mladi ljudi koji danas satima sede za kompjuterom i komponuju, verovatno će kroz dve - tri godine početi da kopaju po prošlosti, jednostavno zato što život ne čine samo sadašnjost i budućnost. Uostalom, u prilog ovoj tezi govori i činjenica što je u svetu, takođe, danas vrlo aktuelna i etno muzika.

Radmila Radosavljević
Foto: P. Milosavljević