Uraganski život meksičke slikarke Fride Kalo biće tema najnovijeg holivudskog spektakla. Oko uloge slavne umetnice otimale su se Madona (strastveni kolekcionar Fridinih slika), Dženifer Lopez i Salma Hajek. Uloga je ipak pripala Hajekovoj, a film koji se uveliko privodi kraju režira Džuli Tejmur.

- Identifikujem se sa Fridom Kalo u potpunosti. Živela je svoj život kao umetničko delo. Bila je feministkinja ali je posedovala sve kvalitete vrle, tradicionalno vaspitane meksičke žene. Ona je bila oličenje Meksika: telo joj se raspadalo na komade, ali je njena duša bila neuništiva - izjavila je Salma.

Frida Kalo, ultra-levičarka, javno deklarisani biseksualac i militantna feministkinja, rođena je 6. jula 1907 kao treća ćerka nemačkog fotografa i majke kreolke. Bila je udata za meksičkog slikara Dijega Riveru, što ni najmanje nije smetalo njenim lezbejskim avanturama. Začudo, Rivera ju je podržavao u tome jer je Fridin seksualni nagon bio neutaživ. Bila je istovremeno ljubavnica i Lava Trockog i meksičkog predsednika! Neposredno pred Drugi svetski rat, postigla je svetsku slavu izložbama u Americi i Francuskoj. Uprkos ekstatičnim kritikama „Tajma", „Voga" i „Veniti Fera", Fridi se umetnički svet Njujorka i Pariza nije nimalo dopao: „Niko nema predstavu kakvi su psi svi ti ljudi! Povraća mi se od njih! Svi su tako prokleto intelektualni i potpuno truli. Radije bih prodavala tortilje na pijaci nego imala posla sa umetničkim kučkama Pariza i Njujorka." Kako je njena slava rasla, tako se njen brak raspadao. Početkom četrdesetih postala je težak ovisnik o alkoholu i trankvilajzerima.

Njen fascinantni dvostruki autoportret „Dve Fride", na kojem sebe predstavlja ružnom, muškobanjastom i iščupanog srca, definitivno je raskrstio sa evropskom školom nadrealizma. Njena direktna, nimalo dopadljiva i duboko introspektivna umetnost inicirala je potpuno drugačije poimanje meksičke tradicije. Frida je bila preteča i „bed peintinga" i kalifornijskog andergraunda, koji ju je proglasio za svoju sveticu. Godine 1954. je učestvovala u demonstracijama protiv američke intervencije u Gvatemali, iako je već uveliko bila u invalidskim kolicima.

Četrdeset sedam godina posle njene smrti, njeno delo još uvek fascinira brojne generacije. Njena životna agonija, autoportreti kao javna samoubistva i politički aktivizam učinili su je jednom od najvećih feministkinja u istoriji umetnosti.

S. Đ.. M