Niko u Stejt departmentu niti u CIA nije mogao da potvrdi tako bizarno predskazanje, što je izazvalo Kisindžerovu burnu reakciju na sastanku revizione grupe: „Predsednik uvek govori da podržimo Pakistan, međutim, svaki predlog koji dobijem potpuno je oprečan od tog stava. Ponekad zaista mislim da se nalazim u ludoj kući". Za vreme Niksona Bela kuća je upravo tako izgledala, a ljudi koji su tu radili mogli su samo da konstatuju da su u vašingtonski kolokvijalan govor ušli novi, moćni termini - kriza i konspiracija.

„Predsednik uvek govori da treba da podržimo Pakistan". Ta tvrdnja je bila potpuno tačna. Mnogo pre koncepcije njegove „kineske diplomatije", čak i u godinama kada je bio protiv „crvene Kine" i njenih simpatizera, Nikson je mrzeo vladu Indije istovremeno izražavajući simpatije za Pakistan. Mnogi njegovi biografi i saradnici, uključujući i Kisindžera, sećaju se koliko nije trpeo, možda i s razlogom, posebno Indiru Gandi. Uvek je o njoj govorio kao o „onoj kučki". Jednom prilikom ostavio ju je pred vratima Bele kuće, namerno, da čeka na prijem četrdeset i pet minuta. Ta netrpeljivost potiče još od ranije. Nikson nije podnosio njenog oca Pandita Nehrua i njegove saborce Makariosa, Tita i Sukarna, iz Pokreta nesvrstanih. To je najverovatniji razlog zašto je general Jahaja Kan uživao poseban tretman i bez „kineske karte", kod predsednika i savetnika za nacionalnu bezbednost.

Sve ukazuje da je takav kurs Kisindžer bio zauzeo prema Bangladešu još dok je bio na položaju državnog sekretara. Isti stav je imao prema šeiku Mudžibu, lideru Avami lige, ocu nezavisnosti Bangladeša. Rukopis Kisindžerove politike karakterisala su stalna neprijateljstva. U štampi je vrlo loše prošao, povodom angažovanja u bangladeškoj krizi bio je javno ismejan, što je pokvarilo njegov boravak u Kini. Mudžiba je poredio sa Aljendeom, prema tvrđenju njegovog pomoćnika Rodžera Morisa, a ništa bolje nisu prošli ni drugi lideri Bangladeša. Čim je postavljen na mesto državnog sekretara 1973, odmah je smenio sa položaja potpisnike peticije protiv genocida 1971. Sledeće godine u jesen, odbio je nekoliko puta da primi Mudžiba, kada se kao šef države našao u prvoj zvaničnoj poseti SAD. Bojkotovao je u Vašingtonu petnaestominutni sastanak koji mu je predsednik Ford odbio. Odbio je takođe Mudžibov glavni zahtev za hitnu isporuku žita i olakšicu vezanu za dugove, neophodnu zemlji opustošenoj posle sukoba iniciranih od strane Kisindžerovog saveznika i prijatelja. Rodžer Morisa piše: „Kisindžer je zauzimao prilično uzdržan stav, smatrajući da pošto su se kao država-klijent odvažili na nezavisnost, trebalo bi ih pustiti da se sami praćakaju neko vreme". Kisindžer je samozadovoljno počeo da izgovara Bangladeš kao „international basket case", (što doslovce znači „slučaj međunarodne korpe", prim. prev.), što jeste bilo tačno, pokazujući svoj cinizam do krajnosti.

Novembra 1974. na kratkoj turneji „spasavanja obraza" po regionu, Kisindžer se osam sati zadržao u Bangladešu, održavši trominutnu konferenciju za štampu na kojoj je odbio da odgovori na pitanje ko je tri godine ranije u Bengalski zaliv poslao krstaricu USS Enterprise. Nekoliko nedelja posle posete, o čemu danas pouzdano znamo, frakcija u američkoj ambasadi u Daki počela je da održava tajne sastanke sa grupom bangladeških oficira koji su planirali puč protiv Mudžiba. Već 14. avgusta 1975. Mudžib i četrdesetoro članova njegove porodice ubijeni su u vojnom puču. Njegovi najbliži politički saradnici su nekoliko meseci kasnije, u zatvorskim ćelijama, bajonetima izbodeni.

U to vreme Komisija za međunarodne odnose pri Senatu sprovodila je senzacionalističku istragu o umešanosti CIA u atentate i subverzivna delovanja u zemljama Trećeg sveta. Koncept „diplomatije tajnim kanalima" , nije uživao blagonaklonost, mada je bio široko primenjivan, kao u slučaju Ed Koreja, američkog ambasadora u Čileu, koji je otkrio da njegovi obaveštajci i vojni ataše vode svoju politiku iza njegovih leđa, uz tajnu autorizaciju iz Vašingtona.
Vrlo iscrpno istraživanje Lorensa Lifšulca sa Univerziteta u Jelu, potvrdilo je da je princip „diplomatije tajnim kanalima" primenjen i u Bangladešu.

Mladi oficiri koji su ubili Rahmana, postavili su Kondakara Mustakvea, predstavnika desnog krila Avami lige, za predsednika Bangladeša. Mustakve je bio na muci kada je morao da kaže da je puč i za njega bio iznenađenje, dodajući da nikada ranije nije sreo buntovničke oficire, majore Faruka i Rašida, na čelu odreda od trista ljudi, koji su „puč izveli na svoju ruku". Demanti je bio uobičajena forma, gotovo stvar etikecije, mnogo je navedeno da je takav politički preokret iznenadio i najmoćniji svetski obaveštajni centar. Posle atentata u Daki, drugo se i nije moglo očekivati.

Ceo događaj ima i svoju post-istoriju. Na godišnjicu puča, Entoni Maskarenas, novinar heroj iz bangladeškog rata, intervjuisao je majora Raida koji mu je u tom razgovoru potvrdio da je mnogo pre puča, ali i neposredno pred sam događaj, sreo Mustakvea. U stvari, šet meseci pre atentata na Mudžibu, stariji vodnik je ugovorio sastanak između Mustakvea i pobunjenika.
Dejvis Judžin Buster, američki ambasador u Daki, znao je da se na tim sastancima razgovaralo o puču. Poznati su mu bili takođe i detalji sa kontroverznog kongreskog saslušanja u Vašingtonu, posle kojeg su, zbog lošeg obavljanja dužnosti, mnogi državni službenici na visokim funkcijama u stranim zemljama, uništili svoje karijere.

Sutra: CIA ORGANIZUJE ATENTATE