BEOGRAD - Ni posle godinu dana od oktobarskih dešavanja u zdravstvu se ništa nije promenilo. Naprotiv, zdravstvo je i dalje u dubokoj krizi, a na planu očekivanih promena i reformi ništa nije učinjeno. Ovo postaje konstatacija većine dobro upućenih u probleme ove osetljive oblasti, a o tome šta je trebalo učiniti, a nije učinjeno, za „Glas javnosti" objašnjava profesor dr LJubomir Erić sa Medicinskog fakulteta u Beogradu:

- Trebalo je da se formiraju autonomne zdravstvene institucije - pre svega lekarska komora, koja je najvažnija za rad zdravstvene službe i celokupnu lekarsku profesiju. S pravom se očekivalo da će ona posle 56 godina otkako je ukinuta, ponovo da se osnuje. Osnivanje lekarske komore je vrlo važno jer njenim postojanjem zdravstvena služba vlasti postaje partner, a ne zavisnik od nje. Ministar, koji je došao, morao je da zna da je to najvažniji momenat i na to stavi akcenat.

A reforma u zdravstvu?
- Nije urađena, iako je veoma važna i u zdravstvenoj zaštiti i u socijalnom osiguranju. Uostalom, ako želimo u Evropsku uniju, reformu moramo da obavimo i približimo se razvijenim zemljama evropske zajednice. Iako se posle političkih promena očekivalo stvaranje najšireg fronta zdravstvenih radnika, ministru zdravlja nije uspelo da ih objedini. Ali stvorilo se više interesnih grupa u okviru različitih partija, što naravno nije dalo nikakvog konkretnog rezultata.

Šta bi onda ministar zdravlja trebalo da uradi?
- Morao bi zajedno sa svim drugim političarima da predloži reformu zdravstva, a presudna uloga da se da stručnjacima socijalne medicine koji tu reformu treba i da realizuju. Uostalom, treba da se zna da se naša zemlja političkim promenama obavezala pred Evropskom unijom da promeni organizaciju zdravstvene službe. A EU na završetak tog posla sigurno neće da čeka unedogled.

A uređivanje odnosa između državne i privatne zdravstvene zaštite?
- Ministar zdravlja ništa nije učinio po pitanju lociranja privatne zdravstvene službe u okviru državne. Osnovno pitanje za njega, ali i za druge političare, jeste da li će privatna zdravstvena služba dobiti status koji ima u ostalim razvijenim državama sveta, ili će i dalje ostati „nužno zlo". Takođe, veoma je važno otvaranje rasprave o decentralizaciji zdravstvene službe, i posebno, vraćanje Kliničkog centra Srbije u okvir beogradskog Medicinskog fakulteta. O ovome za godinu dana nije progovorena ni jedna reč. Kao ni o tome da Beograd, kao grad, ali i drugi regionalni centri, apsolutno nemaju ingerenciju ni nad jednom zdravstvenom ustanovom. Julovska koncepcija centralizacije zdravstvene službe nastavlja da živi.

Ekonomski položaj zdravstva i zdravstvenih radnika, priča je za sebe, upozorava naš sagovornik:
- I dalje nema ničega, a pacijenti pre odlaska u bolnicu na ozbiljnije lečenje, prethodno moraju sve da obezbede. Primanja zdravstvenih radnika nisu dostigla iole značajniji nivo koji bi obezbeđivao normalan život. Nije napravljena nikakva diferencijacija u pojedinim zdravstvenim delatnostima, što dodatno negativno utiče na profesionalnu motivaciju zaposlenih. Upravo takav ekonomski položaj stvorio je rak-ranu, koja razdire zdravstvo. Mito, korupcija, nepotizam, postali su svakodnevna pojava. A njih se možemo osloboditi samo poboljšanjem ekonomskog stanja u zemlji, širokim društvenim akcijama i posebnim radom autonomnih zdravstvenih organizacija, poput lekarske komore, koja na žalost ne postoji.

Opterećuje li zdravstvo i veliki broj zaposlenih?
- Između zdravstvenih i industrijskih radnika ne postoji razlika. Ako se kod industrijskih radnika beleži višak i do 30 odsto, onda taj višak postoji i u zdravstvu, te bi ministar morao da pokrene raspravu na tu temu. A problem bi se najbolje sagledao uvođenjem radnih kriterijuma koji podrazumevaju ko je i koliko obavezan da uradi u jednom danu, sedmici i mesecu. Osim toga, društvo bi ozbiljnije moralo da se pozabavi odlivom dobrih lekara i tehničara u inostranstvo. S jedne strane, zato što to urušava ugled zemlje, a s druge, slabi našu zdravstvenu službu, pa se bojim da ćemo jednog dana morati da „uvozimo" dobre stručnjake.

Posle svega izrečenog, šta nudite kao rešenje?
- U ovom trenutku, bio bi od velike koristi neki novi ministar zdravlja, pri čemu bi kandidat za to mesto trebalo da bude nestranačka ličnost, čime bi se prekinula serija odabira partijskih funkcionera, započeta iz vremena SPS, JUL i sada DSS. Na mestu ministra trebalo bi da bude mlada i sposobna osoba, već prepoznata kao stručnjak u zemlji i svetu.

Zorica Ostojć

Ne vidim da su gospoda iz DOS-a bilo šta uradila za proteklih godinu dana u oblasti zdravstva. Čak naprotiv, dve osnovne stvari od ranije ostale su i dalje ključni problem, upozorava Živorad Mrkić, predsednik Novog sindikata zdravstva.

- U zdravstvu se prvo ništa nije promenilo u sistemskom smislu. Nije urađeno ništa da ono bude efikasnije i pacijentima dostupnije. To što Vlada zagovara privatizaciju u oblasti zdravstva, Novi sindikat zdravstva ne prihvata, pošto javna zdravstvena zaštita treba svima da bude dostupna. Ona mora da pripada državi ili lokalnoj samoupravi. Na to upozorava i postulat Međunarodne organizacije rada (MOR) koji kaže da je zdravlje naroda opšte dobro i da nije na prodaju! Što se tiče privatizacije, može da se izvede, ali ni u kom slučaju ne sme da postane masovna.

Ovo naravno nije jedina zamerka na ponašanje novih vlasti u odnosu na stanje u zdravstvu. Ključna primedba Novog sindikata zdravstva odnosi se i na dalje prisutnu korupciju.

- Promenile su se samo zastave, a ostale su iste klike i kamarile bele mafije, i dalje nedodirljive, tvrdi Mrkić. Oni su sramota većine poštenih zdravstvenih radnika, jer pljačkaju bolesnog čoveka. Istina, niko ih i ne goni, jer su i policija i pravosuđe na njihovoj strani. A šteta je višestruka, počevši od toga da za lečenje ljudi uzimaju mnogo novca do toga da su nezvanično privatizovali klinike. Pacijenti se naravno iz straha da neće biti dalje efikasno lečeni, ne usuđuju da prijave belog mafijaša, iako bi država morala da ih zaštiti.

		Zoran Ilić, UGS „Nezavisnost" Nešto se ipak dešava - Naravno da nismo zadovoljni stanjem u zdravstvu, priznaje Zoran Ilić iz Sindikata „Nezavisnost". Izvesnih pomaka ima, Vlada je pre dva-tri meseca udostojila sindikate u smislu da otpočne dijalog, a i naše goruće pitanje vezano za plate polako se rešava. S povišicama se polako približavamo drugim javnim delatnostima, i očekujemo da će sa obećanim povećanjem u poslednjem kvartalu naš zahtev biti u potpunosti realizovan. A o tome čime nisu zadovoljni, Ilić kaže: - Nismo zadovoljni uslovima u kojima radimo. Dotrajale zgrade, oprema stara i tri decenije, pacijenti koji kupuju većinu stvari za bolničko lečenje, sve to mora da se promeni. Pregovori sa potpredsednikom Vlade Žarkom Koraćom i ministrom finansija Božidarom Đelićem ulivaju izvesni optimizam, pošto su tražili da napravimo listu prioriteta kako bi se donacije pravilno rasporedile. A krenulo je i renoviranje bolničkih zgrada - u Nišu, Subotici, Somboru, Beogradu... U svakom slučaju, bolje je, iako su pomaci minimalni.