Poštovani uredniče, Njujork, posebno Menhetn, i juče i danas je avetinjski grad. Strah se uvukao u ljude. Ne radim već treći dan; šetao sam južnim Menhetnom, kroz čuveni Vilidž, zastao nekoliko puta da popijem kafu. Ulice su puste, zabranjen saobraćaj, prolaze policajci, vatrogasci, vojna oklopna kola. Vojnih aviona koji paraju nebo, kao što beše juče i prekjuče, više nema. Čudna tišina, nespojiva s Njujorkom...

No, nemam nameru da pišem čitav izveštaj; niti vi imate prostora, niti ja vremena. Hoću da ukažem na nešto čudno, zastrašujuće, opominjuće što može iznenaditi svakoga Evropljanina, naročito čoveka pravoslavne vere. Čudite se o čemu li se to radi?
Videh danas na hiljade ljudi, pogotovo mladih. Da li možda neko od vas pomišlja da se narod zavio u crno? Jednom vam pomenuh jačinu nacionalizma ovde - niste objavili to pismo. Danas vam govorim o masi ljudi koja nosi državne zastave, na svakom drugom ćošku se prodaju i nalepnice sa državnom zastavom, bedževi sa likom g. Buša, bedž Hilari Klinton (ona je inače senator), metalni privesci sa zastavom, minđuše, broševi koji me potpuno podsećaju na čuvene sovjetske značke.

Videh sveće upaljene na skverovima, poruke poginulim vatrogascima... No, ratoborni pokliči su svuda u vazduhu, regrutni centri širom SAD se pune... Užas je zadesio nevine žrtve, a ja se plašim da ne bude još više po svetu nevinih žrtava.

Miodrag Bjelić, Njujork

U rubrici "Koje ovaj čovek" koju potpisuje Zorica Vulić-Zarić našao je svoje mesto i Žak Širak, predsednik Francuske, i to, sasvim razumljivo, uoči njegove odložene (ne otkazane) posete SR Jugoslaviji. Ironičan ton koji karakteriše ovu rubriku ne bi previše smetao (jer treba demistifikovati i institucije i ličnosti) da u njemu nema previše netačnosti i neukusa.

Besmislen i smešan prevod njegove nekadašnje funkcije auditeur-reviseur, i pogotovo jadan pokušaj igre reči zasnovane na pogrešnom (neukom) prevodu daju razloga za sumnju u tačnost i ostalih podataka. Istina je da reč auditeur znači "slušalac", ali da kao i većina reči u većini jezika ima i druga značenja, a u konkretnom slučaju znači "kontrolor", ili "propovedač" kako glasi službeni prevod ove funkcije u žargonu finansija i standarda iz porodice ISO 9000.

Sve češće se može čuti i u srpskom jeziku imenica "odit" u smislu "provere bilansa" i "oditer" u smislu lica koje tu proveru obavlja.
Da li priliči uglednom dnevnom listu da, makar i u toj neobaveznoj rubrici, međunarodni angažman tog šefa države komentariše debilnim stihovima anonimnih stvaralaca iz drumskih mehana? A zaboravlja pri tom da primeti da je upravo taj isti šef države u Savetu NATO-a svojim glasom protiv spasao od bombardovanja mostove u Beogradu?

I pogotovo, da je to prvi šef jedne velike zapadnoevropske države koji je spreman da dođe u Jugoslaviju i tom posetom da podršku mladoj, zbunjenoj, nesigurnoj, a po nekim mišljenjima i sumnjivoj demokratiji? Liči li to, najzad, na onu gostoljubivost koju volimo da ističemo kao svoj nacionalni kvalitet?

Što se tiče kvalifikacija iz pera"poznatog novinara" Žana Difura (čija "poznatost" kao da je zasnovana na kriterijumima Ivana Markovića i Gorana Matića), ne treba mnogo pameti da bi se znalo da legendarni predsednik De Gol u današnje vreme nikako ne bi mogao da bude predsednik Francuske upravo zbog svojih stavova prema Americi, evropskim saveznicima i NATO-u. Pa i kad bi, uprkos tim stavovima, i bio predsednik, sumnjam da bi zaboravio da je Jugoslavija vrlo gorljivo pružala ne samo političku (što bi možda i razumeo i progurao), već i značajnu vojnu pomoć Frontu za nacionalno oslobođenje Alžira, koji je, nezavisno od suda koji smo tada imali i danas možemo imati o opravdanosti tog pokreta, bio - neprijatelj "tradicionalnih srpskih prijatelja Francuza".

I teško da bi prihvatio objašnjenje da su tu pomoć pružale tadašnje "komunjare", a ne današnje "demokrate".
Ostaje još pitanje dobrog ukusa kada se piše o pojedinostima iz ličnog života poznatih i značajnih ljudi. Kome treba da bude važan ili zanimljiv način na koji je život izgubila ćerka predsednika Širaka? I zar uglednom "Glasu javnosti " nije bolje da prepusti nekim drugim listovima, čijem profilu i čitalaštvu to više priliči, da pišu o vrsti i boji gaća u kojima voli povremeno da ručava neki šef države?

Ne mora svaki gost svakom domaćinu da bude podjednako simpatičan, ali ako prihvati posetu gosta, domaćin je dužan da se prema njemu ophodi kao da mu - jeste simpatičan. Najzad, u toj primitivnoj aroganciji zaboravljamo ko je kome potrebniji: mi
Francuskoj ili Francuska nama.

Vladimir Pavlović, prevodilac iz Beograda

1. U toku juna i jula 2001. godine utrošio sam:
- 451 kilovata skupe struje po 1,12 din = 505,12 dinara
- 347 kilovata jeftine struje po 0,28 din = 97,16 dinara
ukupno 602,28 dinara

2. Na ovaj iznos ide porez 20 posto, ukupno: 120,45 dinara;
ukupno 722,73 dinara

3. Dobio sam račun na 1.801,96 dinara

4. Treba da platim više od stvarno utrošene energije u iznosu od 1.079,23 dinara

5. Država me je oštetila za navedenu sumu zato što sam se zimus grejao na struju, morao sam, nemam centralno grejanje ni peći na drva i ugalj. Imam stan od 68 metara kvadratnih, da imam centralno grejanje, plaćao bih 384 dinara mesečno, a zimi struju plaćam i 10 puta više.

6. Novim tarifnim sistemom Vlada pljačka jedan deo naroda (koji se greju na struju), a štiti one koji su na centralnom grejanju.

7. Evropska zajednica ne traži pljačku naroda, traži uvećanu cenu električne energije, ali istu za sve, kao i paritet cena isti, pa biraj kako ćeš se grejati.

8. Za vreme prethodne vlasti, bilo je struje, cene iste za sve korisnike, popravili su sve kvarove koje nam je naneo svet, sadašnja vlast samo povećava cene, ucenjuje potrošače i isključuje nas pred svako poskupljenje. Pošto nisu dorasli svojim zadacima, neka se vrate na Zapad, odakle su i došli i mesta ustupe poštenim i sposobnim.

Tomislav Acković, Beograd

Poslednjih nedelja stalno slušamo prepucavanja i nadmudrivanja na političkoj sceni Srbije (hrane za ljudsku dušu nema nigde), a sve je to u kontekstu "brige" za narod, pošto nam nesreća nije bilo dosta. Kada mi sami ne možemo da nađemo neki zajednički jezik i to u ovakvim okolnostima i prilikama u kojima se nalazi narod - zemlja, pa šta da očekujemo od tog Zapada koji nam prijatelj sigurno nije, što je i pokazao, ali razmislimo dobro koliko je sama nesloga tome doprinela.

Neće oni vladati nama - slažem se, ali mi ćemo se pojesti sami - ne brinite. Nama neprijatelj nije potreban. I jedna i druga vlast, i "viša" i "niža" ni toliko, samo pričaju i druge kritikuju, to je stari i već viđen metod poslednjih godina.

Nasledili smo zlo i nesreću, a to se ne može rešiti preko noći, možda i ne sme, no mi teramo svoje, pameti na pretek, a rezultati slabi. Kritikovati je ipak lakše do borbe pa makar bila i prividna momentano, dok ne stignu rezultati. No biće onako kako nam je suđeno, tako narod kaže. Ja se sa time ne bih složila, a i naša crkva ne priznaje tu reč sudbina, na koju sve prebacujemo kada drugog izlaza nemamo.

Neću više ništa da kažem, neka ih Bog urazumi ako može i neka pomisle bar ponekad ali istinski na ovaj narod. No žao mi je što moram biti i malo okrutna, možda to i zaslužujemo.
Između puno negativne energije i loših vesti ima i jedna pozitivna i lepa vest, bar za mene, a možda će se i još neko složiti sa mnom. Iako lično ne poznajem gospođu Plavšić, treba odati priznanje Republičkoj vladi na brizi o jednoj hrabroj i pozitivnoj ženi u svakom pogledu, kojoj je jedini cilj bila želja da pomogne svom narodu posle svih nesreća koje je preživeo u toku građanskog rata u BiH, a koji joj se nije dosledno odužio. Znala je da opstanak naroda zavisi koliko se pridržavaš svetske tačke sporazuma - nažalost sila Boga ne moli.

Ne znam da li se u skorijoj prošlosti ijedna žena političar našla na listi optuženih za ratne zločine. Kako bilo, bilo je tužno ali ne za Biljanu Plavšić, već kako je rekao naš predsednik Koštunica, kada su ga pitali novinari da li je video na televiziji hapšenje g. Miloševića, on je odgovorio: "Bilo je tužno".

Na kraju želim joj samo malo mira da se odmori od svega u ovoj našoj Srbiji - Beogradu koga mnogo voli kako je jednom prilikom izjavila.

P.S. Letovala u Crnoj Gori pre nekoliko godina, pred izbore u Republici Srpskoj, mislim da su bili pretposlednji, kada je gđa Plavšić izgubila od g. Poplašena. Pričajući na plaži s jednom porodicom iz Srpske, saznala sam de se oni vraćaju kući "zbog glasanja, a ne znamo ni za koga". Ja sam tada samo rekla: "Vi treba da znate za koga, jer srpski narod tamo ima Biljanu Plavšić. Imate ono što niko nema". Odgovor je glasio: "Mislite".

U sredu, 12. septembra 2001. godine u 12.30 časova, vozio sam dva prijatelja i jednog radnika Kliničkog centra u krugu Kliničkog centra kod glavne apoteke u pravcu Porodilišta i Ortopedske klinike. Brzinu sam prilagodio kretanju u krugu bolnice. Preko puta glavne apoteke Kliničkog centra stajao je plavi kombi i ja sam zastao i malo se pomerio u desnu stranu da propustim beli "golf" i još dva vozila koja su išla iz pravca Porodilišta.

U tom momentu iza mene je velikom brzinom, kao furija, nasilnički uletelo vozilo BG 368-236 za čijim volanom je sedeo mlađi čovek a saputnica u je bila osoba plave kose. Kako mi je "golf" dao znak da krenem, ja sam krenuo i u tome momentu je uleteo vozač upravljajući vozilom BG 368-236 ne dozvoljavajući mi da prođem. Lice iz navedenog vozila počelo je da galami i mlati nekim metalnim predmetom sličnim pištolju ili revolveru. Pošto nije mogao da prođe od mene, jer sam već delimično izašao obilazeći drugo vozilo, on je izašao ispred mog vozila, psujući mi sve živo, demonstrirajući silu očiglednom primenom svog ponašanja lupajući po haubi mog automobila, svo vreme psujući me i preteći mi i nazivajući me najpogrdnijim i najvulgarnijim izrazima bogatog srpskog rečnika.

Kada sam mu mahnuo rukom da se vrati nazad da mogu da prođem i završim započeto preticanje parkiranog putničkog automobila, on se vratio u vozilo, izvadio ručnu policijsku palicu koja saobraćajcima služi za zaustavljanje vozila i njom počeo da maše meni da se vratim da on prođe. Ja sam s čuđenjem posmatrao tog čoveka kako demonstrira svu silu svoje policijske moći i tada sam mu rekao i mahnuo da se on vrati nazad da mogu da završim započeto preticanje i da se oslobodi saobraćaj. Tada mi je ponovo "sasuo" sve moguće uvrede bogatog srpskog rečnika i urlajući ispred vozila, naterao belog "golfa" i još jedno vozilo da se povuku nazad da on može da prođe.
Njegova ženska saputnica je svo vreme pokušavala da umiri tog razjarenog siledžiju koji je tada seo u auto, naglo startovao da su gume zaškripale i odjurio velikom brzinom pored Porodilišta i Ortopedske klinike prema izlazu iz Urgentnog centra.

Bilo bi mi drago da Vaša novina objavi ovo javno pismo ministru policije i ministru pravde Srbije i da ih zamoli da objasne javnosti da li je ovo ponašanje policajca u stvari ponašanje policajaca siledžije ili policajaca nasilnika ili smo mi građani robovi ovakvih nasilnika i ako je tako, zašto je tako i dokle će oni dozvoljavati da se u Srbiji vlast ili njeni eksponenti ovako ponašaju.

Očekujem javni odgovor ministara u Vašem listu. S poštovanjem,

Aleksandar Popović, Obrenovac