Boriću se za vas do poslednjih gaća! - zavapio je na beogradskom Bulevaru kralja Petra kupac turskih majica i tajlandskih supa dok je inspekcija polemisala s prodavcima švercovane ali jevtine robe, prostrte po haubama automobila. Ovi vlasnici "Slobinih butika", kako ih ironično zovu, sav asortiman drže na jednom čaršavu, u svakom trenu spremni da pokupe krajeve i pobegnu. Njihov posao, koliko je dobar za njih, toliko je koristan za pauperizovane građane.

Kako je u Beogradu, tako je svuda po Srbiji. Ulična prodaja je spontani socijalni program koji država nije napravila za zaposlene u državnim firmama s malim platama, ili one bez ikakvog zaposlenja. Ulična prodaja spasava i prodavce i kupce - kineskih pidžama za 300 dinara ima samo po buvljacima.

Sada vlast tome staje na put, a nije pronašla alternativu socijalnom zbrinjavanju građana na ivici egzistencije. Treba svet da vidi da rešavamo probleme. "Grad je počeo da liči na buvlju pijacu", reče Miloš Aligrudić, član gradske vlade zadužen za inspekcijske poslove, a treba da izgleda kao sve evropske prestonice.

Kako Beograd može na bilo šta da liči posle deset godina potpunog ekonomskog vakuuma, korupcije, i to da počne da izgleda kako valja - preko noći?

		Potencijal buvljaka Nije na odmet pomenuti još jednu činjenicu do koje se došlo na ovogodišnjoj arhitektonskoj izložbi "Mutacije" u Bordou, gde je pokazana teza da oni koji odlučuju o izgledu grada treba da oslušnu kako aktuelni život utiče na njegov lik i karakter. Jedan od primera je upravo bila ulična prodaja u Beogradu. Grad je dospeo na izložbu preko projekta "Genetsko nekontrolisani urbani procesi" o promenama za poslednjih 10 godina u urbanizmu Beograda, za koji je osnova bio magistarski rad Ane Džokić, odbranjen na Berhami institutu. Ovdašnje tezge bile su jedan od eksponata svetske izložbe o promenama koje život čini gradu, a nisu predviđene urbanističkim planom. Do transformacije prostora došlo je dugogodišnjim uticajem politike, socijalnih i ekonomskih promena. Tako su Bulevar kralja Aleksandra, blok 44, Merkator postali novi potencijal grada. Prema mišljenju Džokićeve, takve prostore, spontano nastale pod najezdom novih potreba, nikako ne treba rušiti, već ih samo treba pravilno kanalisati i unaprediti. Na taj način su uostalom delovi grada van centra počeli da se snabdevaju osnovnom robom koje je ranije bilo moguće nabaviti samo u centru. Ovo ne znači da se podržava divlja gradnja ili siva ekonomija, već samo da treba kanalisati spontani proces, jer su sugrađani već navikli da na nekim delovima svojih naselja mogu da se snabdevaju. To bi s jedne strane bio i dobar trgovački potez jer bi promet u najmanju ruku ostao istog intenziteta. Ostaje nerazjašnjeno: da li ovako radikalna odluka bez pokrića za učesnike, kao jedan od segmenata sprečavanja sive ekonomije, uopšte može da bude i delotvoran način, koji će ostaviti prostora da se preživi famozna tranzicija na neki drugi, legalan način?

- Naši ljudi bi voleli da se promene dogode za noć, i to ne sutra, već - juče! Ako idemo u reforme, Republička vlada treba da da jake garancije, da Grad ima obezbeđene uslove da može da reši problem sive ekonomije i problem ljudi koji time ostaju bez zarada. Vlada bi trebalo da pronađe i da nam ponudi metode rada kojima može da nam pomogne. Ovako upiru prst u nas kao krivce što Beograđani loše žive. Deo buke oko uklanjanja tezgi sa ulica Beograda je i politički i dolazi od aktuelne Demokratske opozicije Srbije u parlamentu. Posle 10 meseci vladanja, i dalje imamo sličan trend, nismo smanjili pritiske socijalnog stanja ljudi s jedne strane, ni pritiske Vlade na Grad - kaže za "Glas" Aligrudić i objašnjava da Grad radi sve što može da suzbije ilegalnu prodaju, ali i da zbrine, koliko je moguće, ljude koji žive od te zarade.

- Planiramo alternativno rešenje lokacije za koje mogu dalje da prodaju pošto izmire dažbine. Ima prostora koji su daleko od onoga za šta su planirani, pa se dogovaramo da tu privremeno smestimo tezge. Za one najugroženije koji ne mogu da iznajme tezgu pod ovim uslovima, a tako su izdržavali porodice, planirali smo zaposlenje u javnokomunalnim preduzećima. Ona i tako imaju manjak radnika - dodaje Aligrudić.

Mnogi od prodavaca odbijaju te poslove zbog niskih zarada. A na ulici ima i visoko obrazovani ljudi koji odbijaju da budu čistači ulica:

- Ispada da je ispod časti jednom inženjeru da radi u Gradskoj čistoći, a nije ga bilo sramota da prodaje na ulici. To je već pitanje para. E pa, ne možemo da im nađemo posao za 700, 800 maraka. Ni moja plata nije veća od zarade prodavca na dobroj lokaciji.

Ko će onda da pomogne najugroženijima i kako?
- Grad ne mora ni ovoliko da uradi, ali mi pokušavamo da nađemo neku alternativu, kad nam je već Vlada nije pripremila. Ova država ne zadovoljava socijalni minimum građana već dugo. A mi nismo mogli drugačije, ako je opšti stav da se spreči siva ekonomija, nego da bar neke od prodavaca probamo da legalizujemo pod određenim uslovima, pa da vidimo da li to funkcioniše - kaže Aligrudić.

Bulevar kralja Aleksandra, Blok 44 u Novom Beogradu, okolina Tržnog centra "Merkator", podzemni prolazi u centru grada, sve su to bile lokacije za jeftino snabdevanje građana.

- Potrošač nije zaštićen jer e roba sumnjivog kvaliteta, poreklo, cena, ali nije u povoljnom položaju ni ovako. Jedini način bio bi regulisati sistem i kanale prodaje, što bi dovelo do lojalne konkurencije koja bi poslovala u skladu sa propisima. Tako bi se zaštitio potrošač - kaže Predrag Bogosavljević, predsednik Pokreta potrošača, i dodaje da je danas, po pitanju kvaliteta robe i zaštite potrošača, situacija potpuno ista kao i prethodnih godina.

Međutim, ne može se prenebregnuti da je ukidanje sive ekonomije korak napred, negde u budućnosti.

- Država mora protiv toga da se bori, jer, po definiciji, siva ekonomija znači izbegavanje poreza. Ovaj način suzbijanja opravdan je s jedne strane, ali s druge prirodno bi bilo da borba protiv zloupotrebe bude praćena razvojem formalne ekonomije i obezbeđivanjem uslova za zapošljavanje ljudi u formalnom sektoru, kako kroz liberalizaciju propisa, tako i kroz smanjenje poreskih dažbina. A stvarni uslovi za zapošljavanje ljudi u formalnom sektoru mogući su jedino uspešnom politikom smanjenja sive ekonomije. Međutim, ako se radi samo o regresu i zabranama, onda će siva ekonomija i dalje biti neminovna - kaže za "Glas" Boško Mijatović iz Centra za liberalno-demokratske studije.

Nekontrolisana siva ekonomija poslednje decenije opustošila je državnu kasu: nisu plaćani porezi, ali nije bilo ni socijalne pomoći.

- Država je izgubila mnogo para, a ljudi su sami sebi pomagali baveći se sivom ekonomijom, umesto da ih pomogne država, kako je uobičajeno u svetu. Ali sada će sva socijala preći na teret države, da se pomogne siromašnima, jer ne može im se dozvoliti da opet švercuju ako treba insistirati na ekonomskim reformama - objašnjava Gorana Krstić iz Saveznog zavoda za statistiku, saradnik Ekonomskog instituta.

Sprečavanje sive ekonomije jeste pozitivna mera, ali samo jedna u nizu, kako kaže Krstićka, jer da bi se analizirale pojave u društvu, potrebno je sagledati motive njihovih učesnika.

- Na osnovu ankete i analize tri hiljade ispitanika, izvršeno je istraživanje u aprilu ove godine u Ekonomskom institutu pod nazivom "Reintegracija sive ekonomije i razvoj privatnog sektora u Srbiji". Došli smo do zaključka da je motiv 90 odsto učesnika bio puko preživljavanje ili održavanje kakvog-takvog životnog standarda - kaže za "Glas" Krstićka i objašnjava da je podsticaj na sivu ekonomiju polovini ispitanika bio izbegavanje poreza, koji su bili visoki u odnosu na ekonomsko stanje građana.

Prema odnosu zarada u formalnom i neformalnom sektoru, prosečna mesečna zarada u poslednjem bila je za 6,8 odsto veća. Ako se zarade posmatraju u odnosu na broj sati rada, ispostavlja se da je odnos je dvaput veći u korist neformalnog, "sivog" rada.

- U tome je atraktivni aspekt ove pojave. Odnos zarada odgovara visini opterećenja zarada ako se ne plaćaju porez i doprinos - kaže Krstićka.

Od ukupnog broja ispitanika, osobe koje imaju posao čine 60 odsto, i to 55 odsto je zaposleno u državnim firmama, 4 odsto čine samozaposleni, a ostali su poljoprivrednici. Preostalih 40 odsto su osobe s ličnim prihodom ili bez njega, što će reći penzioneri i nezaposleni.

- To je još jedna od karakteristika naših učesnika u sivoj ekonomiji; svuda u svetu ovakvim poslovanjem se bave isključivo nezaposleni, a kod nas najviše oni koji već rade. To je posledica niskih zarada u društvenom sektoru i režimske politike. Zašto se sivom ekonomijom ne bave zaposleni u privatnim firmama? Pored toga što su im plate za skoro 50 odsto veće, radno vreme im to ne dozvoljava jer rade od devet do pet popodne, ili čak do sedam - objašnjava Gorana Krstić.

U tome, prema njenim rečima, leži zaključak: jedino se razvojem privatnog sektora i povoljnih uslova za formalnu ekonomiju može smanjiti interesovanje ljudi za posao "na crno". Jer nameće se pitanje: da li će ulični prodavci naći neki drugi način, ili prosto drugu lokaciju, da nastave da se bave ilegalnim poslom da bi obezbedili prihod dok se ne uhodaju ekonomske reforme, kad će možda moći legalno dobro da zarade?

- To će sigurno pokušati, jer ne može preko noći da se sve dovede u red. Ali treba raditi na tome da im se smanji interesovanje za tu vrstu zarade, jer ne može se nijedan od ovako teških problema rešiti samo administrativnom merom. Radi se o dugoročnim stvarima - kaže Krstićka.

Na takozvanim "vašarskim" prodajnim mestima na koja su građani navikli sada postoje samo legalne tezge za koje se Gradu plaća renta. Tačno je regulisano koliko ih i gde može biti postavljeno i zakupci uredno plaćaju porez. Ne spori se pravilnost te odluke Grada, ali ona zvuči previše radikalno ako Republička vlada, kako je rekao Aligrudić, nema nešto drugo za uzvrat da ponudi učesnicima sive ekonomije, pa bili oni sa jedne ili s druge strane tezge.

DANIJELA ĆIROVIĆ