PIŠE: KOSTA ČAVOŠKI

Poslednje statusno ročište od 30. avgusta 2001. u postupku protiv Slobodana Miloševića pokazalo je da Haški sud uvek može da iznenadi. Potpuno neočekivano, Pretresno veće, koje čine sudije Mej, Robinson i Fasi Fahri, pozvalo je sekretara Suda da pod vidom ustanove amicus curiae (prijatelj suda) odredi lica koja "neće predstavljati optuženog, ali će pomoći u prikladnom rešavanju slučaja". Ovako određen "amicus curiae" treba da pomogne Pretresnom veću tako što će:

1) optuženom učiniti prikladno dostupnim podneske na preliminarnom i pretresnom ročištu;

2) staviti na raspolaganje optuženom sve podneske ili prigovore protiv dokaza iznetih tokom suđenja i unakrsnog ispitivanja svedoka, ukoliko je to neophodno;

3) obratiti pažnju Pretresnog veća na sve dokaze koji isključuju ili ublažuju krivicu; i

4) postupiti na bilo koji drugi način koji imenovani branilac smatra prikladnim zarad obezbeđenja pravednog suđenja".

Drugim rečima, umesto da amicus curiae bude prijatelj samo suda - nikako optuženog ili tužioca - u postupku protiv Slobodana Miloševića Haški sud je zloupotrebio ovu ustanovu da bi pod njenim velom Miloševiću nametnuo prinudnog branioca. A potom je sekretar ovog Suda imenovao Britanca Stevean Keja, Holanđanina Mišu Vladimirova i našeg Branislava Tapuškovića za Miloševićeve prinudne "advokate", kao da su pravi amucus curiae.

Odmah se postavlja pitanje zbog čega je Haški sud to učinio. Prema pravilima krivičnog postupka, koje je Haški sud sam sebi propisao i za manje od sedam godina čak dvadeset puta menjao (?!), nije bila predviđena ustanova branioca po službenoj dužnosti koga sam Sud postavlja ako okrivljeni odbije da imenuje branioca po vlastitom izboru. Umesto toga, pravilom 44 G bilo je utvrđeno da osumnjičeni ili optuženi može odlučiti da se sam brani, o čemu pismeno obaveštava sekretara Suda.

Sud je naravno pretpostavio da se niko od optuženih neće braniti bez advokata u pustoj nadi da se može odbraniti. A onda se pojavio Slobodan Milošević, koji je - bar se nadamo - shvatio da se pred tim Sudom uopšte ne može odbraniti, te da mu ne gine bar četiri-pet doživotnih robija, koje ne bi izdržao ni da je Metuzalem. Pa ako je već tako, zašto bi on davao legitimnost takvom sudu učešćem u postupku s imenovanim braniocem zarad davanja privida da je to uistinu valjano i pravedno suđenje? Zato je osporio legitimnost tog Suda time što ga nije priznao i odbio da na bilo koji način učestvuje u postupku protiv sebe samog koji je unapred izgubljen.

Tog trenutka se i sam Sud ozbiljno zabrinuo. Jer, kakvo će to biti suđenje pred očima cele svetske javnosti ako se sam optuženi ne brani, a nema svog advokata, nego napada Sud, pa naposletku još nekom poganom rečju prisili Sud da ga izbaci iz sudnice? U tom slučaju, dugo pripremano i veoma skupo suđenje niko od novinara ne bi više pratio, jer ko je zaludan da gleda sapunsku operetu bez glavnog soliste? I, da bi rešio ovaj neugodan problem, Sud je počeo da se dovija, pa je pod vidom ustanove amicus ciriae Miloševiću imenovao prinudne branioce, kršeći njegovu slobodno izraženu volju.

Kako su nam, dakle, savršeno jasni razlozi kojima se Haški sud u ovoj stvari rukovodio, valja razmotriti motive koji su naveli takozvane advokate, pre svih Branislava Tapuškovića, da kao prijatelji Suda, u kojem je tužilac njegov nerazlučivi deo, navodno brane Miloševića.

Kad je naš čovek u pitanju, posredi je prevashodno novac. Svaki haški optuženik je za naše advokate zlatna koka, jer za teže slučajeve Haški sud mesečno plaća i po 30.000 nemačkih maraka, od čega, po isplati svih troškova, preostaje bar polovina kao čista zarada. Kako će do okončanja drugostepenog suđenja Miloševiću proteći bar tri godine, zbog tih 540.000 maraka, Tapušković je rešio da Miloševićevim, po svoj prilici, vrsnim advokatima, koje je ovaj slobodno izabrao i koji za njega već uveliko rade, oduzme zaradu, a možda i hleb iz usta. Koliko je to nama poznato, preotimanje klijenata advokatska etika ne dopušta. Doduše, Tapušković je još juna 1981. bio, po odluci Venijamina Perovića, službeni branilac u sramnom postupku protiv Gojka Đoga, pa nije isključeno da, pored domaćih, želi da bude pri rudi i svetskim gospodarima u postupku protiv Miloševića.

Nama jedino preostaje da zaključimo da je u ovoj stvari Haški sud dopunio onu našu izreku o kadiji, koja od sada glasi:
"Kadija te tuži, kadija te brani, kadija ti sudi."