"Obećanja... obećanja... ostala su obećanja... To je sve, što davala si mi", čuo se refren sarajevskog rokera Tife, dok smo razgovarali sa Radovanom Markovićem prodavcem sladoleda na raskrsnici ulica Moše Pijade i Kosovske. Kakve veze ima taj novi lagani letnji hit sa ovim prodavcem čija su iščekivanja posle demokratskih promena bila velika?... Ipak, nije razočaran i ima nade. Obučen je u teksas košulju i farmerke i izgleda mladoliko za jednog pedesetpetogodišnjaka i zarađenu penziju mesara.

- Živim u Glavonjskom ritu prema Padinskoj skeli. Ono što primećujem svakog dana kada se vraćam s posla, jeste to da privatni prevoznici ne gase motor autobusa po sat vremena dok čekaju na polazak. Ja ih pitam zašto ih ne ugase. Oni kažu "ako ugasim, neću više moći da ga upalim". Druga stvar. Ako autobus dođe oko osam sati, nema ga u devet. Ako je tu u devet, nema ga u deset, i sve to tako ide - počinje priču Radovan.

Kaže da ljudi iz njegovog mesta sumnjaju da su vlasnici autobusa u dosluhu sa dispečerima i da je kao i uvek u pitanju samo zarada - boli ga stvarnost u kojoj živi.

- Mladi ljudi su za vreme Miloševića naučili da mogu s malo rada mnogo da zarade i niko da zasuče rukave. Dolazila je jedna devojka od 20 godina i raspitivala se kakve su zarade prodavaca sladoleda. Kada sam joj odgovorio da mora da se radi po 12 sati dnevno za 300 maraka, samo je okrenula glavu, rekla da je to mnogo naporno i otišla. Mladi neće da zasuču rukave. Nemaju radne navike. Za osam sati bi da zarade 500 maraka.

Da li znate koliko košta meso?
- Pa mislim oko 300 dinara - zastaje i malo ga je stid - kupujem ali moram da ti priznam ne tako često, prema mogućnostima. Ipak, imam nadu. Mislim da ima dovoljno ljudi u Saveznoj vladi koji su spremni da mnogo toga urade. Posebno imam poverenje u Gorana Svilanovića i Mlađana Dinkića. Ne možeš očekivati da kada uđeš u praznu kuću posle tri meseca ona bude puna nameštaja. Ništa se ne može popraviti za tako kratko vreme. Ne može se ni od čega stvoriti nešto.

Šta mislite o Đinđiću?
- Ne pratim toliko njegov rad. Uglavnom žena sluša vesti pa mi prepričava - nije baš raspoložen Radovan da se izjasni o svom premijeru.

A o Koštunici?
- Mislim da je on baš prava ličnost. Svaka reč mu je na mestu. Ne dozvoljava da se isprovocira. Sa njim će nam biti mnogo bolje.

O njihovom sukobu?
- Ja sam dečko, moram ti priznati, na strani Koštunice. Mi Srbi možda nekom bezgranično verujemo pa se posle pređemo. Pa možda i ja grešim. Ali nekako mi Koštunica izgleda poštenije.
Ali, ne može se poreći, Đinđić je jako sposoban. To mu se iz pogleda vidi.

Dok razgovaramo sa Radovanom, prilaze mušterije i kupuju sladoled. Obično se opredeljuju za one jeftinije,
- Koliko je "kremisimo" - pita jedna žena.

- Sto trideset dinara - ona se okreće i odlazi, a Radovan nastavlja priču:

- Trebalo bi da se vrate krediti. Kao u vreme Tita. Imaš dvojicu žiranata i gotov posao. Ovako sa čekovima je nezgodno, mada čujem da sada neke banke dozvoljavaju kredite na 24 meseca.

Šta da ti kažem. Sada postoje samo bogati i siromašni. Ništa između. Srednja klasa ne postoji - kaže.

Radovan misli da su zakoni kojima se kažnjavaju prestupnici i kriminalci preblagi.

- Ja sam svakog dana izložen mogućnosti da me neko uveče napadne i otme mi pazar, a može i da me ubije. Za to bi robijao 15 godina, a mene više ne bi bilo. Zar je to pravedno. Nisam za ukidanje smrtne kazne - kaže Radovan kroz osmeh koji kao da mu pruža veru u budućnost.

Dragan Apostolovski