Specijalni zavod za decu i omladinu " Dr Nikola Šumenković" nalazi se nadomak Petrovca na Mlavi, u selu Stamnica, na 127 kilometru od glavnog grada. Do njega se stiže krivudavim, neokrpljenim putem koji ostavlja iza sebe poslednje petrovačke kuće i bronzane lavove, čuvare dvorišta svojih vlasnika.

Neokrnjena priroda pothomoljskog kraja ne nagoveštava da se iza bele metalne ograde krije poseban svet 457 teško mentalno zaostalih stanara ove ustanove.

Gordana Matković, ministar za socijalna pitanja, i Gabrijel Keler, francuski ambasador u Beogradu, u ponedeljak su otvorili gradilište na kom će iznići nova zgrada. Donacijom francuskog Crvenog krsta i humanitarnih organizacija 80 korisnika dobiće dom. Ovo je prva poseta Zavodu ministra resora pod koji potpada, od njegove izgradnje, 1964. godine.

Deca - U Specijalnom zavodu "Dr Nikola Šumenković" - Stamnica smešteno je 457 štićenika, oba pola, od šest do 76 godina. Svi su teško mentalno zaostali i većina ostaje doživotno u domu. Sa prostora su cele bivše Jugoslavije. Na organizovanom roditeljskom sastanku ove godine posećeno je svega 132 dece - kaže Mirko Tošić, direktor Zavoda

Zaposleni Kako kaže dr Mirjana Rapajić - Glušica, o deci se stara 150 zdravstvenih radnika, od toga samo jedan lekar opšte prakse, dva defektologa i jedan socijalni radnik. Porodice često odbacuju ovakvu decu, što zbog ekonomske situacije, što zbog tereta i osećaja sramote. S druge strane, porodica ne može da im pruži svu potrebu negu, te je deci često svrsishodniji smeštaj u nekoj instituciji.

Želeći da se uverimo kako žive oni koje je sudbina nesrećno obeležila pogrešnom kombinacijom gena, prošli smo kraj prozora portirnice na kom je zalepljen natpis "Dobrodošli, dragi gosti". Dočekan radoznalim pogledima štićenika kojima je teška mentalna retardacija oduzela svaku sposobnost za samostalan život, čoveku koji ulazi ne može biti svejedno. Mešaju se strah od nepoznatog i sažaljenje.

Na vratima Uprave zavoda stajao je 20-godišnji Aleksa. U ruci dečiji pištolj jarkih boja, na licu osmeh nekoga ko jednostavno - ne razume. Na polurazgovetnom jeziku samoodredio se da nam "čuva" auto. Prvi led je probijen.

Kroz 14 zgrada bivšeg rudnika uglja, pretvorenih u paviljone, proveo nas je Ivica Stević, pomoćnik direktora i jedan od dva defektologa u Zavodu. Obilazak je započet pripremom "da ćemo svašta videti" i prolaskom kroz odeljenje na kome su nepokretni sa teškim anomalijama. Težak prizor. Metalni kreveti i nepomična deca u njima. Prozori kroz koje puca pogled na polja kukuruza jedini su detalji na belim zidovima. Negovateljica Nada hranila ih je smešom griza i jaja. Nekoliko pokretne dece nagnulo se nad krevete onih kojima je priroda nametnula da vegetiraju.

- Sposobniji se, uglavnom, vezuju za nepokretnu decu i brinu o njima. Kao mame i tate. Kao prava porodica. To je uobičajena pojava kod ovakvih stanja. Međusobno jedni drugima produžavaju život - započinje Ivica.

Sledi upozorenje da je na redu obilazak "Belog dvora" i "Topčidera". Ivica je iznenađenje odagnao objašnjenjem da su dva renovirana paviljona vlasnici malo neobičnih imena.

I zaista, u sveže okrečenim sobama novi kreveti, poklon humanitarne organizacije "Hendikep", omogućavaju san i odmor dostojan čoveka. "Deca", kako ih zaposleni zovu, iako po godinama to nikako nisu, u međuvremenu su se privikli na prisustvo neznanaca. Prilaze, žele da nas dodirnu, izgovaraju samo njima razumljive rečenice i smeju se u glas.

- Smeh im otkriva sreću, jer emocije su sve što imaju - nastavlja priču Ivica i dodaje - Retko se dešavaju ispadi, nisu agresivni. Sa njima je, zbog osetljivosti, isto kao da se radi sa kristalom - može lako nešto da "pukne".

- Dođi da vidiš moju devojačku sobu i igračke- uspeli smo da protumačimo otegnuto izgovaranje štićenice Vere Ivica objašnjava da ima oko 50 godina i spada među veseliju grupu u Zavodu, jer dane provodi u pesmi i igri.

Na žalost, zgrade koje smo potom obišli ne izgledaju kao "Topčider". Memljivi zidovi vape za adaptacijom od poda do plafona, nameštaj dotrajao. Prostorije koje bi se možda pre koju deceniju "prošvercovale" kao kupatila iziskuju bogatiji srpski da bi se danas opisala kao takva. Iako se dnevno opere oko 1200 kilograma veša, muku muče sa dotrajalim mašinama.

- Zbog suše, 9 meseci prošle godine bili smo bez vode. Usledila je epidemija žutice koju je "zaradilo" 98 korisnika i dvadesetak zaposlenih. Kao u porodici, sve preživljavamo zajedno. Nekako funkcionišemo - nastavlja defektolog.

Ispred ulaza, kako ko može, sede ili leže štićenici "Stamnice". Ivica razgovara sa svakim ponaosob, oni uzvraćaju dodirom njegove ruke i sjajem u očima.
- Ovo je Radoje iz Zaječara, ono tamo kod drveta je Milanka. Stigla je iz Uroševca, posle bombardovanja, usled pogoršanog stanja. U crvenoj haljini je Beograđanka Žaklina. Ovde je naučila da piše i šije.

Čudimo se kako im Ivica zna imena. Ipak, mnogo ih je. Kako kaže, svi zaposleni u Zavodu često ostaju i posle radnog vremena jer njihovi bolesnici iziskuju 24-časovnu negu. Da Hipokrat zna za Stamnicu, sigurno se ne bi postideo.

Aleksa sa početka priče dugo je odmahivao za našim automobilom pokušavajući da ga "upuca" džonvejnovskim potezom. NJemu je sve, ipak, samo igra.

I. Ikraš