Na dan "nekadašnje mladosti" ove 2001. godine, u Slovenskom narodnom gledališču u Ljubljani izveden je Šeferov "Amadeus" za koji je potpisala scenografiju i dizajn svetla. Status slobodnog umetnika pekla je po celoj Sloveniji, od Glej teatra preko Mladinskog gledališča do pomenutog SNG-a, ali i u bugarskom Sliven teatru. Između ostalih, u njenim scenografijama kretali su se glumci "Kaligule" Albera Kamija, "Bahanalija" Gorana Stefanovskog, Koltezovog "Roberta Cuka" i sve u režiji Sebastijana Horvata.

Ovo je, u nekoliko poteza, portret Petre Veber, slovenačkog scenografa sa diplomom arhitekte, koja u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu smišlja scenografiju za predstavu "Oslobođenje Skoplja"Dušana Jovanovića čija će premijera u režiji Žanka Tomića, biti 5. oktobra.

Politika i scenografija
- Čar je upravo u tome što umetnost ne možeš omeđiti. Čak i kada to pokušaš politikom, umetnost izmili, otme se. Nisam uopšte razmišljala o politici kada sam ovamo dolazila. Nisam bila opterećena nekim ranijim događajima između nas, možda zato što su se Slovenci oslobodili politike u svakodnevnom životu. Kod nas politika i pozorište idu različitim putevima, ne susreću se. Umetnost je satkana od snova, a politika od ekonomije i para, a to se ne slaže. Iskreno, prvo sam bila zatečena pozivom Žanka Tomića da radimo, a onda i začuđena izborom komada. Da je u Sloveniji situacija kakva je kod vas sada, slovenački reditelj bi birao neki sasvim drugi komad, ovaj bi bio skrajnut. Scenografija za "Oslobođenje Skoplja" iznenadiće mnoge jer ja nikada ne radim klasičnu scenografiju, ne izrađujem je gradeći prostor. Najvećim delom biće satkana od svetla. Ona zapravo nastaje tek u spoju glumaca, svetla i tek ponekog predmeta na sceni, zbog čega moram mnogo da razgovaram s rediteljem. Takva scenografija nije baš uobičajena ni kod nas, što je možda jedan od razloga što se scenografijom kao autorskim delom neke predstave slovenačka kritika gotovo ni ne bavi.

Umetnici s privilegijama
- Kod nas se zaposleni u teatru broje na prste jedne ruke. Postoje ugovori i angažman po poslu. Stalno zaposleni su obično upravnik i dramaturg. Što se plata i honorara umetnika tiče, one su korektne. Ali o nečemu krupnijem kao što je stan na primer, možeš samo da sanjaš, osim ako nisi glumac afirmisan u bivšoj Jugoslaviji. Umetnici poput Milene Zupančič ili Radka Poliča imaju sve privilegije, nedostaje im možda samo pažnja javnosti.

Jugoslavija i emocija
- Ma ne pričam baš najbolje srpski, mada sve razumem. Bila sam ovde davno, kao super đaka poslali su me u neki kamp na Fruškoj gori, a onda sam ponovo stigla tek letos na "Egzit" i evo sada. Čudno mi je da nove generacije u Sloveniji, kao na primer mog brata koji je 1977. godište, ne razumeju srpski. I za filmove im treba prevod! To je ta rejv i komp generacija koja je priključena na english speaking svet. Oni ne razumeju našu jugoslovensku epizodu, nisu opterećeni njenom scenografijom koja se urušila. Zašto se to desilo? Popustio je valjda jedan cug, nešto nije bilo dobro pričvršćeno, možda ta ekonomija, pare... Odvajanje je bilo političko i ekonomsko, ali ne i emotivno, bar ga ne osećamo mi koji se sećamo te "scenografije". OK Evropa, ali tamo nema veza, nema emocija, one su ovde. Zato je valjda nostalgija za Jugom najveća upravo u Sloveniji. Mi smo najpre osetili tu Evropu.

S. Miletić