Čitajući vaše novine (izdanje za nedelju 26. avgusta), slatko sam se nasmejao kada ste obmanuli javnost o četiri miliona Srba u dijaspori. Kojoj dijaspori - ovozemaljskoj ili, možda, nekoj svemirskoj. Daj bože da nas ima i pola od toga. Čak je i taj podatak od dva miliona - koji se već godinama obrće kao verodostojan - izmišljen. Reč je, u stvari, o ukupnoj emigraciji bivše Jugoslavije, koja je brojala oko dva miliona.

Istina, jedan milion u dijaspori je "zarađen" sa raspadom bivše Jugoslavije. Na drugoj strani, to je umanjilo broj Srba u sadašnjoj SRJ.

Stalno smo govorili, isto tako, da nas je u bivšoj Jugoslaviji bilo 12 miliona. Poslednji popis iz 1991. (uoči raspada zemlje) nije registrovao ni deset miliona Srba.

Molim moje vrle kolege iz "Glasa javnosti" da pronađu merodavnu instituciju koja može dati merodavne podatke o broju Srba - u zemlji i dijaspori. Jer, nema smisla da lažemo ni sebe ni druge o tome koliko nas ima, bez obzira što smo se proglasili za nebeski narod.

Blagoje Komljenović,
Windsor, Canada

Situacija kako politička, tako i ekonomska, tvrde stručnjaci da je veoma ozbiljna. Mnogi uz ovu tvrdnju dodaju da celokupnu vlast u Jugoslaviji drže dva čoveka - lideri do nedavno dve ne baš značajne političke stranke. A oni koji misle i analiziraju i malo dalje, znaju, ako baš i ne govore javno, da baš ta dva čoveka - ako se striktno držimo saveznog i republičkog Ustava - treba da imaju veoma malo moći samostalnog odlučivanja! Ali ko se danas i unazad nekoliko godina upravlja po odredbama ovih najviših državnih akata. A onaj koji po Saveznom ustavu sa svojom ekipom - Saveznom vladom - ima najveća i najšira ovlašćenja u zemlji marginalizovan je do te mere da je to "za suze i za smeh", što bi rekao poznati novosadski kantautor!.

Međutim, kada se posmatra delatnost napred navedene dvojice, mnoge stvari, i pored sve tragike, postaju i komične! Evo primera: Kad onaj prvi po pozivu otputuje, recimo u Bijaric, Brisel, Pariz ili na neko drugo mesto gde je pozvan, ovaj drugi je već istog dana, a najkasnije već sutradan u Berlinu ili u Beču - po sopstvenoj inicijativi (uzgred rečeno, onaj prvi ne stigne da poseti toliko inostranih gradova koliko ovaj drugi poseti).

Kada onaj prvi ode u posetu građanima u Kraljevu ili Čačku, ovaj drugi je sutradan već u Kruševcu ili Nišu! Prvi nam obeća bolje dane samo treba malo strpljenja, a drugi nam donosi radosnu vet da je kod bivšeg premijera Kanade - inače srpskog zeta - izdejstvovao stvaranje srpskog lobija u Kanadi i da mu je Bil Gejts obećao deset miliona dolara za naše lepe oči!

I da ne dužim, da li je iko imao prilike da vidi prvog na nekom od televizijskih kanala, a da se odmah iza njega - a ponekad i pre njega - ne pojavi ovaj drugi i to uvek u znatno dužoj minutaži.

Ali ostavimo prvog na miru - on je i ostaće legalista što danas retko ko od stotine naših lider hoće da razume. Meni je mnogo smešnije što ovaj drugi uvek na tim svojim mnogobrojnim putovanjima van zemlje - više nego i jedan od njegovih prethodnika za poslednjih 100 godina - uvek razgovara sa predstavnicima suverenih država (to kao kada bi predsednik bavarske vlade išao na sastanak premijer Evropske unije) o problemima Jugoslavije, uključujući, primera radi i vojna i carinska pitanja, što uopšte nije u opisu njegovog radnog mesta. Za to vreme predsednik Savezne vlade sedi u svom kabinetu, pa i onda kada predsednik vlade suverene Mađarske dolazi u zvaničnu posetu Subotici na otvaranje konzulata, a dočekuje ga ovaj drugi, inače predstavnik nesuverene jedne federalne jedinice.

Zašto kažem da je sve ovo smešno? Ne kažem da njih dvojica ne obavljaju posao valjano - to će reći istorija - ali nikako ne mogu da razumem da, ako je već ovako kako jeste, to jest, ako su njih dvojica uzeli svu vlast u svoje ruke i, uzgred, kada predsednik druge federalne jedinice na svojoj teritoriji radi što god hoće, pa i uvodi drugu valutu, zašto se onda ne suspenduju svi republički i savezni ustav i proglasi vanredno stanje, pri čemu celokupnu vlast preuzima 10 stranačkih lidera sa ovom dvojicom na čelu i da kao nova koaliciona država hrabro počnemo bitku sa svim nedaćama na putu u srećniju budućnost (!?).

Radomir Jovanović
Beograd

Da postavim ovo pitanje i napišem ove redove, "inspirisao" me je izveštaj Vašeg novinara o poseti predsednika SRJ dr Vojislava Koštunice Požarevcu. Dva puta je upotrebio izraz predsednik, a više puta samo Koštunica. Mislim da je to nedozvoljeno i suprotno svakom kodeksu ponašanja, a u krajnjem slučaju i nepristojno, čak da su Vaš izveštač i predsednik zajedno špartali po Knez Mihailovoj, ili šetali beogradskim ulicama. Ni u kojoj varijanti ne sme se preskočiti funkcija ili makar navesti titula, ako već novinaru ne "leži" građanski način uvažavanja i oslovljavanja: gospodin i gospođa.

O predsedniku države se tako može govoriti u kafani i na ulici, a nikako u listu koji je zasluženo stekao ugled i čitaoce. Nadam se da će g. odgovorni urednik primedbu shvatiti kao dobronamernu, a mislim da se problem može rešiti za dan ako ne za sat vremena. Mi živimo u vremenu u kome je sedma sila doživela pravi bum, toliko je dnevnih, nedeljnih i drugih časopisa, radio i televizijskih stanica, državnih i privatnih, koje angažuju čitavu armiju novinara i saradnika.

I kao što obično biva, kvantitet i kvalitet ne idu zajedno. Vrhunskih je malo, a neiskusnih i skromnog znanja je na pretek. Nekad ostajemo zapanjeni pitanjem iz kojeg izbija neznanje ili nepoznavanje problema, ali to oni "pokrivaju" agresivnim nastupom. Ne znam po kojim se kriterijumima vrši izbor voditelja sa osobinama kao: jedna voditeljka govori kao iz bunara (da se sledite), druga kroz nos unjkavo, treća deluje uspavano, a reči izgovara kao da joj ih neko izvlači kleštima, jedan voditelj govori nerazumljivo i nepovezano itd.

Ali od svega najviše iritira ponašanje voditelja prema eminentnim javnim ličnostima, političarima, akademicima, kojima se obraćaju kao što to čine kad su u studiju zvezde sa estrade ili sportskih terena. Većina im se obraća imenom, postavljaju predugačka opširna pitanja sa svojim ocenama, veći deo emisije "pripadne" njima, a obavezno se gostu obraćaju sa "recite meni" ili "mene baš interesuje", kao da je televizija njihovo vlasništvo, a gost u emisiju zbog njih, dok su im gledaoci poslednja rupa na svirali. Za njih u našem jeziku ne postoji prvo lice množine MI. Ponekad gledam vesti Studija B i ne mogu da se načudim kad se u toku emisije pojavi neki političar da prokomentariše neki događaj stojeći kao za šankom.

Pitam se postoji li neki bonton, kodeks ponašanja za poslenike sedme sile i ako postoji, a ne pridržavaju ga se (a očigledno da se ne pridržavaju osnovnog građanskog reda) zar nije dužnost glavnih urednika da ih uvedu u red! Ili možda i oni imaju za gledaoca nezadovoljnog njihovim programom poruku: najdemokratskije izmišljeno sredstvo je daljinski upravljač, a ja ih pitam do čega je njima više stalo, do što veće gledanosti njihovog programa ili što češće upotrebe tog upravljača?

Mirjana Kuzmanović
Beograd

Osamnaest aktuelnih lidera DOS-a pokupilo je shodno svome poimanju vlasti; sve loše osobine vladavine S. M. Primer Z. Đinđić njegova pragmatičnost. V. Koštunica - nacionalni program!
Čanak njegovu samodovoljnost na primer.

Velimir Ilić megalomanske projekte tipa Auto - put. i td. (prvo počistiti WC na postojećim auto-putevima).

S poštovanjem,
Miodrag Orlović
Beograd

Povodom moje izjave na konferenciji za štampu održanoj 29. avgusta 2001. godine, koju je "Glas javnosti" korektno preneo, da je uslov Unmika koji se odnosi na registraciju prognanih Srba sa Kosova i Metohije: "ukoliko sada živite van Kosova morali bi živeti na Kosovu od 1. januara 1998. godine" diskriminatorski i predstavlja otvoreno krošnje ljudskih prava, gospođa Sandra Rašković - Ivić kaže za "Glas" da se komesarijat i država "neće preganjati sa pojedinim udruženjima" tj. sa "Glasom Srpkinje".

Naravno da se nećemo preganjati oko nečega što mora da bude pitanje nacionalne brige i primarni nacionalni interes. Ali, šta ćemo onda ako pod pritiskom spolja Komesarijat i predstavnici vlasti pozivaju narod da se registruje, a pri tom tom nesrećnom narodu ne kažu šta ga sve na registraciji čeka. Očigledno da DOS kao i Sanda Rašković ne znaju, a neki i ne žele da znaju, da spoljna politika mora da bude i mudra i lukava, a unutrašnja iskrena.

Mnogo puta u unutrašnjoj politici, kada sve ne može i ne sme javno da se kaže, upućuju se signali koje će narod razumeti. Kada je u pitanju registracija prognanih Srba tih signala nema. Zbog skrivanja spornog uslova za registraciju, zbog nedavanja signala i zbog sluđivanja naroda nepostojanjem jedne nacionalne i državne politike na nivou države, deo prognanih Srba bojkotuje registraciju, deo je izašao da se registruje, a jedan deo Srba koji je poneo dokumenta da dokaže da Kosovo i Metohija za Srbe postoji i pre 1998. godine bivaju onemogućeni da se registruju. Znači, nije reč o tome da li prognani Srbi treba da se registruju ili ne. Srbi mora da se registruju i to svi, ali bez postavljanja ograničenja od Unmika. Srbi registracijom i popisom moraju da pokažu koliko ih ima.

To je broj na koji međunarodna zajednica mora da računa, htela to ili ne. Mi moramo najzad da argumentovano dokažemo da je sadašnja demografska slika na Kosmetu rezultat terora šiptarske nacionalne manjine nad Srbima i to u kontinuitetu, otvorenih granica Jugoslavije sa Albanijom gde je na stotine hiljada Albanaca po političkom zadatku prešlo našu granicu (demografska slika se menjala i natalitetom). Mi smo okupirana zemlja i vojno i politički i finansijski. Aktuelna vlast je pod pritiskom: Vašington zahteva, preti, ucenjuje. Hakerup je zakazao izbore za 17. novembar ove godine. Njemu je potrebna brojka, ne veća od 50.000 registrovanih Srba. Zašto?

1. Izlaskom na registraciju manjeg broja prognanih Srba, ozvaničiće se priča Šiptara da su Srbi na sopstvenoj zemlji nacionalna manjina.

2. Ovako nakaradnim uslovom za registraciju legalizovaće se etničko čišćenje Kosmeta i okupacija od starne šiptarskih terorista i NATO okupacija.

3. Predstaviće se lažna slika u svetu o tobože multietničkom Kosovu i Metohiji.

4. Legalizovaće se šiptarska vlast.

5. Otvoriće se put secesiji i cepanju dela srpske teritorije.

6. Amnestiraće se zločini počinjeni nad Srbima, kao i bombardovanje od stane NATO-a.

7. Ovako diskriminatorskim uslovom za registrovanje Srba ozvaničiće se i potvrditi zakon iz 1946. godine o zabrani vraćanja Srba prognanih od strane šiptarskih fašista 1943. godine.

8. Ako se svi prognani Srbi ne registruju od 1941. godine do danas to će biti pobeda zacrtanog plana Prizrenske lige.

Što se tiče planiranih izbora, Srbi treba da bojkotuju izbore. Sve dok im se ne omogući da se vrate svojim kućama i dok im se ne obezbedi osnovno pravo - pravo na život i slobodno kretanje, od izbora ne može i ne sme da bude ništa. Sve drugo je izdaja.

Izjava gospođe Rašković da su se Nebojša Čović i Komesarijat oko registracije dogovorili sa predstavnicima udruženja raseljenih Srba neistina je. Na sastanku predstavnika nevladinih organizacija Srba sa Kosmeta u Skupštini grada kojem sam i ja prisustvovala, preko 90 posto Srba reklo je NE diskriminaciji i zahtevalo od Čovića da obezbedi slobodu kretanja i povratak Srba svojim kućama na Kosovu i Metohiji.

Predsednik nevladine organizacije "Glas Srpkinje"
Svetlana Petrušić