GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Razočaranje

Neka, neka, biće opet izbora

(Povodom obećanja lidera pre 5. oktobra 2000)

Bio sam redovan šetač, zviždao sam pištaljkom, lupao u šerpu za vreme Dnevnika RTS-a, na mitinzima slušao govore opozicionih lidera, i to sve radi pada Miloševića. I on je na kraju pao. Svi smo odahnuli, misleći idu bolji dani i srećnija budućnost.

Sada sam razočaran, besan sam, shvatio sam da sam izmanipulisan šarenim lažama. Kako? Pre izvesnog vremena, slušajući Glas Amerike preko Studija B, čuo sam izjavu funkcionera iz Stejt departmenta koji reče: "Srpskoj opoziciji smo dali milione dolara, i to nam se posrećilo. Istina je da su Miloševića isporučili Hagu, ali su u obavezi da isporuče i ostale ratne zločince. Šta to znači? Primajući te milione, to znači da su primaoci dali obavezu da se ponašaju po zahtevima Amerikanaca. Režija, nešto kao u Čileu.

Moje veliko razočarenje su predizborne tirade (tada to nisu bile) o boljem životu i standardu, uz garancije i projekte koje je spremila grupa eksperata G17 plus, kao i činjenica da "gomila" stranih investitora čeka da se izabere nova vlast, pa da ulažu svoj kapital. Od svega ja samo osećam da živim vrlo loše, jer cene divljaju, a Vlada je nesposobna da održi paritete, koje je navodno već ustanovila. Osećam da smo prevareni, jer od obećanja nema ništa.

Nema ni "gomile" investitora, ni stranog kapitala, pa ni donacija koje su toliko uslovljavane isporukom Miloševića. Ja sam te donacije doživljavao kao plaćanje ratne štete, koju su prouzrokovali SAD i NATO i da tu ratnu štetu donacijama plaćaju i ostale zemlje, koje sa tom štetom nemaju baš nikakve veze. Doduše, Švajcarska nam šalje desetinu polovnih tramvaja na ime donacije.

Što se tiče pojedinaca iz te grupe G17 plus, konstatujem da su dobili dobro plaćene funkcije i putovanja po Evropi, pa i u SAD, a ja ih pitam šta je sa projektima koji garantuju bolji život? Inače, mnogo se putuje po svetu. To mnogo košta. Neki čak putuju privatnim avionima. Visoki skupštinski funkcioner zamalo što nije obišao celu Južnu Ameriku. Takva ponašanja kopaju oči. Zemlja tavori siromaštvom, a oni arče narodnu muku. I na kraju, tačna je ona narodna: "Vlast je slast", a šta ćemo sa obećanjima? Doći će i sledeći izbori, sada smo pametniji!

Đorđe Milošević,
Beograd


Uznemirenost

Ne može dva najveća Srbina

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, vreme je da se dozovemo pameti. Srpski narod je potonuo u probleme kojima se, bar za sada, ne vidi izlaz. A problemi su poprilični - od toga da je Kosmet na dobrom putu da više nikad ne bude srpski i to, najverovatnije, sasvim bez Srba i srpskih svetinja, preko najkatastrofalnije ekonomske situacije u Evropi i masovnog egzodusa najkvalitetnijeg dela populacije, pa do pogubne bele kuge koja hara Srbijom. Sve to neumitno dovodi u pitanje opstanak i naroda i same države. U svakoj normalnoj državi bi odavno sva zvona zvonila na uzbunu, vladalo bi opšte opsadno stanje, utvrdili bi se najprimarniji nacionalni interesi, a svi bi, bez izuzetaka, prionuli na realizaciju onih akcija koje bi se ocenile kao najneophodnije. Tako bi radio neko ko je svestan problema.

A šta rade braća Srbi i sestre Srpkinje? Po običaju, svađaju se i dele. Kuća gori, a najvažnije je ko je zapalio šibicu, ili je, možda, to bio upaljač. Da li to niko ne primećuje neki problem, ili je poslovično nesrećni srpski mentalitet jači od svega? Znači li to da je srpski narod nedorastao istorijskoj situaciji (što ne bi bilo prvi put, ali lako može biti zadnji)? Kao retko koji narod, Srbi u najkritičnijim situacijama ne deluju racionalno, već trenutno na bazi srca i emocija (što je skoro uvek pogrešno).

Nigde se lakše ne postaje predmet najvećeg narodnog obožavanja kao kod nas Srba. Čas posla i već si najveći Srbin svih vremena. Posle nekoliko godina (ili decenija) sve se, naravno, pokaže kao notorna zabluda, plati se ogroman ceh, ali već je tu sledeći kandidat. Njegov glavni adut je spas od prethodnika. Setimo se samo bivšeg vožda, najpogubnijeg "najvećeg Srbina" u istoriji i pesme novom "najvećem Srbinu" da spase Srbiju.

A šta radi najnoviji "najveći Srbin"? On misli da je već spasao Srbiju. Od svoje male partijice pravi veliku, istina sa poprilično sumnjivim kadrovima, ali kakav je to "najveći Srbin" bez partije? Uzima već proverene savetnike (iz bivših propalih režima) i počinje igranka bez prestanka, odnosno borba za vlast (i, naravno, za sve ono što iz toga proizilazi). Zašto, ako je već najveći? Pa tu je i mogući konkurent. Ne mogu biti dva "najveća Srbina". Sve ostalo pada u drugi plan, pa makar to bila i sama sudbina naroda i države. Neki će reći - to je već viđeno, ali većina naivnih Srba će, zaboravivši sve muke, opet dati svoje srce (i glasove) "najvećem Srbinu". Drugi (i njih ima, hvala Bogu, podosta) će reći: naš "najveći Srbin" je još veći od vašeg, a biće i onih za koje je bivši "najveći Srbin" još uvek najveći. I sve ide ponovo i po ko zna koji put.

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, dozovimo se konačno pameti. Nemamo mi naroda koliko mogu da upropaste toliki "najveći Srbi". Dokle god ih ima toliko, narod će nam biti sve manji i manji. Srbija se već umorila od svojih najvećih sinova. Ili nije? Mislite malo o tome.

Miodrag Spajić,
Beograd


Uverenje

Manipulacije više ne prolaze

Sada, pošto ste prestali sa objavljivanjem visprenih zamerki dr Koste Čavoškog na račun (pokazalo se - uspešno!) aktivnosti dr Nebojše Čovića, pri čemu je gospodin Čavoški vrlo spretno izbegao da se izjašnjava o tome koji bi po njegovom shvatanju koraci bili manje loši, što je iritiralo ne samo mene, a posebno pošto ste našli mesta za odlične dopise Nade Starčević i dr Nebojše Janovskog u broju od 23. avgusta t.g, počeću ponovo svakodnevno da kupujem "Glas" kao što sam ranije redovno činio.

Pošto sam ceo svoj radni vek proveo baveći se isključivo advokatskom praksom u okviru beogradskog pravosuđa, malo mi je zasmetalo što mediji sa jedne strane policiji zameraju da nije dovoljno efikasna, a kada pozove na razgovor urednika dnevnog lista koji je objavio određenu vest, onda se to tumači kao napad na slobodu štampe! A oni koji su tu vest ili trač plasirali u novine umesto kod istražnih organa, to tumače kao bavljenjem novinarima umesto da se istražuje ubistvo. Kao da jedno isključuje drugo.

Pa zar nije prirodno da se pođe upravo od novina koje su vest objavile, i to ne da bi se proganjali novinari nego da bi se došlo do podatka koji bi mogli da ukažu na motive ubistva Momira Gavrilovića, a samim tim da dovedu i do ubice ili naručioca. I onda socrealističko izjašnjavanje o tome ko je za, a ko nije za borbu protiv kriminala i korupcije. Dakle, čim neko nije dovoljno glasan u tome verbalnom busanju u grudi on znači odobrava kriminal i korupciju!

Inicijatori takve politike su se malo zaneli, jer su mislili da je njihov prethodnik takvom manipulacijom, na tome mentalnom nivou, uspevao zato što ima posla sa narodom koji je ograničen. Prevarili su se. Narod tada nije mogao da dođe do izražaja a sada može, pa je takva prozirna taktika krahirala već u samom startu. Zato sada već vidimo na pomolu uvlačenje rogova.

Ali možda samo do sledeće nove prilike... Zato bih podsetio na nedavnu izjavu Slobodana Miloševića da je on po svojoj meri stvorio opoziciju u Srbiji. Ako je eventualno zaista tako, onda taj vešti manipulator sigurno ne bi one opozicionare koje je sam "stvarao" birao među bivšim komunistima, ne bi ih pozivao na svoj čuveni kauč, ne bi ih kroz medije napadao i degradirao i da ne nabrajam, nego bi ih čuvao u diskreciji, ali iznad vode kao sopstvenog keca u rukavu.

I to iz takozvane nacionalističke branše... Kao sopstvenog Putina. Za zlu ne trebalo. Jer, kome bi više moglo odgovarati da se u interesu legalizma primenjuje pravni poredak od pre 5. oktobra 2000. godine nego onome ko je taj poredak i stvarao po sopstvenom nahođenju i potrebi.

Marko Smukov,
Beograd


Tvrdnja

Jedno mislimo, drugo radimo

Građani su nemoćni da saniraju Elektroprivredu

Sindikat penzionera "Nezavisnost" sve je masovnija interesna nevladina organizacija sa zavidnim rejtingom koji je stečen u predizbornom periodu, kada je ovaj sindikat bezrezervno podržao demokratske promene. Proces promena još traje, pa je u tom smislu ovaj sindikat nedavno (14.08.) organizovao protestni miting na Trgu Nikole Pašića protiv enormnog povećanja cene struje.

Mnogo je toga što još uvek potresa naše građane, a to se u prvom redu odnosi na materijalni položaj većine građana, a naročito penzionera. Inflatorna spirala sve više uzima maha, a povećana cena struje to naročito podstiče preko lančanog povećanja ostalih cena, po principu domino sistema, što ozbiljno ugrožava postojeći već oboleli standard naših ljudi.

Danas živimo u obilju protivurečnosti. Jedno mislimo a drugačije se ponašamo. Poskupljenje struje ozbiljno pogađa sve porodične budžete, a naročito socijalno ugrožene građane. Građani su uveliko proredili zadovoljenje svojih osnovnih potreba, jer im to diktira oslabljena kupovna (ne)moć. Očekivalo se da će na ovom protestnom mitingu građani reći svoje mišljenje o poskupljenju struje. Iznenađenje je bilo vrlo veliko, jer se okupio mali broj ljudi, jedva njih stotinak, što je zanemarljivo ako na osnovu toga treba čuti glas javnosti. Da li je u pitanju slaba informisanost građana, nezainteresovanost ili pomirljivost, nije poznato, ali ne može se u ovom slučaju prihvatiti ni narodna izreka: ćutanje je znak odobravanja.

Istini za volju, treba reći da se Elektroprivreda zaista nalazi u teškom materijalnom položaju, što je pre svega posledica desetogodišnjeg nemara za ekonomsko poslovanje, ali je isto tako tačno i da je standard većine građana, naročito penzionera, ispod egzistencijalnog minimuma i da svako dalje opterećenje ozbiljno ugrožava biološki opstanak većine građana jer je njihova kupovna (ne)moć proredila zadovoljenje mnogih životnih potreba. Sasvim je izvesno da ovaj sindikat i dalje podržava demokratske promene i započetu reformu, sa primedbom na njenu sporost.

Realno je da država u ovom slučaju interveniše preko subvencioniranih cena ne samo struje nego i cene hleba, lekova i grejanja, sve dotle dok zarade i penzije ne obezbede kupovnu moć koja može da podnese ekonomske cene osnovnih ljudskih potreba.

Žika Pantić,
Beograd


Protest

Iz tiganja u vatru

Otvoreno pismo Elektrodistribuciji (i državi)

Ovih dana preko televizije besmo obavešteni o donatorskom (besplatnom) poklonu (namerni pleonazam) dihtung traka za prozore i vrata, koje će Elektrodistribucija prodavati na rate i naplaćivati građanima kroz račune za struju!

Elektrodistribucija dakle ponovo prodaje poklone. Malo joj je prodaje donatorske energije za demokratiju, nego bednom narodu u stanovima bez centralnog grejanja, rastrešenom od bombardovanja, zemljotresa i nadziđivanja, sagrađenim od lošeg i polovnog materijala sa najnekvalitetnijom borovom rastočenom stolarijom - naplaćuje na rate poklonjene dihtung trake.

Protestujem protiv takvog za građane dušmanskog poslovanja i tražim: Podajte besplatno preko Mesne zajednice "Bele vode" ne trake za stanove (osim u ulici Zdravka Jovanovića neparna strana, gde postoji centralno grejanje, da postignu tek tih 10 odsto ušteđenosti energije. Mnogi od njih u svojoj bedi neće ni imati šta drugo za grejanje.

Svi smo mi skočili iz tiganja u vatru, pa ćemo se izgleda u njoj i grejati.

Gordana Radević,
Beograd


Reagovanje

Većina podržala moju izjavu

"Miloševiću trebalo da sude Srbi", "Glas", 5.08.2001.

U vašem listu od 5.08.2001. objavljena je izjava gospođe Slavke Drašković-Jovanović, direktora Beogradske kancelarije Kongresa srpskog ujedinjenja, da izjava za javnost povodom vidovdanskih događaja 2001. objavljena 30.08.2001. pod naslovom "Miloševiću treba da sude Srbi", "predstavlja moje privatno mišljenje i nema autorizaciju Uprave Kongresa srpskog ujedinjenja".

Izjavljujem javnosti da ovo nije tačno. Izjavu je podržala većina direktora Uprave kad je ista bila puštena u štampu, od devet za istu je glasalo pet direktora, a autorizaciju da se izjava objavi dao je lično predsednik Kongresa, gospodin Miloš Milenković. Ovim se svako dalje pitanje podrške Uprave Kongresa izjavi otklanja.

Radomir Putniković,
Potpredsednik Kongresa srpskog ujedinjenja
Evropa London


Reagovanje

Nisu članovi SPO

"Kako do svog stana", "Glas" 24. avgust 2001.

Poštovana redakcijo, povodom reagovanja Dragoslava Krgovića iz Kruševca u "Glasu javnosti" (24. avgusta 2001) u rubrici "Glas čitalaca", Srpski pokret obnove moli reakciju da objavi sledeću ispravku.

Gospodin Krgović kaže da je "8. septembra 1997. godine kupio jednosoban stan u ulici Mije Kovačevića 10 u Beogradu, za svog sina. Stan je kupio u DOO Investeksport - Beograd, Studentski trg 11, čiji je vlasnik gospodin Dragan Miličić, a ugovor je potpisao gospodin Mihajlo Marković".

Krgović naziva Miličića i Markovića bivšim potpredsednicima Srpskog pokreta obnove. Obaveštavamo gospodina Krgovića i javnost u Srbiji da su Mihajlo Marković i Dragan Miličić još od 1994. godine članovi Demokratske stranke, a ne Srpskog pokreta obnove.

S poštovanjem, Srpski pokret obnove


Dopuna

Elbrus, a ne Mon Blan

Dana 19. avgusta o.g. na strani 17 objavili ste vest da se Beograđanin Marko Nikolić spustio snoubordom niz Mont Blan, najvišeg vrha Evrope.

Ovaj poduhvat i rezultat je svakako za čestitanje, ali Mont Blan nije najviši vrh Evrope, već Elbrus na Kavkazu. Ovo dokumentujem kopijom i prevodom pisma kao odgovora na moje postavljeno pitanje Akademiji nauka Francuske u Parizu koje prilažem. Ovakav podatak nalazimo i u raznim enciklopedijama, pa i našoj "Maloj enciklopediji Prosvete - Beograd" izdanje 1952. god, knjiga 1 str. 432. "Elbrus, najviši vrh na planini Kavkaz i u Evropi, visok 5.633. m..."

Takođe, prema prospektu agencije "Stages & ehpeditions" iz Chamonih-a France, koju je osnovala grupa francuskih alpinista, u ponuđenom programu između ostalih uspona na najviše vrhove sveta, na strani 26 piše (u prevodu): "Elbrus 5.642 m. Rusija. To je krov Evrope između Crnog mora i Kaspijskog mora..."

Francuski alpinisti bi svakako iz nekog "nacionalnog i patriotskog ponosa" tvrdili da je Mont Blan, koji se nalazi na teritoriji njihove otadžbine, najviši vrh Evrope. Naprotiv, oni kažu da je Elbrus krov Evrope!

U direktnom razgovoru dr Petar Stevanović, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu i akademik SANU tvrdio je da Kavkaz sa Elbrusom geografski i geološki pripada evropskom kontinentu.

O ovom pitanju imam i druge dokaze. Ovo Vam pišem kako bi kao ustanova koja ima veliki uticaj na obaveštenost čitalaca jednom zauvek ispravili kriva obaveštenja i shvatanja kojih je u poslednjih pedeset godina bilo poprilično.

Jovan N. Kelić,
Beograd