Nedavno je u Prijepolju otvorena izložba radova prošlogodišnjeg, 27. saziva Mileševske slikarske kolonije, koja bi po rečima Đorđa Kadijevića, predsednika Umetničkog saveta, trebalo da "pokaže kako ta kulturna institucija ulazi u novi vek". Tom prilikom proglašen je i dobitnik nagrade "Beli anđeo", priznanja nazvanog po srednjevekovnoj slici anonimnih autora koja se čuva u manastiru Mileševo. Laureat za 2000. godinu je beogradski slikar Vladislav Šćepanović (1971), koji o svom nagrađenom radu "Geto 1" kaže:

- Motiv koji sam izložio nije odgovarao ni na jedno od dva postavljena pitanja. U odnosu na tradiciju ili trenutna dešavanja u likovnom životu koji su ponuđeni nisam, zbog svog hermetičkog mišljenja, mogao da ponudim ni jedno ni drugo.

Na pitanje šta znači "hermetičko mišljenje" u slikarstvu odgovara:
- Znači odsustvo od ideala umetnosti koji su opštevažeći. "Geto 1" predstavlja određeno stanje čoveka bez emotivne podloge, bez ikakvog stava.

Zastupate tezu da umetnost mora da bude socijalna, da je neposredno vezana za svet iz kojeg dolazi. Kako je onda jedan istrgnuti objekat, pa bila to i čovekova egzistencija, "prst u oko" u odnosu na etabliranu stvarnost?
- Nužno je da umetnost bude socijalna. Ona je nužno deo sveta. Srednjovekovni slikari su tvrdili da ako naslikaš dovoljno dobru sliku onda se demon useli u nju i iz nje isijava. U stvari je reč o tome da dobra slika jedina može da bude adekvatan reprezent vremena u kojem je nastala. Putem reklama, televizijskih emisija i slično, za 100 godina neće moći da se provali koliko je suštinski ljudska psiha s krajem 20. veka otišla u aut.

Rekli ste jednom da je 20. vek do savršenstva doveo sve ljudske perverzije. Savremena vizuelna umetnost prepuna je brutalnosti, perverzije, krvi…
- Da, ali čini se, početkom 21. veka, da ljudi počinju da gube interesovanje za materiju. Izgleda da su je prezasitili.

I vaš izraz je prilično radikalan?
- Ne pravim sliku za 15 kritičara koji idu kao cirkus okolo s izložbe na izložbu. Hoću da budem čitljiv. Osim vizuelne na slici postoji tekstualna i još nekoliko poruka koje upućuju posmatrača da ih dešifruje. Mislim da je moć slike ogromna. Posebno danas kada ljudi ne čitaju i nemaju vremena da se bave takvim stvarima. Kao što je u srednjem veku slikarstvo bilo književnost za laike, tako je i danas. Lagana literatura bi bile televizijske emisije, bilbordi, neke informacije u slikama koje prodaju robu, a ona kvalitetnija bi trebalo da bude slikarstvo.

A kakva je vaša odgovornost kao nekog ko, u tom smislu, plasira javnu reč?
- Pre svega imam ogromnu odgovornost u odnosu na ovo što radim. Izlazim u javnost putem slike na način koji često deluje nelogičan, čak bolestan. Ali kako je slika samo život koji se ogleda u ogledalu, mislim da slikar mora da koristi jezik koji je nekonvencionalan, čak brutalan, da bi pokazao ko su i šta su. To je neophodno da bi posmatrač shvatio nešto o sebi. Svako ima neku svoju datost, frustraciju koja je primarna i ako se ona, putem slike, dešifruje na pravi način, iz nje može da se sazna mnogo više o svetu oko sebe, nego iz mnogih filozofskih knjiga.

Nov ciklus predstavlja seriju slika na temu ideologija i porodica.
- Kroz sve bitnije ideologije prošlog veka, od nacizma i komunizma do rokenrola i kokaina, provlačim jednu (istu) "srećnu" porodicu. Svima njima osnovni simbol koji promovišu jeste upravo jedna artificijelna "srećna porodica". Stiče se utisak da je u korenu svog ideološkog ludila vrlo jednostavan motiv - jedna otužna ljudska zajednica. Ispada da su ljudske naravi vrlo jednostavne, i da im je svrha jedino da služe same sebi.

I. Semerad
foto: D. Briza