Povodom feljtona i knjige "Čuvao sam Miloševića" autora g. Dragiše Blanuše, koji objavljujete u "Glasu javnosti", želim da javno, u svoje ime, ali i u ime mojih mnogobrojnih prijatelja i poznanika izrazim čuđenje što, i pored bure negodovanja, nastavljate objavljivanje feljtona.

Kako ste se oglušili o izrazito negativne izjave povodom sadržaja koji feljton nosi (g. Batića, ministra pravde i g. Tapuškovića, uvaženog advokata), meni kao običnom čitaocu preostaje samo zaključak da vam nije ništa važnije od povećanja tiraža i vodećeg mesta u "žutoj štampi", čemu ste se apsolutno priklonili koristeći se trenutkom u kome smo.

Kao čitaoca me apsolutno ne interesuje intimni i privatni život čoveka koji je u nevolji (a u nevolji je svako ko je lišen slobode), pogotovo sagledan očima i razmišljanjem jednog čuvara zatvora. Smatram to nedopustivim, neukusnim i aferaškim manirom. U ovakvom postupku vidim i želju autora da se postavi u ulogu javnog tužioca, sudije ("Tačno je..." sreda 18. jul 2001.), ostrašćenog političara.

Jadno i neukusno.

Ljiljana Milivojević, inž, Beograd

Obraćam vam se povodom pisma Toplice Radulovića ("Glas", 24. jul 2001.) o Dimitriju Ljotiću. Dobro je što danas može o svemu slobodno da piše, ali nije dobro što se neretko iznose i netačne stvari iz neznanja ili namerno. Star sam čovek i dosta toga pamtim. Pamtim i predratnu malu i slabu partiju "Zbor", na čelu sa smederevskim advokatom Dimitrijem Ljotićem, koja na izborima nikad nije uspela da uđe u parlament. Ta partija Dimitrija Ljotića bila je otvoreno profašistički orijentisana i bila je veliki obožavalac Hitlera i njegovog "novog poretka". Stoga nije nimalo čudno što se "Zbor" odmah po okupaciji naše zemlje 1941. godine otvoreno stavio u službu nemačkih okupatora. Istaknuti članovi te stranke (Velibor Jonić, Olćan, Vasiljević i drugi) držali su najvažnije resore u kvislinškoj vladi Milana Nedića. Zatim ubrzo po okupaciji zemlje, obrazovan je "Srpski dobrovoljački korpus", koga su Nemci veoma dobro opremili i naoružali za borbu protiv ustanika, obezbeđivanje nemačkih važnih komunikacija i slično.

Na čelu te jedinice bio je pukovnik Mušicki, koga je Nedić unapredio u generala. "Srpski dobrovoljački korpus" je na čelu sa Ljotićem i Mušickim "junački" pobegao iz Srbije zajedno sa Nemcima krajem 1944. godine. Smestili su se u Istri, i okolini Ilirske Bistrice, i stavili su se na raspolaganje zapadnim saveznicima i izrazili spremnost da se bore protiv komunista. Zapadni saveznici, koji su do Teheranske konferencije 1943. godine zvanično priznali Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije kao savezničku vojsku, nisu pokazali nimalo razumevanja za želje Ljotića i Mušickog, "Srpski dobrovoljački korpus" je razoružan, a "General" Mušicki je izručen jugoslovenskim vlastima. Pod Vojnim sudom u Beogradu suđeno mu je 1946. godine za saradnju sa okupatorima, osuđen je na smrt i streljan. Kad je reč o Dimitriju Ljotiću, on je u proleće 1945. poginuo u automobilskoj nesreći u okolini Ilirske Bistrice (nisu ga ubili komunisti u okolini Klagenfurta, kao što tvrdi već pomenuti Radulović). Rukovodstvo "Zbora" preuzeo je potom brat Dimitrija Ljotića - Jaša, i prešao u Minhen, gde je nastavio da izdaje list "Iskra".

Znam da je gospodin Žarko Korać tolerantan i odmeren čovek koji uvek dobro meri ono što kaže. Ja u potpunosti podržavam njegovo mišljenje o Dimitriju Ljotiću i njegovoj profašističkoj i kvislinškoj organizaciji "Zbor", o kojoj je istorija već izrekla svoj sud.

Borisav Stević, Novi Beograd

Srbija se pretvorila poslednjih meseci u veliku pričaonicu. Da upotrebim ovu lepšu reč. Glavni akteri su poslanici u Skupštini Srbije ali i pojedini političari, novinari, advokati... Zajedničko im je svima, čast vrlo retkim izuzecima, da im govor nije mudriji od ćutanja.

Spadam u one koji jednostavno više ne mogu da prate prenose iz skupštinske sale, zato gasim televizor. Uveče uključim -novinar Tijanić (koji za sebe kaže "skromno" da je najbolji srpski novinar! Jelena Kosanić (par ekselans islednik) Jugoslav Ćosić (pandan Kosanićevoj), Čeda Jovanović (Slobodan Krcun DOS-ove vlasti), Biljana Vučo (koja za sebe kaže da je najbolji advokat), Nataša Kandić (koja sve zna samo još nije saznala da ovde žive i Srbi), Ljubodrag Stojadinović, koji se od vrsnog vojno-političkog komentatora pretvorio u humoristu koji mlako otaljava posao i deluje uspavano, naročito, ako mu je u blizini Biljana Vučo (a često jeste), profesor Dimitrijević sa Pravnog u Beogradu koji se pretrže ubeđujući nas da moramo da budemo kooperativni sa svetom (samo ne kaže da li osuđuje taj svet što nas je bombardovao), pa Nebojša Popov, koji sociološki objašnjava vreme u kome smo, i još poneko, da ih ne pominjem. Znaju se... i vide. A tek ping-pong Đinđić - Koštunica u stilu - znao je, nije znao, jeste, nije... deluje veoma uhodano i sinhronizovano.

Bože, da li je živ onaj ko je pronašao televiziju. Da ga dovedemo, pa neka gleda šta nam je omogućio.

Pera Žebić, Beograd

Mislim da bi bilo jako interesantno za nas čitaoce da istražite koje su još sankcije ostale na snazi u Americi, Kanadi i Evropskoj uniji. Imali smo prilike da čitamo o skidanju dela sankcija, ali niko nije precizirao o kom delu i čemu se zapravo radi. Ovih dana me je prijatelj iz Kanade obavestio da su tamo na snazi vrlo rigorozne sankcije za uvoz bilo kakve robe ili sirovina, po njegovim saznanjima, biće potrebno više godina da se te prepreke ukinu.

Imajući u vidu da se ljudi svakodnevno pitaju kakve su nam šanse za oporavak, mislim da ih objavljivanje tih činjenica, ma koliko neprijatne bile, pomogle da se sagleda naša perspektiva.

Pozdrav.

Vladimir Miloradović, Beograd

Prvoborac M. K. ima pravo kada kaže da je priča o tome kako je 7. jula 1941. Srbin pucao na Srbina ofucana, ali ne znam u kakvoj je vezi s mojom beleškom. Ja sam napisao da su toga dana komunisti počeli da ubijaju Srbe u Srbiji, što je nešto sasvim drugo.

Srpski komunisti, naime, uopšte i nisu Srbi, jer su se odavno odrekli svega što im je bilo zajedničko sa srpskim narodom. Više godina pre Drugog svetskog rata i posle njega, do juna 1948. (kada su našli boljeg gospodara i od koga su dobijali druge zadatke) bili su poslušne sluge Josifa Visarionoviča Džugašvilija. Bez pogovora su izvršavali sve što im naloži i što je od koristi za SSSR, mareći za interese srpskog naroda koliko i za lanjski sneg.

Oni su, zaboga, bili internacionalisti, borci za pravdu i ljubav među narodima, za bratstvo i jedinstvo, neprijatelji bogatih, a prijatelji siromašnih...

Zahvaljujući najviše njima, Srbi su danas tu gde jesu; stvorili su države i onima koji nisu mogli ni da sanjaju da će je ikada imati, a svoju su upropastili. Mnogi su čak i ime promenili: nisu više Srbi, nego "Jugosloveni", što nije niko sem njih i ne pada mu na pamet da to bude!

Kad se SFRJ raspala, Srbe iz "bratskih" republika zapljusnuo je talas neizmerne mržnje dojučerašnjih "prijatelja" i poznanika; mnogi su izgubili i život, a ostali izbegli u majku Srbiju ili potražili spas u dalekim zemljama.

Ali, zaboravili smo 7. jul 1941. kada je sve i počelo.

Ako je neka zemlja porobljena, pa rodoljubi dignu ustanak, prirodno je da počnu da lete glave okupatora, a ne onih koji se politički ne slažu sa KPJ ili su krivi što su imućniji i cenjeniji u svojim sredinama - pa se njihovim ubijanjem narod zastrašuje i obezglavljuje.

Zanimljivo je da poštovani prvoborac pominje streljanja u Kragujevcu, Kraljevu i drugim mestima Srbije, a da se ne seća ko ih je izazvao. Taktika komunista bila je sasvim jednostavna: ubiju iz zasede nekoliko nemačkih vojnika (ili ih rane) i zatim pobegnu u šumu. Kaznena ekspedicija stiže brzo, hvata goloruk narod, i za svakog poginulog Nemca strelja 100 Srba, a za ranjenog 50.

I ja bih ovako ratovao kad bih voleo srpski narod, kao što su ga voleli srpski komunisti.

Pošto M. K. voli brojeve i činjenice iz arhivske građe, verovatno zna i koliko su njegovi saborci tokom Drugog svetskog rata ubili Nemaca na tlu nekadašnje Kraljevine Jugoslavije i koliko su "likvidirali" Srba - "domaćih izdajnika" - između 1941. i 1945, a i u godinama posle "pobede nad fašizmom u Evropi".

Podsećanje je porazno i, razume se, višestruko na štetu Srba.

Kakav su to ustanak, onda, i protiv koga, podigli srpski komunisti?

Vojislav Stanojčić, Beograd

Velika se galama podigla oko uvođenja veronauke u naše škole. Mnogo je praznih rasprava utrošeno oko bojazni da će veronauka razjediniti i podeliti ljude, da će izazvati netrpeljivost i međusobnu mržnju, da će umanjiti demokratska prava ljudi, da će opteretiti decu sa učenjem, da će derogirati nauku i ostala "biserna" razmišljanja. Spoj gluposti, drskosti i zlonamernosti je najzad pobeđen i veronauka se od 1. septembra zvanično uvodi kao alternativni predmet u naše škole. Ono što milioni ljudi već odavno imaju, i ono što smo mi sve do početka Drugog svetskog rata imali, najzad se vraća u naše škole.

Istina je da je Srpska pravoslavna crkva bila, i biće uvek sa narodom i da je održala srpstvo u najtežim danima, da je uvek bila na strani Otadžbine i da je bila, i ostala, katalizator dobrih odnosa među ljudima. Sve drugo je neistina. Ono što nije uspeo Farisej, Karl Marks, Lenjin, Tito i ostali "crveni mudraci", nisu uspeli ni sadašnji "inficirani" dušebrižnici demokratije, i na njihovu žalost, veronauka i SPC su pobedili. Nije tačno da je namera ovih "dušebrižnika" samo da odvoje crkvu od države, već žele da odvoje i narod od crkve i vere.

Dvadeseti vek je ozbiljno zagađen komunističkim i drugim lažima i obmanama, u kome je formalno nadvladalo suštinsko, u kojem su lepota i dobrota bile na ivici poraza. Čovek je u prošlom veku poražen ne samo zbog surovih ratova i raznih zlostavljanja, već i zbog vladavine totalitarnih režima, kao što su fašistički i komunistički, koji su ubijali i uništavali milione ljudi. Ne sme se zaboraviti da je za vreme Titove Jugoslavije zabranjeno oko 15.000 knjiga, novina, filmova, pesama... Tu su spadali: Nikolaj Velimirović (kome mnogi nisu dostojni ni ime da pomenu), Miloš Crnjanski, Dušan Makavejev, Mića Popović, Slobodan Jovanović i drugi. Oni se nisu uklapali u komunističku shemu življenja. Ateizam je nemilosrdno vladao. Pokorni su lepo živeli. Komunističko-socijalistički projektanti naše budućnosti mnoge su uspeli da prevaspitaju da ne misle svojom glavom. Bilo je vrlo rizično biti teista. Zbog toga se mogla izgubiti služba, položaj, stan, ugled u "elitnom" društvu... Dovoljno je bilo da neko slavi krsnu slavu, da se venča u crkvi, da krsti dete i da zbog toga bude žigosan i kažnjen po raznim osnovama.

Zar za tim vremenom treba žaliti?! Zar je veronauka veća "opasnost" od bivšeg diktatorskog režima?! Zašto sadašnji "dušebrižnici" nisu žalili tadašnje đake zbog učenja sulude marksističko-lenjinističke "nauke" koja je na utopistički način zaglupljivala narod, umesto što sada lamentiraju zbog uvođenja veronauke, koja će, sasvim sigurno, decu oplemenjivati i učiti da čine dobročinstva. Ko zbog takvog učenja može da ima štete?! Zar više treba verovati učenju Karla Marksa koji je, osim toga što je bio nastran, pripadao i satanističkoj sekti zbog koje su njegova braća izvršila samoubistvo, ili surovoj stvarnosti čiji smo bili svedoci?

Naši "zabrinuti" intelektualci imaju više materijala da obrađuju i kritikuju poluvekovnu tiraniju komunističkog režima, nego da strepe od veronauke i miroljubive Srpske pravoslavne crkve, koja nikada nikome nije naškodila. I još nešto. Veronauka kao školski predmet, kao ni monarhija, nije ukinuta voljom naroda, već dekretom režima, što će reći da se ne uvodi veronauka, već se vraća u škole.

Da završim sa mudrim rečima Ajnštajna: "Religija bez nauke je slepa, nauka bez religije je hroma".

Žika Pantić, Beograd