Poštovana redakcijo, imajući u vidu stalno klevetanje i ponižavanje srpskog naroda, kao pripadnici nacije koja ima čime da se ponosi, rešili smo da se oglasimo. Tužno je to što se kod nas forsiraju strani istorijski filmovi i ličnosti iz tuđe istorije, dok je naša slavna prošlost potpuno bačena u zasenak. Naša deca (i ne samo deca) uče se da se dive istoriji drugih naroda, a naša se predstavlja kao nešto mračno i sramno. Svi znaju za Ričarda Lavlje srce, Vilijema Volisa, kralja Artura, Jovanku Orleanku, a naša istorija je zastupljena samo šturo urađenim filmom „Kosovski boj", koji je snimljen samo da bi se tek onako obeležila 600. godišnjica tog velikog boja. Smatramo da su sveti Nemanjići, kosovski junaci, mnogi srpski ustanici i drugi velikani iz naše bogate tradicije, zaslužili mnogo više prostora, veću pažnju i kvalitetniji prikaz od postojećeg.

Dokle će nas učiti da je dobro samo na nekom drugom mestu, da je bolje „preko tarabe"? Dokle će nam se govoriti da samo drugi imaju junake i velika dela? Zašto sebi stvaramo kompleks niže vrednosti i omalovažavamo se? Naše buduće generacije treba da znaju da imaju pretke dostojne poštovanja, da od njih uče i na njih se ugledaju. Nemojmo stvarati idole od kriminalaca i ljudi bez morala. Tradicionalne vrednosti - iskrenost, poštenje, čast - ne smeju biti mrtvo slovo na papiru. I ako ih želimo u svom društvu, afirmišimo ih. U skladu sa svim što je ovde navedeno, predlažem da se filmski ili dokumentarno obrade bar neke od zapostavljenih ličnosti ili događaja iz naše istorije. Pomislite samo kako bi dobra tema valjano urađenog filma bila, na primer, Žitije svetog kralja Stefana Uroša II Milutina.

Sveti kralj Milutin je bio jedan od najvećih srpskih vladara u svakom pogledu, a da pri tom o njegovom životu šira javnost nikada nije dobila kompletnu sliku. Veliki državnik i ratnik s jedne strane, ali i veliki hrišćanin i dobrotvor s druge strane, graditelj oko četrdeset hramova i manastira. Kakav bi to bio uzor budućim generacijama. I ne samo on, već mnogi drugi srpski vladari, ratnici, svetitelji, to je beskrajno nadahnuće. U ovom vremenu, kada je sve podređeno materijalnim potrebama, neophodno je učiniti bar malo za duhovnost, jer se čovek, sveden na telesne prohteve, pretvara u životinju.

Stoga se nadamo da će naš predlog naići na razumevanje i biti konkretizovan. Na kraju, želimo da napomenemo da nam nije cilj da predstavljamo Srbe kao najbolje, bezgrešne, savršene. Imamo mi mnogo mana, ali imaju ih i drugi, pa opet će Francuz ili Englez teško reći da je njegov narod najgori na svetu.

Bojan Vićentić i Saša Stefanović, Mionica

U mojoj krševitoj i ponosnoj Crnoj Gori, tamo u rodnim Vasojevićima, između Andrijevice i Murine, tu pored Lima u pitomoj ravnici smestila se Ulotina, selo srpsko, pravoslavno, selo divno. Tu od iskona živi mit o Kosovu, Kosovskim junacima, manastirima i našoj svetoj srpskoj zemlji. Ljubav prema srpstvu i Srbiji prenosi se s kolena na koleno vekovima i danas sa nesmanjenim osećajima za Srpstvo i Srbiju. Vasojević je učen, gajen, usmeravan i vaspitavan u pravoslavnom duhu, okrenut Bogu, Crkvi i porodici i majci Srbiji. Zadojen čojstvom i junaštvom, pameću i poštenjem, ljubavlju, verom i nadom u Srbiju. Zato ga i bole rane Kosova i Kosovskih mučenika. Bole ga bratske rane.

Čitajući domaću štampu, i osim apela ponekog pojedinca ili udruženja o sveoptšem kiču i šundu na našoj estradnoj sceni, smatram da bi Vaša redakcija mogla bar češće (ako nitša drugo) objavljivati pisma slične sadržine i na taj način pomogne o ovom problemu. Svi oni koji se bave pisanjem tekstova (među kojima i ja pripadam) ne mogu doći do irzažaja od raznih „monopolista". Naime, pesma (tekst) koji im se svidi hoće da otkupe (urpavo kupe) i da s oni ispod nje potpisuju kao autori.

Ali, mene nešto drugo muči, a to je da pesama o Kosovu nema. Pa, gde ste tekstopisci. Ojačajmo i izgradimo patriotski duh. Nek se čuju truba i frula, nek se peva o Kosovu i Vidovdanu. Car Lazaru i Obiliću, Božuru majci i sestrama. Imam pesmu posvećenu mojoj kosovskoj braći i sestrama...

Milan Šoškić, Beograd

Poštovano uredništvo, dobro je kada se aktuelne teme ažurno i ozbiljno uzimaju u razmatranje. Čini mi se da se u „dosijeu" (u nedelju 8. jula), u razmatranju o homoseksualnosti, nažalost, pojavilo isuviše proizvoljnosti, tendencije, pa i netačnosti. Na primer, kako uopšte može da se postavlja pitanje ko je od dve populacije (homo i hetero-seksualne) zaista agresivan, ako se „agresivnost" jedne manifestuje „izazovnom odećom i lascivnim ponašanjem na defileima" ili slanjem poruka preko TV serijala o normalnosti njihovog opredeljenja, dok se agresivnost druge grupe manifestuje bukvalnim masakriranjem prve grupe, čemu smo uostalom bili svedoci prošlog vikenda u centru Beograda.

Drugo, vašoj novinarki homoseksualnost je sinonim za „seksualnu opredeljenost i lične patnje..." (!!!), bez ikakvog otklona da pitanje mogu da budu samo posledica neshvatanja i agresivnosti sredine prema različitom pojedincu, a ne njegove lične „poremećenosti". Na kraju, najvažnije. Podvlači se i strah da „ljudska prava ne pređu u anarhiju i rasulo". Interesantno je da mi Srbi, koji čitav vek imamo mučna iskustva sa diktatorskim uređenjima, odjednom se predostrožno bojimo preterivanju u ljudskim pravima.

Pa, hajde jednom, čak i da je strah opravdan (a verujem da nije), da se borimo sa takvim problemom - „viška slobode", koji miriše na anarhiju, a ne da stalno konzervativnim uređenjima glumimo čuvare tradicionalnih vrednosti za koje, zapravo, ni sami ne znamo šta su.

Miroslav Popović, Beograd