Kako je najavljeno u nekim novinama u elektronskim medijima, u nedelju 1. jula trebalo je da gostujem u jubilarnoj emisiji Vanje Bulića "Biseri" na BK Televiziji. Međutim, dramatični događaji poslednjih dana su značajno promenili kontekst razgovora, koji je snimljen pre dve nedelje, pa sam zamolio Vanju Bulića i rukovodstvo BK Televizije da se snimljeni materijal ne emituje. O čemu se radi?

U emisiji sam, naime, govoreći o svom burnom životu i novinarskom radu, u više navrata kritički govorio o posledicama politike Slobodana Miloševića, pri čemu i dalje ostajem, ali u ovom trenutku, kad je on definitivno naša prošlost, a u Srbiji rade samo fabrike za proizvodnju zločina, dok je Slobodan Milošević postao glavni izvozni artikl, ne želim više da se javno bavim njegovom ličnošću i "mrtvog vuka vučem za reč". Tema je, dakle, prevaziđena.

Radije bih se, u ovom trenutku, bavio likom i delom onih koji su ga ilegalno izručili sudu koji ne priznajem, i na taj način najgrublje pogazili Ustav i sve zakone ove zemlje. Izdvojiću samo četvoricu: Zorana Đinđića, koji je za vreme tromesečnih šetnji krišom odlazio "na kanabe"; Nebojšu Čovića, koji je na Miloševićevom kontramitingu, mesec dana posle izborne krađe, kad su na Terazijama "cvetale tikve", bio uz bok svome vođi i postao "demokrata" tek kad se naslutila presuda Felipe Gonzalesa; Dušana Mihajlovića, koji je iz samo sebi znanih interesa četiri godine, kao koalicioni partner, održavao Miloševića na vlasti; Momčila Perišića, Slobinog načelnika Generalštaba, u kome su se probudili "demokratski" instikti tek kad ga je gazda odbacio. Treba li i oni da idu u Hag?

Perišić možda misli da je stavljanjem svog potpisa na izručenje udobrovoljio Karlu del Ponte da ne otvori i njegovu tajnu optužnicu, ali on, ipak, ostaje večiti talac. To bi, u ovom trenutku, bila prava tema za razgovor. Ali, svestan da je takav razgovor u postoktobarskoj "oslobođenoj" Srbiji nemoguć, do stvarnog oslobođenja biram ćutanje.

Vjekoslav Radović
Beograd

Hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića Hagu, predstavlja pravni i moralni skandal onih koji su takvu odluku doneli. Da se razumemo, Slobodan Milošević je zločinac, jer to je jedina reč s kojom se može okarkaterisati ono što je učinio svom narodu a uz to i velika kukavica. Umesto da mu se blagovremeno sudi i opravdano osudi, za zločine koje nam je učinio, vlada ga optužuje za nekakve finansijske malverzacije i time, što bi narod rekao zamajava svet odnosno međunarodno zajednicu u Hagu ga isporučuje zbog zločina za koje je objektivno s našeg aspekta najmanje kriv (ako se izuzme odgovornost što šiptarsku pobunu nije, a mogao je da spreči na vreme to jest u samom početku).

Vlada Srbije odnosno Đinđić doveden u vremenski škripac, ponovo se isto kao i svojevremeno Slobodan Milošević; krši odgovarajuće pozitivne propise, prihvata ono što se mora i ako se to moglo mnogo ranije i elegantnije uz poštovanje pozitivnih propisa bezbolnije rešiti.

Đinđić je odugovlačenjem rešavanja slučaja "S. Milošević" doveo Srbiju da bira; Srbija ili Milošević. Učinjeno je jedino moguće, izručenje Slobodana Miloševića. Postavlja se pitanje zašto nas je vlada dovela u ovu situaciju? Šta je radila poslednjih nekoliko meseci u vezi problema "Milošević", a znala je za stav međunarodne zajednice o našim obavezama prema Hagu. Znala je i za donatorsku konferenciju i njene uslove. Blagovremeno, nije učinila ništa, zbog čega je došla u situaciju da kršeći postojeće zakone učini ono što mora prihvati ultimatum. To samo pokazuje, da Đinđićeva vlada nije dorasla da se nosi s problemima koje je nasledila od sockomunista, i da još računa ozbiljnije promene sistema za koje je narod glasao, pa se može zaključiti "sve je isto samo njega nema" i zbog toga Đinđić treba da se skloni da ne bi postao "ON".

Dragan Hadžić
Jablanica G. Milanovac

Poštovani uredniče, ne morate ovo pismo objaviti kao ni mnoge druge, no makar će Vas mladi saradnik pročitati, a meni je i cilj da govorim mlađima, jer bejah i ja mlad, te i ja verovah u šarenilo Zapada… zašto bih i stigao čak ovde?

Dakle, nastranu priče o kojekakvim demokratijama, oživljavanju ekonomije, mira na Balkanu i svetu (još Dostojevski reče: ratova je bilo i biće) a sada je svet suočen s novim siledžijom: USA.

Mi Srbi smo im moneta za vraćanje dugova muslimanskom svetu (jer se terorizma jedino i plaše, a tu su fundamentalisti nenadmašni) te prikazuju kako, eto, ravnopravno brinu o svima, tj. u Evropi štite muslimane od krvožednih Srba valjda se nadaju da će im Palestinci oprostiti. Udaranje šamara Rusiji čija smo mi pravoslavna braća, kako NUTimes reče već desetinu puta.

Širenje NATO približavanje Rusima, proširivanje tržišta za svoju vojnu industriju, slabljenje Evrope, njenog jedinstva, i mogućnosti da postane ekonomski jača od USA koristeći jeftine ruske sirovine. Teško mi je, jer se plašim da otmica Miloševića nije naše poslednje poniženje.

Miodrag Bjelić,
SAD

Poštovani gospodine Mijač, pre dva i po meseca uputili smo vam pismo u kojem od Upravnog odbora tražimo da se izjasni o političkom progonu velikog broja novinara i drugih medijskih profesionalaca iz RTS januara 9193. godine. Nažalost, odgovora Upravnog odbora na ta zahtev još uvek nema. Zbog toga smo prinuđeni da Vama i Upravnom odboru uputimo još jedno, ovog puta otvoreno pismo.

Podsetili smo Vas da je u to vreme generalni direktor RTS Milorad Vučelić doneo odluku o upućivanju na prinudni odmor određenog broja radnika i da je ta prilika zloupotrebljena da se sprovede klasična politička čistka i sa radnih mesta uklone svi oni nepodobni koji su se suprostavljali ratnoj propagandnoj politici radija i TV "govoru mržnje", nepoštovanju profesionalnog kodeksa i kršenju profesionalnih kriterijuma uređivačke politike.

Protivno svim međunarodnim konvencijama o zaštiti sindikalnih funkcionera, trinaest članova IO Nezavisnost sindikata, uključujući predsednika i dva potpredsednika ovog sindikata, takođe su proglađeni za suvišne i nepodobne, zabranjen im je ulazak u zgrade RTB, čime je nasilno onemogućen rad Nezavisnog sindikata, prvog takvog sindikata u Srbiji.

Sudski proces koji je grupa radnika radija i TV započela 1993. i koji spad au radne sporove što se rešavaju po hitnom postupku, ušao je ovih dana u devetu godinu! Međutim, na poslednjem ročištu, održanom 21. decembra 2000. i "nova RTS" dokazivala je, poput Milorada Vučelića, da nije reč o političkom progonu, nego o legalnom odstranjivanju onih koji su predstavljali "ekonomski višak". Da li se i novi Upravni odbor sa tim slaže?

U Deklaraciji Saveta Evrope o uslovima koje Jugoslavija treba da ispuni kako bi postala ravnopravni član ove organizacije jasno piše da je jedan od važnih uslova politička, moralna i profesionalna rehabilitacija otpuštenih novinara. Uvereni smo da bi saopštenje UO kojim bi se ogradio od postupka Milorada Vučelića i kojim bi se pružila moralna satisfakcija svima onima koji su profesionalni odnos prema poslu platili prekidom profesionalne karijere, jasno obeležilo diskontinuitet novog Upravnog odbora sa prethodnim. Na taj način izrazilo bi se neslaganje sa dugogodišnjom uređivačkom i kadrovskom politikom u RTS pod kontrolom Miloševićevog režima i pod upravom svih njegovih generalnih direktora.

Istovremeno, jasno ograđivanje UO od stava da u RTS političkih progona januara 93. nije bilo i odustajanje od sudskog spora sa otpuštenim radnicima, bio bi i konkretan doprinos novim odnosima u Radio televiziji Srbije, priznanje, iako zakasnelo, svima onima koji su imali dovoljno hrabrosti i profesionalne časti da brane i odbrane svoju profesiju. Dakle molimo za odgovore na dva ključna pitanja.

Da li je izbacivanje profesionalaca iz RTS januara 93. predstavljalo politički progon ili nije? Da li i novi Upravni odbor smatra da i dalje treba odbijati tužbeni zahtev grupe otpuštenih radnika koji već devetu godinu traže samo jedno: da se njihovo izbacivanje iz RTS oglasi nezakonitim, političkim progonom?

U ime proteranih radnika koji vode sudski spor s RTS-om

Filip David, Đura Vojnović, Slobodan Đorić,
Dragutin Rokvić, Sena Todorović Lazar Lalić,
Beograd

Povodom inicijative grupe profesora prava u Beogradu podnete Saveznom ustavnom sudu po pitanju Uredbe Savezne vlade o postupku saradnje s međunarodnim krivičnim Tribunalom, dotičnoj gospodi postavljam dva laička pitanja:

1. U kojoj državi/koje pravo ste vi predavali i propagirali zadnjih 12 godina?

2. Kojim ste se melemima lečili kada vam se tek posle toliko godina vratio glas kojim sada u horu tražite poštovanje zakona, pravo i pravdu za diktatora koji je vladao sa svojom porodicom i kamarilom više od decenije a da mu se ne desi, čak ni omaškom, da ispoštuje bilo koji važeći zakon. Pravdu i moralne norme suvišno je i pominjati.

U takvoj zemlji bezakonja, nepravde i nemorala u kojoj se "do juče" preživljavalo, ako je neko prvi trebalo da digne svoj glas to ste, gospodo, bili vi. A kako to niste učinili kao prvi kada je trebalo i kada ste morali, da bi zaštitili svoju profesiju i svoje dostojanstvo, danas ste vi zadnji koji u ovoj napaćenoj zemlji imaju elementarno pravo da se javljaju i govore po tom pitanju.

Zbog takvog kukavičluka, neprimereno vašem statusu i zvučnim titulama, zaslužili ste čistu jedinicu, bez prava na popravni, a zbog pokušaja da narodu bacite prašinu u oči i solite mu sada pamet o pravu i pravdi sram vas bilo.

Milan Miljković,
Jagodina