Gospodin Đorđević u tri tačke izložio je svoje viđenje rešenja za tri trenutno najaktuelnija problema s kojima je danas Srbija suočena i, što bi rekli alkari, pogodio u "sridu". Slažem sa s iznetim stavovima, s tim što bi tačku 1 proširila i na saradnju naše države sa pravosudnim organima Hrvatske. Naime, Hrvatska je objavila poduži spisak lica osumnjičenih za ratne zločine od kojih jedan deo živi u Srbiji, najviše u Beogradu, piše hrvatski "tisak". Naša strana trebalo bi, zajedno s pravosudnim organima Hrvatske, ispitati osnovanost sumnji i u svim slučajevima gde postoje nesumnjivi dokazi o krivici, ta lica isporučiti hrvatskim sudovima. Ovo treba učiniti iz dva razloga.

Prvi je: da hrvatska policija prestane hapsiti nevine ljude. U toku ove godine uhapšeno je nekoliko desetina Srba, hrvatskih državljana, koji žive u SRJ, koji su s urednim hrvatskim ispravama odlazili u Hrvatsku radi rešavanja svojim imovinskih i drugih pitanja. Do hapšenja dolazi pod pritiskom desničarskih snaga, a krajnji cilj je zastrašivanje i sprečavanje povratka, kao i masovnijeg dolaska na nedavno održane lokalne izbore. Hapse nedužne, jer su im osumnjičeni nedostupni. SRJ se mora više angažovati na zaštiti svojih sunarodnika kako onih u Hrvatskoj, tako onih koji žive ovde. Uostalom, zato postoje odgovarajući resori (komesar za izbeglice, savetnik predsednika SRJ za izbeglice i drugi). Srbi koji su nakon izdržane kazne u Hrvatskoj došli u SRJ, izjavljuju kako su se osećali napušteni i zaboravljeni od matice i kako ih je to više bolelo od onog što su preživeli u zatvorima, i zato se nebriga prethodne vlasti (koja je kumovala nesreći Srba u Hrvatskoj, kao uostalom i svih nas) ne bi smela ponoviti.

Drugo: predajom osumnjičenih za ratne zločine bi i setu pokazali da smo odgovorna država, na putu stvaranja pravne države, svet će menjati predstavu o nama ako prestanemo tvrditi kako su svi drugi vršili zločine, a samo smo mi bili žrtve. Mi se moramo suočiti s neprijatnom istinom da su i naši sunarodnici činili isto. Imali smo i mi naše psihopate, ludake, kriminalce, koji su u ime odbrane srpstva ubijali, pljačkali i iza sebe ostavljali zgarišta, pa zar naši advokati - branioci optuženih u Hagu nisu kazali da tamo ipak niko nije nevin osuđen.

Ljudi koji su odveli u pitanje ugled i dostojanstvo srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata, zloupotrebili znamenja i uniforme te vojske (glumili srpske vojvode) ne zaslužuju da ih srpska država krije i štiti od izvođenja pred lice pravde. Meni je ostalo upečatljivo kazivanje književnika Skendera Kulenovića, koji je kao osmogodišnji dečak zapamtio ulazak srpske vojske 1918. godine u Banja Luku. Srpski vojnici su se iščuđavali zašto su se krili i bili preplašeni, a njegova stara nana je objašnjavala da su to otkad ona pamti bili prvi vojnici koji im nisu dizali žensku čeljad, nisu pljačkali ni palili kuće.

Eventualno objavljivanje ovog teksta iritiraće one koji misle da su prave patriote, kojima su puna usta patriotizma i nacionalnog dostojanstva, a očekujem i pitanja da li sam čula za Gospić, Pakračku poljanu, Medački džep, "Blesak", "Oluju"... Sve to znam, ali znam i ono što oni ne znaju i ne žele da znaju, za zločine nad hrvatskim civilima (poimenično) na nekoliko mesta u okolini Gospića. Na jednom od tih, zločin se dogodio 15. oktobra 1991. (pogrom u Gospiću je počeo na noć između 16. i 17. oktobra), ubijeni su uglavnom stari ljudi i žene, spaljeni zajedno sa kućama.

Uzgred da podsetim da je dečak u Prohorskoj ulici u Novom Beogradu ubijen oružjem i rukom bivšeg ratnika u Hrvatskoj. Ako u Zagrebu, Splitu, Sarajevu i Mostaru slobodno šetaju njihovi ratni zločinci, ako to tamo nikome ne smeta, to je njihov problem i njihova sramota.

Mirjana Kuzmanović, Beograd

Čitajući "Glas" 9. juna saznala sam da je predsednik Skupštine Beograda, gospođa Radmila Hrustanović vlasnik više lokala na beogradskim pijacama. Pošto je gradonačelnica Beograda nosilac veoma značajne javne funkcije, bilo bi dobro da javnost zna kada je i od kojih sredstava gospođa Hrustanović kupila te lokale.

Meni, rođenoj Beograđanki, koja je osnovnu školu, gimnaziju i fakultet i čitav radni vek provela u rodnom gradu ne dopada se predsednik Skupštine grada, za koga ne znam kada je i kako stekao ne baš tako malu imovinu i koju će, bojim se, veoma uvećavati upravo koristeći svoj sadašnji položaj. Još je gore ako je pomenutu imovinu gđa Hrustanović stekla tokom poslednjih deset-dvanaest godina, jer dobro znamo ko je u tom razdoblju mogao da se obogati i od čije muke.

Da bismo mi, građani Beograda, imali poverenje u rad naše gradonačelnice, mislim da bi bilo dobro da novinari "Glasa" saznaju i objave kako je i kada gđa Hrustanović stekla pomenute lokale na beogradskim pijacama.

A bilo bi isto tako dobro da doznamo i kakvo je imovinsko stanje ostalih plaćenih gradskih funkcionera (i ne samo gradskih), kako se ne bi ponovila priča onih bivših - kojima su njihov sopstveni interes i briga o firmama čiji su vlasnici uvek bili i ostali na prvom mestu.

Ljiljana Stanojčić, Beograd

Poštovana gospodo, cenjeni "Glasu javnosti", užasnut sam onim što vidim na našim televizijama, pre svega na "Pinku". Od naše srpske muzike izgleda da nije ostalo ništa više. Pevače srpske narodne muzike u Srbiji bi izgleda morao tražiti lupom, ali zato pevače i pevačice turske narodne muzike na srpskom jeziku ima više od pleve.

Ovom porukom bih Vas želeo ljubazno zamoliti da se malo pozabaviti ovom temom. Ovo je prevršilo svaku meru! Po meni, ovo je izuzetno važna stvar, čak i u političkom pogledu.

S poštovanjem, vaš verni čitalac
Zoran Golubović, telekomunikacioni savetnik i hobi-kompozitor, Beograd