Što je bliža mogućnost da zakon o Hagu bude usvojen, kampanja za puštanje Miloševića na slobodu postaje sve intenzivnija i - besmislenija. Jer, ako je nevin, čak i heroj, kako tvrde neki siročići bez tate iz SPS (g. Igić, na primer), onda će se na suđenju to dokazati, pa će čovek ionako biti slobodan; a ako je razlog njegova tobožnja bolest, onda čemu kaucija? Zahtev za intenzivnijim lečenjem, dakle, predstavlja prećutno priznanje da neka krivica, ipak, postoji, samo se traži "humaniji postupak" prema osumnjičenom.

A što se Slobine hipertenzije tiče, to je, prema mišljenju stručnjaka, "normalna" posledica promene načina života. On je i ranije imao visok pritisak, ali zbog hiperaktivnog života, to mu je čak i pomagalo. Sad je, odjednom "iščupan" iz te dinamike, prinudno pasiviziran i u tom vakuumu bolest je postala smetnja. Ali, uz uredno lečenje, ona ne predstavlja životnu opasnost. Uz tretman koji uživa, mogućno je uspešno saniranje; jedino je moguća pojava izvesnih mentalnih tegoba (depresivnost, pojačana nervoza i sl.). Potrebe za bilo kakve promene njegovog sadašnjeg statusa, dakle, nema. Naprotiv.

Da je tako, vrlo indikativna je izjava Baneta Ivkovića o stanju u SPS. Po njegovim rečima, u partiji se odvijaju veoma pozitivni procesi. Prevedeno na srpski, to znači da ih u Slobino vreme nije bilo. Za njim nariču samo oni koji nisu mogli, niti sada mogu, bez "tate".

Advokat Fila tvrdi da Milošević, ako mu dozvole da se brani sa slobode, neće pobeći. To je više nego sigurno, jer je njemu daleko važnije da ponovo bude aktivan, da "sređuje" svoju stranku (koja sasvim lepo opstaje i bez njega), i da utiče na raspoloženje masa. I odmah će zaboraviti na hipertenziju. O nekakvom uticaju na svedoke nema ni govora, jer je jasno da se njegovi nekadašnji ortaci neće ni ubuduće međusobno teretiti. Takav je zakon mafije. Nad svakim od njih visi Damoklov mač mogućne likvidacije u slučaju da "propevaju", ili barem dugogodišnja robija.

Ali, uzalud. "Jer nema ništa sakriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati", reče Isus. Sve je samo pitanje vremena. A vreme, to Milošević najbolje zna iz sopstvenog iskustva, može da bude i saveznik i neprijatelj. A može i da pokrije zaboravom. Od toga Vožd najviše strahuje. Zato se i trudi da održava intenzitet halabuke oko sebe. Jer, ako ode u Hag, o njemu se više ništa neće čuti. Za samoljubive to je veća kazna i od robije.

Maks Stebal,
Novi Sad

U interesu je srpstva, i srpske prosvete, da naša zemlja odmah potpiše Deklaraciju iz Bolonje, koju je već potpisalo 29 evropskih zemalja. To je deklaracija o usaglašavanju i objedinjavanju rada svih evropskih univerziteta. Prvo je potpisana pripremna deklaracija na Sorboni, u Parizu, 1998. godine, a onda 1999. i ova glavna, u jednom od najstarijih univerzitetskih gradova na svetu - Bolonji, u Italiji. Ako imate kompjuter, zatražite na Internetu dve ključne reči (latinicom) "Bolgna declaration" i skoro svaki pretraživač će vam to odmah naći, kao i dodatne tekstove sa objašnjenjima, pa čitajte sami.

Projekat je u osnovi jednostavan, i svaka zemlja ima rok od deset godina da obavi svoj deo posla; za one najsiromašnije predviđena je i materijalna i stručna pomoć. Nastavni planovi i programi, kao i trajanje studija na svim fakultetima svih univerziteta biće isti, jednaki, i sve će diplome biti automatski važeće u celoj Evropi. Biće to Evropa znanja i uma, može se sa pouzdanjem reći, i Evropa svetlosti. Svaki student će moći da završi prvu godinu na fakultetu, na primer u Nišu, onda da otputuje i bez ikakvih problema ili ograničenja nastavi studije u Madridu ili Minhenu; kad tamo položi drugu godinu, treću opet može pohađati u Pragu ili Stokholmu, ili već gde god mu je volja.

Prohodnost će biti potpuna i za asistente i profesore, koji će, kao što je već vekovima običaj u razvijenim sredinama, predavati studentima ne "ušančeni do penzije" u matični fakultet, nego povremeno i u drugim, dalekim zemljama; to se radi i sad, ali objedinjavanjem evropskog univerzitetskog prostora postaće za nas mnogo lakše i češće. Predavati studentima nekoliko godina u Novom Sadu ili Beogradu, pa onda tri-četiri godine u Edinburgu ili Rimu, i tamo i doktorirati; pa se vratiti u srpske zemlje, pa kroz desetak godina opet na put, i tako stalno, tek da se ne zarđa. I zaraditi, dabome, tamošnje plate.

Moglo bi se argumentisati i protiv potpisivanja Bolonjske deklaracije. Šta ako nam se studenti prospu kao klikeri po celom kontinentu, pa i ostanu u emigraciji? Hoće li nam neko zabraniti našu istoriju i kulturu? Kako tražiti od gladnih i ojađenih profesora, koji petnaest godina nisu ni videli nov strani stručni časopis, i koji u oronuloj laboratoriji još vuku neke delove opreme iz 1936. godine, da se ravnopravno uključe u takmičenje, u konkurenciju sa inostranim profesorima koji imaju deset, dvadeset, pa čak i stotinu puta više plate? A šta tek da rade oni naši profesori i asistenti koje je na silu, po političkom "kadrovanju", doveo stari režim, i koji svoj posao naprosto ne znaju niti su sposobni da nauče, a rano im je za penziju? Već kasnimo dve godine, zar nije sramota potpisati sad, poslednji? Gde su nam privatne škole i druge privatne institucije (na primer, istraživačke laboratorije) koje moraju biti dragocena alternativa i poželjna jaka konkurencija akademskom radu na državnim univerzitetima? Ukratko - "su čim ćemo izaći pred Miloša?"

Ali, nikad se iz bede nećemo ni iščupati ako se zatvaramo u neki svoj mrak i u ćorsokak. Niko nam iz Evrope neće braniti da slavimo školsku slavu, našeg Svetog Savu, i niko nas neće prisiljavati da se otuđimo: većina studenata iz Atine, Osla, Dablina, ipak će se posle diplomiranja vratiti svojoj kući - a naši svojoj. Znanje naših maturanata, barem onih odličnih, u mnogo čemu je već sad daleko iznad prosečnih evropskih srednjoškolaca, dakle, trebalo bi da zablistaju i na studijama, širom ovog kontinenta, šireći time i ugled Jugoslavije.

Nema drugog pametnog puta, mora se napred, pa makar se u početku i obrukali zbog svih pomenutih, a i zbog raznih drugih naših slabosti. U ovoj akademskoj oblasti, srpstvo traži od nas samo jedno: da krenemo bez oklevanja, sa mačem znanja i štitom srpskog ponosa, u Evropu.

Prof. dr Aleksandar B. Nedeljković,
Beograd