[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Subota, 16. jun 2001.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

15. Jun 2001 15:30 (GMT+01:00)

Božo Koprivica, pisac, kritičar i najveći zaljubljenik u fudbal

Ratni i antiratni profiteri
kao savest naroda

Kusturica, poput Felinija, ume da napravi čudo od naturščika. Glavni reditelj hajke na Kiša - Draža Marković. Mihiz još za života pokazao koliki greh oseća što je na početku pomislio da je Milošević "dobra prilika". Brando je jedini glumac koji je odigrao svoj život

Kao asistent reditelja radili ste sa Vidom Ognjenović, Božidarom Đurovićem, Dušanom Kovačevićem... Da li je to ipak malo neobično za jednog pisca - fudbalera?
- Knjige "Volej i sluh" i "Kiš, Borhes, Maradona" napisao sam da bih pokazao da između umetnosti - pozorišta, filma, književnosti, slikarstva... i lopte - nema nikakve razlike. Nisam, valjda, pametniji od Homera ili Šekspira koji u svojim delima pominju loptu. Po energiji i emociji koja se oslobađa kod gledalaca u sportu, pozorištu ili u bioskopu, nema nikakve razlike. Energija kreće iz stomaka, ne iz srca, srce je ništa. A negde sam pročitao da se talenat ne stiče, da je urođen, i da je u umetnosti, kao i u sportu, upornost sve. Sećam se da sam na premijeri "Kanjoša Macedonovića", na Kraljičinoj plaži, tačno u ponoć, "izazvao" letnji pljusak, zato što u svakom dobrom filmu pada kiša - kod Kurosave, Tarkovskog, Kusturice, Bertolučija.

Fudbal

Da li još noću igrate fudbal u sali na Vračaru?
- Godinama sam tu igrao sa Radetom Šerbedžijom, Dušanom Kovačevićem, inženjerom Jocom Mandićem, likom iz nekoliko Kovačevićevih drama, Mocom Vukotićem iz "Partizana", Petrom Božovićem, Lazom Ristovskim, Stikom Ašketom… Sada igramo u Zemunu. Kostur ekipe je ostao, pridružili su se neki mlađi. Miodrag Krivokapić ne igra, dolazi samo da nas gleda, a Pera Kralj, inače odličan košarkaš, i kad nije sa nama, čuje sve šta smo pričali. Bata Stojković sedi i komentariše. Mene obično "čuva" Miloš Stojanović, glumac, mladić neverovatne energije. On je bio i čuvar vatre oko Beograda u građanskim demonstracijama, a ne Čeda Jovanović, kako se pisalo u našoj štampi.

Sa Kusturicom ste radili dokumentarno - igrani film "Sedam dana u životu jedne ptice" za francusku televiziju a nakon toga "Andergraund" i "Crna mačka, beli mačor". Smatrate li ovo privilegijom u biografiji?
- Sa Kusturicom sam se upoznao preko teksta "Borhes i Maradona", koji sam objavio u decembru, "Kad koprive cvetaju", to je naslov knjige prvog švedskog nobelovca, Mortensona. Kad je započeo snimanje "Andergraunda" zvao me je u Prag da budem njegov saradnik. Nisam prihvatio poziv iz sasvim intimnog razloga - posle završene gimnazije molio sam brata koji je tada živeo u Pragu da me upiše na prašku Akademiju za režiju, ali on to nije učinio. Možda sam san da budem reditelj ostvario kad je ekipa "Andergraunda" nastavila snimanje u Beogradu, gde sam se našao kao prijatelj. U filmu "Crna mačka, beli mačor" bio sam u funkciji savetnika reditelja. Tada sam imao priliku da vidim kako Kusturica, poput Felinija, ume da napravi čudo od naturščika. Posle ovog filma, gde god se pojavio, najveća zvezda bio je Zabit Memedovski.

Da pomenemo Kiša. Posle njegove smrti u javnosti se odjednom pojavilo mnogo njegovih dobrih "prijatelja", a vi ste uvek govorili da vas je Kiš samo (pri)pustio u svoje društvo?
- Prvi tekst o Kišu objavio sam 1977. godine pod naslovom "Tajni ključevi i strašna simetrija ili nož sa drškom od ružinog drveta". Posle toga, Kiš me je pozvao da govorim o "Grobnici za Borisa Davidoviča" na književnoj večeri u Subotici, gde je rođen. Sećam se da sam bio zaprepašćen komentarom jednog gimnazijskog profesora koji je izjavio da je treća priča "Mehanički lavovi" neka vrsta Kišove ode staljinizmu i fašizmu. Sutradan, saznali smo da je "incident" izrežirala beogradska policijsko - književna klika, a da je glavni reditelj bio Draža Marković, kako je i sam Kiš u jednom od svojih poslednjih intervjua potvrdio. Kada je krenula otvorena hajka na Kiša, u njegovu javnu odbranu ustali su samo Mihiz i Nikola Milošević. Danas mi se čini da je ta kulturna klima bila dobra "priprema" za pojavu nekog Miloševića. Sećam se serije intervjua u "Politici" koje je Milorad Vučelić vodio sa Dobricom Ćosićem, Miloradom Pavićem, Slobodanom Selenićem, akademikom Ljubom Tadićem, Milovanom Danojlićem... U tim pričama, možda, treba tražiti i razlog zašto je Pavić odmah postao član SANU, dok je jednom Crnjanskom najpre ponuđeno mesto dopisnog člana Akademije što je on, sa svojim stražilovskim osmehom, naravno, odbio.

Da li ste zbog toga vi ustajali u odbranu Mihiza?
- Radi se o velikom licemerju - danas svi gosti "Politikine" rubrike koju sam pomenuo, osim Selenića koji nije u mogućnosti to da uradi, "peru svoje biografije". Jedino je Mihiz svojim činom - dobrovoljnim ličnim kućnim pritvorom i prestankom komunikacije gotovo sa svima - još za života pokazao koliki greh oseća što je samo u jednom trenutku, na početku, pomislio da je Slobodan Milošević za Srbiju "dobra prilika". Mihiz, koji je prepravljao i ispravljao tekstove i knjige akademika, kome je Borislav Pekić, ponajveći gospodin i u literaturi i u životu, slao svoje rukopise na ruke, takođe nikada nije primljen u Srpsku akademiju. Sećam se jedne slave kod Petra Božovića, na koju je pravo iz Pariza stigao i Dobrica Ćosić. U nekom ćaskanju, Ćosić mi je poverljivo rekao: "Izgleda da ćemo onog tvog prijatelja ipak da primimo u Akademiju, bez obzira što ništa nije uradio za 'našu stvar'". Govorio je o Kišu.

Još se izjašnjavate kao Jugosloven iz države koja više ne postoji?
- Da. Jer, sve jeste i sve postoji, ako voliš. Mogao bih, međutim, da se izjašnjavam i kao Albanac. Knjiga Bekima Fehmiua "Blistavo i strašno", jedna je od najboljih koje sam pročitao. Kao klinac, dugo sam bio zaljubljen u scenu kad Bekim kao Beli Bora u "Skupljačima perja" Saše Petrovića lomi čaše. Čak sam u jednoj cetinjskoj kafani, a u to vreme svaka kuća na Cetinju bila je i kafana, kafana u najotmenijem smislu, zajedno sa Skalom Gvozdenovićem, najboljim jugoslovenskim odbojkašem svih vremena, boljim od braće Grbić zajedno, "vežbao" tu scenu, ne znajući da na filmu postoje rezovi. Ovih dana imao sam priliku da vidim Bekima kako na zabavi, koju su "za svoju dušu" napravili glumci posle predstave "Lari Tompson" u Zvezdara teatru, igra sirtaki. Ne treba uopšte biti pristrasan, pa pomisliti zašto je Bekim za mnoge od nas ostao najveća filmska zvezda sa ovih prostora.

Da li i danas imitirate Branda?
- To mi je ostalo iz mladosti. Brando je jedini glumac koji je odigrao svoj život. U "Divljaku" postoji rečenica kada gunđajući kaže - niko meni ne govori šta da radim. Brando je bio buntovnik na dokovima Njujorka, potom alkoholičar i ludak, a onda je odlučio i kada će poslednji put biti lep. Moja želja da budem i glumac vezana je za film švedskog reditelja Boa Viderberga iz 1974. godine, "Klinac, fudbalski reprezentativac", gde sam igrao oca. Ovaj reditelj upamćen je po tome što je na početku karijere bio filmski kritičar koji se prvi usudio da dovede u sumnju vrednosti filmova Ingmara Bergmana. Šveđani, koje je ta ocena jako uvredila, odgovorili su mu vrlo jednostavno - dečko, evo ti pare, pa ti snimi film. I on je snimio genijalnu "Veliku ljubav Elvire Madigan".

Radmila Radosavljević
Foto: Branko Pantelić

 

U ime naroda

Kako komentarišete činjenicu što su se pisci eks Jugoslavije osetili najpozvanijim da učestvuju u onome što se događalo - da li je to dokaz njihove sujete ili su oni odista "savest naroda"?
- Danas i među piscima imamo dve vrste balkanskih profitera - ratne i antiratne, ali to nije ništa novo. Veliki poljski pisac i pesnik Adam Zagajevski u svojoj knjizi "Mali Larus" govori kako su Tomas Man, istina na početku, a Gotfrid Ben i Ernst Jinger čak i u uniformama, bili poštovaoci Hitlera. Ne sumnja Zagajevski u njihovu književnu moć, ali kad su takav gest sebi mogli da dopuste velikani, onda možda ne čudi što su razni ovdašnji, sujetni i na književnoj sceni gotovo anonimni ili marginalni pisci odlučili da "govore u ime naroda".
U celoj bivšoj Jugoslaviji odjednom je isplivala gomila umetnika koja je branila "svoj nacionalni interes". Drago mi je što će oni, koji su ovih desetak godina kao svoju jedinu književnu "misiju" imali odbranu ili napade na Tuđmana i Miloševića, dobiti manje prostora. Ubrzo će svi oni morati da izađu na svetsku pozornicu samo sa svojim delom, jer je to ipak jedina prava provera.

Stan za iznajmljivanje

Postoje mišljenja da je "čas kritike prošao" i da je književna kritika u krizi?
- Svi veliki majstori ostave neku grešku u svojim delima - onaj koji ih tumači, ako uspe da je nađe, našao je kalauz za dešifrovanje filma, pozorišta, knjige… Zato su za mene budalaštine takve priče o kritici. Kritika je stan za iznajmljivanje, ali možda postoji trenutak kada čovek odluči da isprati sudbinu književnih junaka i pisca, i da dođe do one "tragične" identifikacije Andrićevog Ćamila kome je opsesija da pred Karađozom izgovori ono čuveno - ja sam to. Možda je malo oholo, ali čini mi se da mi je to ponekad polazilo za rukom. Samo ponekad. Kad sam pisao o Kišovom "Porodičnom cirkusu", pomislio sam - ući ću u priču, pa makar mi ona posekla lice. Imam taj jedan ožiljak. Sebe, međutim, ne uzimam ozbiljno kao kritičara. Sva je sreća da me i drugi ne uzimaju ozbiljno u posleništvu kritičarskom. Mom bezobrazluku to ni najmanje ne smeta.


vesti po rubrikama

^intervju

15:30h

Božo Koprivica, pisac, kritičar i najveći zaljubljenik u fudbal: Ratni i antiratni profiteri kao savest naroda

15:55h

Dr Jovan Filipović o Prvom međunarodnom kongresu na temu "Nauka i obrazovanje u uslovima tranzicije u Srbiji"



     


FastCounter by LinkExchange