Ni najžešći protivnici MTV-a više ne pokušavaju da ospore ogroman uticaj koji je video-spot izvršio kako na recepciju i doživljaj muzike, tako i na filmski medij...

„Pojavom MTV-a muzika je postala audio-vizuelna umetnost" - slikovito primećuje reditelj Srdan Golubović, jedan od učesnika razgovora „Muzički video spot: Medijski žanr i kulturni fenomen", koji je nedavno vođen u DOB-u prilikom javnog „očitavanja" novog broja časopisa za dizajn „Kvadart". (Učestvovali su filmolog Ivana Kronja, profesor FDU Milorad Glušica i reditelji Srđan Radojković, Srdan Golubović i Slavoljub Živanović Zli).

U drugoj polovini osamdesetih, kada je MTV još bio u povoju, i kod nas su, po opštoj oceni, rađeni spotovi koji u idejnom, pa i produkcijskom smislu nisu mnogo zaostajali za onim što se radilo u svetu. Međutim, devedesete su učinile svoje i uglavnom se radilo na mišiće, s malo para i malo više entuzijazma.

- Ipak, sredinom devedesetih desio se pozitivan „svič": došlo je do prožimanja digitalne tehnologije i filmskog medija, tako da je i sa manje sredstava postalo moguće uraditi dobru stvar... smatra reditelj Srđan Radojković, autor dvadesetak spotova (DLM, Gru, K2, Dža ili bu...). Uz konstataciju da MTV doživljava kao nešto srodno, Radojković svoju radnu filozofiju (kad je spot u pitanju) naziva kameleonskom: „Iz grupe i pesme pokušavam da izvučem čvrstu osnovu, priču, i da onda u to ubacim neku svoju filmsku priču. Normalno je da u početku radite sa sebi bliskim ljudima, ali skretanje u komercijalne vode je prosto neminovno ako hoćete da zadržite kontinuitet..."

Slično Radojkoviću, koji kaže da su ga spotovi privukli zbog vizuelnog bogatstva, zgusnutog sadržaja i slobode izraza, rezonuje i Srdan Golubović (autor spotova Ane Stanić, Negativa, Plejboja i drugih):
- Video spot je postao najotvorenija forma u kojoj se iskazuju mladi autori. A reditelji kao što su Dejvid Finčer ili Spajk Džons, koji su počeli radeći spotove, uneli su spotovsku estetiku u film. Na taj način su srušeni neki tabui u izrazu i načinu filmskog pripovedanja - ocenjuje Golubović.
Iako je krenuo iz andergraunda (kao fotograf u klubu „Akademija") Slavoljub Živanović Zli potpisao je i režiju nekih najpoznatijih narodnjačkih „brojeva" (Ceca i Željko „Ko na grani jabuka", Dragana Mirković „Plači zemljo", „Stani suzo stani") jer mu je to, kako kaže, predstavljalo veći izazov.

- Za razliku od rokenrola gde kao autor spota moraš da se prilagođavaš izvođaču, pevače narodne muzike mogao sam da prilagodim sebi. Pošto su bili izvan svakog kalupa, trebalo ih je ukalupiti, formirati njihov imidž - kaže Zli, ističući da je domaća produkcija još daleko od svetskih standarda.
U tom smislu, profesor Milorad Glušica naveo je kao paradoks činjenicu da se kod nas za 10 hiljada maraka prave spotovi koji izgledaju kao da je u njih uloženo deset puta više sredstava, konstatujući, ipak, da je u slučaju skuplje produkcije, i pored domišljatosti i kreativnosti autora, nemoguće maskirati nedostatak sredstava. Otuda i „optimistični" zaključak da će se spotovi na svetskom nivou raditi i kod nas, ali tek kad kapne „kinta".

P. D.