Ako se na upravo završenom Sterijinom pozorju desio istinski pozorišni susret između glumca i publike, bilo je to u slučaju Nenada Jezdića koji je kao Lazar sigurno, šarmantno i očaravajuće lako jezdio „Jegorovim putem".

„Jegorov put" Vide Ognjenović priča je o ćutanju i govorenju. Ćutnjom je i danas teško progovoriti, a još teže mudrom reći kad je izgovara svako. Čemu bi trenutak koji živimo trebalo da pripadne, ćutnji ili govorenju?
- Od nas traže da budemo strpljivi, da o nečemu opet ćutimo, da ponešto makar prećutimo. Verujem da ćemo ipak izaći umudreni iz ovih naših ciklusa nacionalnog sazrevanja. Ubuduće će sve ići lakše, svaka nova smena vlastodržaca biće brža. Ne volim da se opterećujem time, nisam kukavica ili pasivan čovek, ali mi je trenutno bitnija moja porodica, žena i moje dve kćerkice. Želim da sačuvam tu svoju malu zdravu zonu. Neću da budem gord, da vučem đavola za rep, ali sam u stanju i na kamenu da zaradim. I u predstavi je jedan čovek na kamenu izborio svoje spasenje. Voleo bih da mi gospod podari još snage da tragam i maštam, da napredujem kao glumac, ali ni to nije važno. Porodica i deca jesu. Oni istinski traju, za njih se jedino vredi boriti.

Mnogo glumaca, naročito Jezdićeve generacije, hodajući Talijinim hramom, došlo je do božijeg i to na način kako ljudi nalaze boga na kraju svog puta. Je li razlog tome što glumac na sceni iživi više života, kroz druge pre sazna sebe?
- Svaka nesreća inspiriše na razmišljanje o razlozima koji su je stvorili. Neko je stavio čarapu na glavu, neko je otišao preko, svako je našao svoj put, ja sam smisao našao u veri. Ona mi je dala odgovore na pitanja koja sam postavljao, a postoji i konkretan događaj koji me njoj okrenuo. Moj brat zamonašio se u Dečanima. Kad ti je neko brat, kad neko Tvoj ode u manastir, a ti ne znaš ništa o tome, samo postavljaš sebi milion pitanja i onda pokušaš da shvatiš zašto se neko mlad odlučio na takav korak. Učinio je to moj brat, glumac Rastko Lupulović, sada monah Ilarion. Mnogo mladih ljudi je u poslednje vreme život podarilo gospodu, monaškom trudu i podvigu, odricanju. Prošle su godine od toga trenutka i sada sam siguran da je moj izbor bio dobar. Neke svari budu pa prođu, budeš dobar glumac pa više nisi, budeš zdrav pa se razboliš, budeš pa te nema. Ostaje jedino vera i trud da pokušaš dobrotom da zavrediš carstvo nebesko u koje kao hrišćanin verujem.

Ako se nebesa zavređuju radom, onda je Jezdić na dobrom putu da se akredituje za njega. U noći kada je igrao „Jegora" tačno je išao svojim putem, ijekavicom, podnebljem... Ima li to neke veze sa glumčevim poreklom?
- Jezdići su bili Miletići. Moj čukundeda stigao je na konju u valjevsku čaršiju odnekud iz Hercegovine. Jezdio je na konju pa su ga tako prozvali a neko je od njegovih potomaka posle uzeo to za prezime. Nema to veze sa poreklom, nego sa ljudima. Ako mi lepo razgovaramo, ako ispovedamo jedno drugo, jedno drugome, onda sam ja Miletić a ti Jezdić. U tome je suština davanja i darovanja. Davanje ljubavi da bi ljubav dobio. Ne možeš ljubav samo očekivati, moraš je davati i hraniti.

Snežana Miletić