Dirigent Vladimir Ziva i pijanista Aleksandar Štarkman dve su vrste Rusa; ovi se psihološki modeli uporno, iz generacije u generaciju ponavljaju. Ziva kao Moskva, Štarkman kao Petrograd; Ziva kao slavjanofilno, Štarkman kao evropejsko. Bilo je uživanje slušati ih u petak obojicu.

Maestro Ziva sve je ono što bi ruski dirigenti želeli da budu, a ne smeju, naročito u poslednjih deset godina. Trijumf je to shvatanja muzike koje ne zna za evropsko kalkulantstvo i jalove umetničke modele. Orkestar se pod njim pretvara u mašinu za proizvodnje ogromnog zvuka. Sve je blizu, insistira se na neposrednim dijalozima i dinamičkom nadglasavanju; žice pucaju, trombonisti i trubači pretvaraju se u heroje dela, a orkestarski muzičari osećaju se kao deca kojoj je najzad dopušteno sve. Ovakvo beskompromisno sviranje, koje svemu pristupa kao da je poslednji put, u većini evropskih metropola proglasilo bi se neizdržljivim. U Beogradu se to voli i na ceni je, a o ukusima se ne raspravlja.

Pijanista Štarkman prava je suprotnost. Ovaj mladi pijanista po svemu je spreman za Evropu. Ton pre liričan nego dramatičan, pijanistička agogika gipka, akcenatski razdeli upućuju na unutarnji život. Štarkman svira kao da govori, ne dopušta da ga tekst ponese i svemu dodaje notu igre kojom kao da upućuje poruku: večeras je bilo ovako, sutra već može biti drugačije. Ipak, publika ga ne doživljava kao izveštačenog umetnika. Voli tu povučenost i pozdravlja ga kao nekad Slobodjanika ili Pletnjova. U petak se zato aplaudiralo, vikalo „bravo" i vrištalo sa galerije. Publika je uspela da izmoli završne oktave na bis, a u prepunoj sali sve je izgledalo kao u stara vremena kad su s istim orkestrom nastupali Sokolov, Krajnjev ili Giljeljs.