Saša Ilić, jedan od pisaca generacije rođenih početkom sedamdesetih, predstavio se svojim prvim romanom "Predosećanje građanskog rata" ("Samizdat Free B92", pre toga objavio koautorsku knjigu sa Draganom Boškovićem "Odisej-kataloška priča", Matica srpska). Roman se uslovno može podeliti na tri dela; u prvom je predosećanje (osamdesete), sledi period rata (početak devedesetih), ali bez prikazivanja rata samoga i posleratno stanje kada se glavni junak obreo u jednom "praznom gradu". Ovu tematsku podelu prati i promena stila. Iako je roman pomalo hermetičan, Ilić smatra da je to povoljnost, odlika "dobrog pisanja".

U knjizi se međusobno osvetljava razvoj umetnosti i "razvoj rata". Kakav je odnos?
- Postoji drugačije sagledavanje stvarnosti u prvoj i drugoj polovini knjige. Knjiga tematizuje događaje od 1979. do 1992. godine, s prelomom iz 1991. Želeo sam da i stilski i pripovedački postignem dramu te promene poimanja stvarnosti u samom književnom tekstu. Prvi deo knjige govori o atmosferi u kulturi osamdesetih. Pokušao sam da naglasim da se upravo u tome nalazio trag predosećanja, dolaska tog strašnog.

Kakva je bila ta kultura?
- Eskapistička, zatvorena u forme, potpuno eksperimentalna, koja nema pravog sluha za društveno okruženje. I u tom smislu knjiga ima ta dva pola koja su suprotstavljena, eskapistički i jedan mnogo bliži stvarnosti u kojoj zapravo živimo.

Puno je simbola u knjizi, ali glavni simbol je brod.
- Centralni simbol je brod "Sveti Ištvan" čija sudbina predstavlja sudbinu jugoslovenske države, od vremena Austrougarske i Prvog svetskog rata, pa do kraja. Njegova gradnja, potapanje i potom remontovanje, govori o odmicanju jednoga društva od istine. To je zapravo priča o Milošu Hajoku koji je u sam čin gradnje ovog broda uneo svoj duh. Ali, kako su se menjali režimi, društvo se sve više odvajalo od tog prvog trenutka gradnje, sve do vremena postrevolucije, kada je brod remontovan i kada su najzaslužniji postali najveći bednici i kriminalci iz vremena kada je brod građen. I to je ta društvena inverzija vrednosti koja se dogodila. Naravno, preuzeo sam i onu priču o Bošovom "Brodu ludaka", pa sve do recimo Šumanovićeve slike "Pijana lađa".

Da li je "pravi život" za mlade ljude danas neuhvatljiv? Pre svega mislim na delove romana o junaku Adamu Putniku i priču iz "Kinoteke"?
- Priča o Adamu Putniku varira tragičnu priču o nemogućnosti spasenja. U priči u "Kinoteci" sam želeo da pokažem jedan od problema koji mi se činio dominantnim proteklih godina, da postoji veliki broj mladih ljudi koji su sedeli i beskrajno pričali o tom mogućem životu, ne radeći ništa i utapajući su u apatiju. Oni život zaista nikad nisu ni dosegli.

Gde je u romanu ljubav?
- Nisam pisao o ljubavi.

Zato ima dosta filma.
- Kod mladih pisaca vidljiv je otklon ka filmu. Vidi se da se pripovedač obrazovao na filmu, pored književnosti. I filmografija na kraju "Predosećanja građanskog rata" u stvari je parodija naslova iz literature osamdesetih godina. Završava se "Nekropolisom", koji ne komunicira, on biva osvetljen i to je znak da se kreće u nešto novo.

Ljubica Pupezin
foto: V. Milovanović

 

		Mladi pisci u "Psećem veku" Priređivač zbirke priča mladih pisaca u kojoj je i sam, "Pseći vek" ("Beopolis"), Saša Ilić ukazuje šta određuje tu generaciju, osim "nezavisnosti od bilo kakvih književnih institucija i privilegija". - To je generacija pisaca naizgled stilski heterogenih, poetički neujednačenih. Ali priče iz "Psećeg veka", pisane na temu tragalaštva, oblikuju sličnu stvarnost, uglavnom tematizuju problem mladog čoveka u ratnom okruženju i u samom ratu. Istovremeno postoji i ironijska distanca spram nekih poetika pisaca srednje i starije generacije. U odnosu na šta ste tačno uspostavili ironijsku distancu? - Odnos prema pripovedanju jeste ono što bitno razlikuje mlade pisce od starije generacije. Važno je da se priča fabulira, da bude zanimljiva, a ne da se govori o tome kako ne mogu ništa da napišem, pa onda komentarišem svoju nemoć, ili svog junaka i pitam se šta da učinim s njim.