Beskompromisni stav, autonomnu poziciju i ličnu askezu, Momčilu Seliću ne odriču ni najveći protivnici. Za "Glas javnosti" ovaj kontroverzni pisac, po sopstvenom opredeljenju nacionalista, promišlja neke od aktuelnih problema sadašnjosti.

Gospodine Seliću, kako vam izgledaju dometi nove vlasti od oktobarskih događaja na ovamo?
- Učinak nove vlasti je na nivou mojih najstrašnijih očekivanja. Teško da je moglo biti gore od ovoga. Tačno je da sam očekivao da će nova vlast biti produžetak stare u najgorem obliku. Očekivao sam, takođe, da će Nataša Kandić, Nebojša Popov i ostali da se pojave na vlasti. I to se desilo. Dakle, jedna noćna mora koju ne bih poželeo nijednom narodu, a pogotovo svom. Ako uzmemo Tita, koji je bio autokrata, kao polaznu osnovu, videćemo da je nova vlast od njega preuzela perfidnost, a od Miloševića, koji je bio staljinistički satrap, nasledili su u međusobnim razračunavanjima, kao što vidimo, staljinističko-autokratske metode.

		Ne idem u Crnu Goru Kako vam kao Srbinu iz Crne Gore, kako se izjašnjavate, izgleda budućnost srpsko-crnogorske federacije? - Ni sad ne idem u Crnu Goru jer se osećam kao da odlazim u tuđu državu. Ako u moja Rovca ne mogu da odem kao čovek, neću uopšte da idem. Đukanović je očigledno marioneta koja ima zadatak da razbuca ovo što je ostalo od zajedničke države. Abraham Linkoln je najcenjeniji američki predsednik zato što je vojnom silom sprečio otcepljenje južnih država koje su za to imale mnogo više razloga nego naše bivše republike.

Šta konkretno zamerate novoj vlasti?
- Problem je što ta prividna dihotomija u vlasti između Koštunice i Đinđića defakto ne postoji. Ja sam stari paranoičar i znam da se u ovoj zemlji vlast nikad nije birala. Uvek je neka ekipa davala izbore narodu, dakle, narod je mogao da bira između onoga što je neko prethodno stavio u izlog. Nikada nismo imali priliku da biramo ono što stvarno želimo. Znate, kao što je u Rusiji Jeljcin odabrao Putina, tako je i ovde neko ko je prethodno odabrao Miloševića kada je ovaj postao balast, odabrao za naslednike tandem Koštunica-Đinđić. Koštunica je izabran zato što je hteo i mogao da nastavi prethodnu politiku, doduše sa modifikacijama.

Odakle takav stav budući da Koštunica apsolutno nema ideološki bekgraund o kome govorite?
- On je bio deo zvanične političke igre u poslednjih deset godina. Sve su to bili kadrovi iz Titovog doba, sekretari omladinskih komiteta, dakle kadrovska struktura je bila formirana po kriterijumu iz Brozovog doba. U tom sistemu Koštunica je veoma dobro plivao i imao je i mnogo bolju poziciju nego i Đinđić. Uzmite 1999. godinu, kada je u vreme bombardovanja napravljena velika trijaža ko je izdajnik, ko je NATO plaćenik. Koštunica je tada jedini od opozicionih lidera imao pristup RTS-u, znači njegova saopštenja su konstantno čitana uz saopštenja vlasti. On, dakle, nije morao da se plaši za sopstveni život.

Zaboravili ste na činjenicu da je Koštunica izbačen sa Pravnog fakulteta i da je bio vrlo dosledan oponent Miloševićevom režimu?
- Respektujem to što je napisao knjigu sa Čavoškim, ali on nije išao čak ni na informativne razgovore u prethodnom sistemu. Ne kažem da je sarađivao sa Miloševićem, ali njegov režim je bio mnogo kompleksniji. Milošević je bio samo paravan koji je doveden od nekih ljudi koji su vladali i još vladaju ovom državom. Njegova odsudna greška bila je što je jednog trenutka pomislio da se o bilo čemu pita. Tada je bio uklonjen za 24 sata. To je moglo da se desi mnogo ranije da je neko to odlučio. U toj marionetskoj predstavi Koštunica je igrao sporednu ulogu, Đinđić još epizodniju, ali su lutkari ostali isti.

Vaša supruga je polusestra Mirjane Marković, recite da li ste upoznati sa lomovima koje je porodica Marković-Milošević preživljava od silaska sa vlasti?
- Od nultog dana pa nadalje mi sa tom porodicom nemamo nikakav kontakt, tako da me apsolutno ne interesuje da li oni žive ili mru, kao što je i njih briga za nas. Formalno postoji porodična veza, ali mi ne znamo jedni za druge, ne zato što sam ja tako hteo nego zato što je to htela Mira Marković. Nikada Miloševića nisam video "oči u oči".

Kako vidite situaciju na Kosovu?
- Znate, Hakerup je doveden kao što je i Milošević, i on se ništa ne pita. On je aparatčik kao što je bio i Kušner. Ne znam ko odlučuje o politici na Kosovu, ali očigledno se radi o ekipi koja ne misli od danas do sutra. Možemo reći da se politika koja je počela nemačkom okupacijom potpuno kontinuirano razvija. Dakle, radi se o Titovoj, posttitovoj, Miloševićevoj i politici međunarodne zajednice, a sve je usmereno da se Kosovo oduzme Srbiji. Ukoliko uzmemo u obzir taj kontinuitet, onda su naši izgledi da nekakvom veštinom zadržimo Kosovo jako mali.

Kako vam izgleda strategija nove vlasti?
- Ako je u pitanju ratni sukob kao što je bio na Kosovu, onda se on završava ratnom pobedom. Nijedan rat u istoriji nije završen za stolom, već samo kapitulacijom jedne od strana. Istovremeno, ako želimo povoljan ishod, a suočeni smo sa ratnom pretnjom, morali smo sa tim problemom da se nosimo na odgovarajući način. Kada je to počelo da se radi, onda je rađeno nakazno i dešavale su se stvari koje Srbi ne treba da rade ni u jednom ratu.

		Dučić, Crnjanski, Basara... Kako gledate na jedan inflatorni trend proizvodnje novinara i pisaca u ambasadore i diplomate? - Ranu mladost sam proveo kao dete ambasadora i savetnika u ambasadi. U tome nema ničega glamuroznog, osim možda za neke papane iz nekih palanki. Ne znam zašto se ljudi guraju tamo, a to što neko udovoljava nečijim željama, utoliko gore po vlast. Diplomatija je zanat kao i svaki drugi i mora se naučiti. Dučić je bio diplomata od zanata, Crnjanski je to postao dugogodišnjim šegrtovanjem. Ne mogu ja da prihvatim mesto ambasadora jer nemam kvalifikacije. Ne znam šta kvalifikuje Basaru i slične tipove...

Da li ste svesni da nismo imali šansu u sukobu sa NATO?
- Imali smo i te kako šansu, ne da porazimo NATO, čak možda ni jednu od tih 18 zemalja, ali mogli smo da im otežamo postizanje tog cilja do mere kada bi oni morali da odustanu od toga.

Po koju cenu?
- Mi smo tu cenu već platili i plaćamo je i dalje. Izgubili smo u "neratu" hiljade ljudi. Nikad nismo ratovali od 90. godine, ali imamo oko 100.000 mrtvih. To je pitanje da li treba siledžiji da poljubimo ruku i opet dobijemo batine ili da se potučemo i sačuvamo malo samopoštovanja. Mi i dalje gubimo ljude smanjenim natalitetom, činjenicom da ljudi odlaze jer ne žele da žive u poraženoj državi. Gubimo takođe, jer se antropološki tip Srbina menja.

Promovišu se ljudi kao Velimir Ćurguz Kazimir, Nebojša Popov ili Nataša Kandić. Od jednog ratničkog, dinarskog, buntovnog Srbina pravi se građanski, mekušan, hedonistički Srbin koji neće moći da opstane na ovoj vetrometini, bez obzira što neko misli da mi možemo od države da napravimo trafiku i naplaćujemo putarinu.

Vaše opservacije očigledno nisu optimističke?
- Ako se nastavi ovim putem, ova država će se naći u građanskom ratu ili nečemu što defakto ima sve karakteristike građanskog rata.

Sa kojim sukobljenim stranama?
- To ne znam, ali znam da ukoliko u određenom ambijentu postoji dovoljno tenzija, strane se vrlo lako polarizuju. Ako je u autobusu koji prima 50 nagurano sto ljudi, oni će se vrlo lako podeliti na bele i zelene, šarene i ružičaste.

Kojim povodom bi mogao da se desi sukob?
- Već postoji jedna ogromna podela koja je na ovim prostorima prisutna oduvek. To je podela na zapadnjake i narodnjake. Jedan deo naroda koji se uvećao, nezadovoljan je svojim poreklom, svojim imenom, jezikom, drugim rečima svojim identitetom. To su naši zapadnjaci i oni biraju na koju će se zapadnjačku smicalicu zakačiti.

Jedno vreme je to bio komunizam koji je zapadnjačka ideologija. Sada je to liberalni kapitalizam. Taj deo naroda koji je odrođen od svog tla i tradicije postao je agresivno-militantan i ostale ljude stavlja pred izbor da li će prihvatiti okupaciju. Ko god ne misli isto treba, po njima, da se oseća kao debil. Mislim da je to klica budućeg građanskog rata.

Zoran Preradović