Osamnaestogodišnja Emanuela Azirović iz Bora ubila je pre nekoliko nedelja svoga oca. Te večeri, Emanuela je ocu razmestila krevet a onda i sama malo prilegla. Kada se razbudila, uzela je sekiru i nekoliko puta udarila u glavu oca koji je spavao. Štampa beleži samo ovakve drastične slučajeve nasilja nad roditeljima. I tek kada stvar ovako "pukne", ispliva i sve ono što je ubistvu prethodilo: kako je sin odsekao majci prst jer nije htela da proda kravu, kako je jedan drugi nekoliko puta pokušao da siluje svoju osamdesetogodišnju majku, kako je ćerka godinama trpela očevo maltretiranje pre nego se pretvorila u njegovog dželata... U Jugoslaviji ne postoje zvanični podaci o učestalosti ove pojave.

- Ovo je vrlo rasprostranjen problem ali se o njemu malo govori. Naše institucije uglavnom se bave problemom nasilja nad decom mada se često dešava da dete bude nasilnik. Pored sveopšte društvene krize, uzrok ove pojave treba tražiti pre svega u bolesnoj porodici koja je funkcioniše kako treba. Upravo iz takve sredine potiču u najvećem broju slučajeva i narkomani , alkoholičari, maloletni delikventi koji su najčešći nasilnici protiv roditelja - kaže za "Glas" Velibor Ristović, direktor Centra za socijalni rad Vračara. Istog je mišljenja i doktor Danijela Tiosavljević, asistent etike na Medicinskom fakultetu koja objašnjava da se dete agresivno ponaša upravo zbog agresivnosti svojih roditelja.

Porodica krije problem Roditelj retko kad podnese prijavu protiv svog deteta, delimično da bi ga zaštitili a delimično od sramote. Godinama trpe svakakvo nasilje od svog deteta ali to najčešće sve to kriju ili čak negiraju da se tako nešto desilo. Cela stvar otkrije se tek kada se sukob drastično završi. U našem moralu porodična svetinja je zaštićena i mi nemamo sistem koji sme da uđe u porodicu. Tako muž godinama može da bije ženu iako je to krivično delo, i da za to ne odgovara - ističe direktor Centra za socijalni rad Ristović.

Ubistvo se najteže podnosi "Imate li dušu? Znate li kako se čovek oseća?" rekao je kroz plač sudiji dvadesetčetvorogodišnji Saša Lađevac koji je s 29 uboda nožem ubio svoju babu i dedu. - Oduzimanje života je samo po sebi nehuman čin. Spremnost da se tako nešto uradi pokazuje slab moralni integritet i strukturu ličnosti. Kada je reč o ubijanju ovako bliskog srodnika, kao u ovom slučaju, tu su emocionalne veze najjače - i ljubav i mržnja, pa i griža savesti, ako se javi. Ubistvo se uvek čini iz pomućenih emocija, iz mržnje. Verujem da u trenutku ubijanja, ubica nije svestan težine svog zločina. Posle mu je sigurno mnogo teže - smatra dr Tiosavljević.

- Dete, prosto rečeno radi isto ono što rade i njegovi roditelji. Ono vidi nasilje i agresivnost kao model ponašanja u svojoj porodici i samo ga ponavlja. Nije uzalud nastao stih iz Biblije "Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve" - kaže dr Tiosavljević. Da nasilnik najčešće samo reaguje na nasilje koje trpi, pokazuje i slučaj Slobodana Babića iz Batajnice koji je ubio majku Narcisu a zatim pokušao da ubije i oca. Istražnom sudiji, objasnio je da ga je majka, duševno bolesna, dugo godina maltretirala i da se rešio da je ubije a kako se plašio očeve reakcije, pokušao je da ubije i njega.

- Dete može ovako agresivno reagovati i kada u porodici nema nasilja ali su roditelji, zauzeti svojim karijerama, stalno odsutni pa dete raste praktično samo ili uz babu i dedu. U tom slučaju, dete prosto nije emocionalno zadovoljeno bez obzira koliko ga baba i deda voleli - objašnjava Mira Damjanović, socijalni radnik. Tragedija bračnog para Paunović iz Ralje zgranula je celu Jugoslaviju. Saša Paunović, platio je 30.000 maraka ubistvo svojih roditelja koji su mu svojim radom u inostranstvu kupili i stan i "mercedes", i redovno mu slali pare.

- Savremeno društvo podspešuje trčanje za novcem i direktno razara porodicu. Roditelji su odsutni od kuće, dete nema sa kim da se identifikuje i objekat identifikacije, uzor, traži na ulici. Rezultat je kriminal, droga, alkoholizam - smatra dr Tiosavljević. Zatvorenost, otuđenje članova porodice jedne od drugih može probuditi ubicu u detetu.

- Mi smo imali slučaj šesnaestogodišnjeg dečaka koji je svirepo ubio svoju majku. On nije bio ni duševno poremećen, naprotiv imao je nadprosečnu inteligenciju, nije bio ni narkoman ni alkoholičar. Roditelji se nisu svađali ni tukli ali je u porodici vladala nekakva čudna ravnodušnost. Sve se završilo kako se završilo, dečak je odslužio maksimalnu kaznu ali je interesantno da se nikada, čak ni formalno, nije pokajao - objašnjava direktor Ristović. Dublji uzrok ovakvog ponašanja mnogi vide u nerazrešenom Edipovom kompleksu, u situaciji kada dete nije na pravilan način u detinjstvu rešilo seksualnu želju prema majci. Edipalna situacija ponekad dovede i do ubistva, baš kao i u mitu o Edipu. Po mišljenju dr Tiosavljević, osoba koja nekoliko godina maltretira svoje roditelje ili ih čak ubije, ima težak moralni poremećaj. Reč je, po njenom mišljenju o bezosećajnom moralnom rasuđivanju kod kojeg ne postoji griža savesti, što se često javlja kod moralne idiotije i šizofrenije.

- Najčešće, deca postaju nasilnici u periodu adolescencije što nije ni malo slučajno jer je adolescencija buntovna faza u razvoju, kada dete ima izrazito negativan stav prema roditeljima. Imajući u vidu da su današnji adolescenti rasli u periodu strašne društvene krize, ovakvo ponašanje nije čudo. Siromaštvo, izolovanost zemlje, ratovi, porast kriminala, raspadanje sistema vrednosti, sve je to plodno tle za ovakve pojave jer su deca stalno dobijala poruku da je sve dozvoljeno. Onda je konačni rezultat svega, nasilje - objašnjava Vesna Tekić. Kada dete ne može u okviru svoje porodice da u periodu adolescencije zadovolji svoju potrebu za pripadanjem, potražiće zadovoljenje na drugom mestu, smatra Vesna Tekić. Grupe maloletnih delikvenata, narkomanija i sekte nude se takvom detetu kao "rešenje".

Roditelj uzvraća udarac Često se dešava da cela porodica godinama trpi zbog narkomanskih navika jednog svog člana. Kako objašnjava dr Veljković, različiti ljudi različito reaguju na osujećenje. Neki bolje a neki gore kontrolišu svoje postupke. Moguće je da se u čoveku kumuliraju niske draži tokom dužeg perioda i da čovek odjednom odreaguje prenadraženo. - Mi smo imali slučaj da je majka nekoliko godina trpela maltretiranje svog sina narkomana da bi ga na kraju ubila ne bi li tako zaštitila ne samo sebe nego i njegovu porodicu, koja je takođe ispaštala. Majka je sve to jako teško podnela, godinu dana je bila u bolnici, a sada se maksimalno posvećuju unucima, sinovljevoj deci, ne bi li tako kompenzovala za ono što je uradila - objašnjavaju u Centru za socijalni rad Vračara.

Lapot - običaj ubijanje roditelja - Kod Srba je od davnina postojao običaj ubijanja starih i iznemoglih roditelja koji više nisu u stanju da vode računa o sebi ili su neizlečivo bolesni. U etnografskoj literaturi, to se vezuje za prehrišćansku religiju i stari običaj ubijanja veleposednika koji dostigavši izvesne godine, više nisu u stanju da vode imanje pa je potrebno da na njihovo mesto dođe neko mlađi. Ovaj običaj nije bio zakonski dozvoljen ali je u društvu bio prihvaćen - objašnjava Svetlana Mitrović, kustos Etnografskog muzeja u Beogradu. Postoje tumačenja da se lapot zapravo nikada nije obavljao kod Srba, da je to samo fantazmatska, psihološka tvorevina. U tom slučaju, fantazmatsko značenje lapota nužno se vezuje za Edipov kompleks i staru čovekovu želju za oceubistvom.

Nasilno ponašanje, naročito je karakteristično za narkomane. Doktor Bratislav Veljković, psihijatar u Zavodu za bolesti zavisnosti objašnjava odakle agresivnost kod zavisnika droge.

- Prosto rečeno, njihov prag osetljivosti je niži. Oni teže od drugih kontrolišu svoje ponašanje. U trenucima krize, kada nema drogu, narkoman je spreman na svašta - objašnjava dr Veljković. Činjenica je, tvrdi Veljković, da narkotici razaraju centralni nervni sistem i dovode do psihičkih i emocionalnih promena u čoveku. Zavisnika ne zanima ništa sem droge a emocije prema drugim ljudima pa i prema porodici, otupljuju.

Bežeći od problematične porodice, iz potrebe da pripadaju nekoj zajednici, mnogi se okreću sektama. Ovakva "religijska" lutanja često se tragično završavaju. Cela Jugoslavija bila je zaprepašćena slučajem dve devojčice, Marija Bogdanović i Nataša Novaković koje su svirepo, sa 133 uboda nožem ubile Marijinu baku Kosaru Bešević. Na suđenju je među dokazima iznesena i vudu lutka koju su devojčice koristile u satanističkim obredima. Još se pamti i stravična smrt nesrećne starice Dragojle Đokanović koju su ritualno, na lomači spalili njena ćerka, zatim unuci, verujući navodno da je veštica.

- Satanizam je u osnovi svih sektaških verovanja, bez obzira kakvu legalnu formu uzeli na sebe kao što su nekakve psihološke radionice ili čak humanitarne organizacije. Tvrdim da više od 80 procenata alkoholičara, narkomana i duševno bolesnih zapravo su žrtve sekti. U njih je na prevaru, da oni to i ne primete ukodiran satanski program. Sadržaj svakog programa uvek je isti: ubi majku, ubi oca, prereži grkljan, zakolji, ja sam satanista, ja sam Satana, ja sam Bog... Ovakav program se krije i iza "bezazlene" i "lekovite" transcendentalne meditacije, koja se otvoreno reklamira kao najbolji lek protiv stresa. U podsvesti žrtve postoji satansko ja, i žrtva ne može da odvoji sebe od sataniste. Eto otkuda dolazi toliko nasilje u porodici - objašnjava za "Glas" dr Vukadin Cvetanović, neuropsihijatar koji se bavi problemom verskih sekti. Da li će se ove naredbe iz programa ispuniti, zavisi od mnogo stvari, tvrdi dr Cvetanović. Može presuditi sticaj okolnosti, integritet porodice, struktura ličnosti... Dešava se često, da satanista umesto da uradi ono što mu program naređuje, izvrši samoubistvo.

Porodica,. tu se svi slažu bez obzira kako tumačili uzrok nasilja, ne može sama da se odbrani a nije ponuđeno nikakvo institucionalno rešenje ovog problema.

- Pedagozi i psiholozi u školama ne rade svoj posao. Oni prave rasporede časova umesto da prate razvoj deteta. Tada bi primetili promene u ponašanju i mnoge tragedije ovako bi bile sprečene. Sud s druge strane sve ređe izriče meru prinudnog lečenja a institucije kao što je naša, većinu problema rešava kampanjski od čega nema nikakve koristi - ističe direktor Centra za socijalni rad Vračara, Velibor Ristović.

Marija Kordić