Stići do središta srpske duhovnosti i kulture običnom Srbinu danas je gotovo nemoguće. Osim neprestane opasnosti koja od Šiptara vreba na svakom koraku, sledi i komplikovana procedura oko ulaska na Kosmet. Nekoliko dana ranije potrebno je Kforu ili Unmiku prijaviti ulazak u Pokrajinu. Tek po odobrenju međunarodnih faktora, zakazuje se pratnja, koja znači koliku-toliku sigurnost.

Privilegija reportera "Glasa javnosti" bila je u činjenici da sam na put pošao u pratnji njegovog visokopreosveštenstva mitropolita crnogorsko-primorskog dr Amfilohija Radovića.

Na put smo pošli iz Berana, iz manastira Đurđevi Stupovi, zadužbini Stefana Prvoslava Nemanjića. Preko Andrijevice, gde je mitropolit Amfilohije služio svetu arhijerejsku liturgiju u hramu posvećenom Svetom arhanđelu Mihailu, krenuli smo za Rožaje. Uz put smo posetili izbeglički kamp "Lokve" u istoimenom mestu, desetak kilometara od Rožaja, gde boravi oko 170 prognanika s Kosova i Metohije.

Već od ove varoši, koja je od Peći udaljena 48 kilometara, bili smo na meti muslimanima i brojnim Šiptarima. Mesto smo prošli praćeni uvredama, psovkama i nepristojnim gestovima upućenim, pre svih, mitropolitu Amfilohiju. Slične scene ponavljale su se i kasnije, na "granici" i u Peći.

Preko planinskog prevoja Kula, kretali smo se do Savinih voda, mestu koje je na sredokraći puta Peć-Rožaje, gde nas je čekala pratnja. Uz put smo mimoilazili brojne šlepere, uglavnom s hrvatskim i crnogorskim tablicama, koji su ka Kosmetu prevozili raznoraznu robu, najčešće građu. Na oko kilometar od ovog svojevrsnog graničnog prelaza između Crne Gore i Kosmeta, sačekala nas je prethodnica pratnje - Unmikov policajac - crnac, i mlada Šiptarka - prevodilac.
- Dobar dan, gospodo. Molim vas, pođite za nama - obratila nam se na tečnom srpskom.

Tu deonicu prošli smo levom stranom puta, jer je desna bila blokirana mnogobrojnim automobilima koji su čekali da pređu "granicu". Na Savinim vodama brigu o nama preuzeli su italijanski vojnici Kfora, koji su nas narednih 25 kilometara, koliko smo imali do Pećke patrijaršije, "udvajali".

Jedan oklopni transporter pun naoružanih vojnika kretao se ispred, a drugi je bio iza našeg vozila. Krećući se k Peći, prošli smo pored potpuno spaljenih i razorenih srpskih sela Sige, Brestovika, Vitomirice...

Grad je vrvio od mnogobrojnih Šiptara koji su nas pratili pogledima punim mržnje. Iako su svoje kuće i lokale potpuno renovirali i čak izgradili nove, u gradu su bili vidljivi tragovi rata. Gotovo sva srpska imovina bila je poharana, na prste jedne ruke mogle su se izbrojati kuće ili lokali koji su ostali netaknuti, odnosno, zauzeti od strane Šiptara.

Najzad smo stigli do Pećke patrijaršije, danas možda najpoznatije - uz manastir Dečani - i najveće svetinje - isposnice na svetu.

Od kako je sredinom juna 1999. godine više od 250.000 Srba i Crnogoraca s Kosmeta proterano sa svojih vekovnih ognjišta, Patrijaršija je po prvi put u svojoj osmovekovnoj istoriji ostala bez naroda.

Posle egzodusa i seobe, veće i strašnije od svih dosadašnjih srpskih seoba, masovnije čak i od Velike iz 1690. godine, kada je pod patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem ka severu pošlo oko 200.000 Srba, jedino preostalo stanovništvo u Pećkoj patrijaršiji su tridesetak monahinja i tek nekoliko prognanih Srba iz pećkog kraja, koji su spas od pogroma potražili u manastiru.

Gotovo dve godine Stavropigijalnu lavru Srpske pravoslavne crkve i vekovno sedište srpskih patrijarha obezbeđuju italijanski vojnici Kfora. Donedavno je manastir bio neprestana meta razularenih šiptarskih bandi. U više navrata svetinja je granatirana, ali je, voljom Božjom, ostajala netaknuta, dok su projektili padali po porti.

"U poslednjih mesec dana Italijani su pojačali obezbeđenje, postavivši osmatračnice i punktove na četiri mesta oko manastira", kaže otac Jovan Ćulibrk, jeromonah Cetinjskog manastira i profesor cetinjske bogoslovije "Sveti Petar Cetinjski", koji poslednje dve godine često boravi u Patrijaršiji.

Istovremeno, po prvi put od kako je 1231. godine sveti Arsenije Sremac, duhovno čedo Svetog Save, podigao crkvu Svetih apostola, najveću u jedinstvenom manastirskom kompleksu (s četiri crkve i pripratom), svetinja je opasana bodljikavom žicom!

"Da nije vojnika Kfora, Pećka patrijaršija, Dečani, Budisavci, Gorioč i ostale naše svetinje, bile bi pretvorene u prah i pepeo", kaže mitropolit Amfilohije.

Međutim, ni redovi bodljikave žice ni punktovi Kfora nisu dovoljna garancija manastirskom kompleksu. Naime, prirodna konfiguracija - manastir je smešten na levu obalu Pećke Bistrice, na samom ulazu u Rugovsku klisuru - omogućava Šiptarima nesmetan prolaz pored manastira, što oni obilato koriste, ne propuštajući priliku da nanesu zlo.

S leve strane, neposredno iznad hrama, vodi put za Rugovsku klisuru i dalje prema planini Čakor i Crnoj Gori, dok je s desne strane manastira planinski puteljak koji vodi ka poznatom gradskom izletištu.

- S ova dva puta svakodnevno smo izloženi provokacijama i najgorim psovkama od strane Šiptara. Neprestano nam prete, nazivaju nas srpskim psima, pokazuju da će nas klati - pričaju nam monahinje.

Tekst i foto: PETAR PAŠIĆ
Sutra: Život u getu