Srpski premijer Zoran Đinđić bio je prošle nedelje u Vašingtonu da bi Bušovoj administraciji podneo smelu i hitnu molbu za pomoć. Kongres je doneo zakon koji nalaže da administracija na kraju ovog meseca obustavi svaku pomoć Jugoslaviji ukoliko ne ustanovi da je nova demokratska vlast te zemlje počela sa hapšenjem optuženih za ratne zločine, uključujući i bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, i njihovim izručivanjem međunarodnom tribunalu u Hagu.

Prošle nedelje je Jugoslavija uhapsila jednog Srbina iz Bosne i otpremila ga u Hag, ali još nije zatvorila nijednog svog državljanina, i nije jasno kada će, pa čak ni da li će to učiniti. Uprkos mnogim nagoveštajima o njegovom skorom hapšenju, Milošević još udobno živi u svojoj beogradskoj vili. Đinđić ipak traži da Sjedinjene Države ne samo nastave već i uvećaju pomoć njegovoj novoj vladi.

Odluka koju on nameće Bušovoj administraciji je teška. Đinđić tvrdi da je jugoslovenska država sada voljna da uhapsi svoje ratne zločince, ali da bi to uradila na legalan način mora najpre da donese savezni zakon, što zbog složenih političkih prilika ne može da bude učinjeno još najmanje nekoliko meseci. Međutim, kaže on, vlada se suočava s očajničkom potrebom da se stabilizuje ekonomija i započne ponovna izgradnja infrastrukture da bi demokratija, posle poluvekovne loše vladavine komunista i Miloševića, mogla da se učvrsti. Bivšem diktatoru će, naglašava on, u Srbiji uskoro biti suđeno zbog optužbi za kriminal; ne isključuje se njegovo izručenje Hagu.

U međuvremenu je hapšenje osumnjičenog bosanskog Srbina tužilac Ujedinjenih nacija Karla del Ponte pozdravila kao "prvi konkretan znak saradnje".

Administracija je očito u iskušenju da prihvati ovo objašnjenje, naročito zato što joj je sada potrebna saradnja Jugoslavije i njene vojske da bi mogla da obuzda novu balkansku krizu izazvanu pojavom albanskih pobunjeničkih grupa u Makedoniji i južnoj Srbiji. Ali mnogo je toga što zabrinjava u Đinđićevom slučaju. Iako možda ne postoji jugoslovenski zakon koji eksplicitno dopušta pritvor i izručenje osumnjičenih za ratne zločine, međunarodni zakon jasno nalaže hapšenja, i druge zemlje, recimo susedna Hrvatska, postupaju u skladu s njim. Pored Miloševića, bar sedmorica istaknutih optuženih ratnih zločinaca živi slobodno u toj zemlji, uključujući i trojicu koji još služe u vojsci kao oficiri; država ih čak nije ni smenila sa tih dužnosti. A jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica, čija bi pomoć mogla da bude neophodna kada je u pitanju hapšenje bilo kog državljanina ove zemlje, nije odustao od svog odbijanja da sarađuje sa Haškim tribunalom.

Jasno je da su Đinđić i njegova vlada posvećeni tome da u Jugoslaviju uvedu demokratiju zapadnog tipa i oni zavređuju podršku. Ali je takođe jasno da mnogi demokratski poletarci u toj zemlji još nisu potpuno prihvatili činjenicu da je hapšenje i suđenje onima koji su izvršili užasne zločine u balkanskim ratovima deo tog procesa. Ali ipak, to mora da se dogodi: Jugoslavija ne može da bude istinski slobodna zemlja ako oni koji su krivi za ubistva i silovanja kojima je kumovala država ne budu pozvani na odgovornost, i ona ne treba da bude primljena u međunarodnu zajednicu ukoliko nastavi da se izruguje rezolucijama Ujedinjenih nacija ili optužnicama suda koji je ustanovio Savet bezbednosti.

Đinđić nagoveštava da će Jugoslavija možda biti u stanju da donese zakon za koji kaže da je neophodan i otpočne s hapšenjima za nekoliko meseci; možda bi administracija mogla da pokuša da odloži formalno uvođenje sankcija na ono vreme koje je potrebno da bi se utvrdilo je li to istina. Ali Sjedinjene Države ne treba da dostavljaju finansijsku pomoć Jugoslaviji sve dok Milošević i drugi ratni zločinci šetaju beogradskim ulicama.

Prevela S. P.