Na sednici Izborne skupštine SLD-a održanoj 24-og marta 2001. godine, dogodile su se neke nepravilnosti o kojima bih želela da Vas obavestim i ujedno zamolim za intervenciju kako se one ne bi ponavljale jer ne samo da kvare ugled institucije Srpskog lekarskog društva, već degradiraju plemenitu profesiju lekara. Kao legitimni delegat Psihijatrijske sekcije za Izbornu skupštinu bila sam iznenađena načinom vođenja i tokom sastanka od strane privremenog rukovodstva SLD-a. Pokušaću da taksativno navedem samo neke važnije probleme koji zahtevaju hitno rešavanje.

Proširena verifikaciona komisija i njen izvestilac Prim dr Zoran Milićević nam, posle dužeg izvinjavanja "otkriva" da su delegati iz Beogradskog okruga, zapravo svi članovi sadašnjeg privremenog rukovodstva SLD-a koji nemaju svoje podružnice iz kojih su delegirani, njih sedam, uglavnom svi članovi Nezavisnog sindikata lekara i farmaceuta koji po Statusu SLD-a nemaju pravo da budu delegirani. Pri tome je zanemareno da Beogradski okrug ima veliki broj lekara i pet velikih institucija od kojih je jedan Klinički centar koji je predstavljen samo jednim doktorom Prof. dr Jovanom Marićem, ali koji nije predložen iz te baze.

Glasanje koje je obavljeno na toj spornoj Skupštini Beogradskog okruga je nelegitimno, jer se birala cela lista a ne pojedinačno kako nalaže Statut. Takođe prema izjavi pojedinih delegata, veći broj nije dobio poziv za tu sednicu, pa je pozivanje išlo po tipu biranih članova. Ovo je delimično ispravljeno glasanjem delegata Izborne Skupštine koji su vratili sve na Beogradski okrug. Stoga Vas molim d se procedura koja će ubrzo uslediti obaviti kako nalaže Statut uz poštovanje svih velikih zdravstvenih institucija u Beogradu.

Sve ovo bi nekako moglo i d ase podnese da ubrzo nije shvaćeno da nesporni delegat predsedništva koji pripada Beogradskom okrugu ostaje Prof. dr Jovan Marić, dosadašnji predsednik u privremenom rukovodstvu SLD-a i nije teško pogoditi pretendent na mesto predsednika. Zainteresovana kako je delegiran pošto radimo u istoj ustanovi, dobijam direktno podatak od Prof Marića da je delegiran od strane Podružnice Instituta za psihijatriju KCS-a. Zapanjena i ne manje iznenađena saznajem da je skupljanjem dvadesetak potpisa lekara oformio podružnicu čiji je predsednik i delegat, o čemu većina lekara ove ustanove nije ni obaveštena, niti je sazvan sastanak svih lekara Instituta. Mislim da je svaki komentar izlišan, napominjem da Klinički centar sa 1500 lekara nema svog delegata u predsedništvu, a podružnica pomenutog instituta sa 20 članova ima jednog.

Ne razumem kako je unapred predviđeno da će privremeno rukovodstvo biti i izabrano za stalno, pa je pripremilo i izložilo plan rada i čemu služi ova Izborna skupština kada je dovoljna Verifikaciona komisija jer Skupština nema pravo izmene, dopune, zamene delegata predsedništva.

Na kraju bih dodala da je način komunikacije pojedinih delegata kvalifikacije i apostrofiranja pojedinih kolega bio van svakog prihvatljivog nivoa ljudske komunikacije, a da ne uzmemo u obzir da se radi o lekarima koji bi po svom osnovnom humanističkom opredeljenju morali da poštuju etičke principe komunikacije. U nadi da ćete učiniti sve što je u Vašoj nadležnosti da stvari krenu na bolje u najstarijoj i najuglednijoj instituciji lekara Srpskom lekarskom društvu, primite izraze mog dubokog poštovanja.

Prof. dr Miroslava Jašović-Gašić
Profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, načelnik odeljenja za psihotične poremećaje
Institut za psihijatriju KCS, Beograd

Kao vernik Srpske pravoslavne Crkve, koji sa Majkom Crkvom nije prekidao odnose ni u onim najtežim brozovskim vremenima, odnedavno zaprepašćen sam povampirenjem napada kroz štampu na sveštenike pa i na vladike. Pojedini, uglavnom "novokomponovani" vernici, do nedavno su smatrali kao i njihove idejne vođe, da su Crkva i vera "opijum za narod" i protiv kojih su se godinama uporno borili, u vreme ovih verskih sloboda "preletevši" u vernike, nastavljaju tu borbu sada kao "zabrinuti" za Crkvu koju žele da "spasavaju" od "nesavesnih" sveštenika. Ispadaju sad oni kao veći vernici od sveštenika, koje treba napadati kroz štampu i druge medije, proterivati ih sa parohija i tako praviti pometnju među pravim vernicima.

Što gore to bolje za njih i njihovu propalu ideologiju. Takvi su uglavnom najgrlatiji, a pravi vernici zaplašeni od tih ličnosti iz prohujalih vremena, uglavnom se povlače ne znajući šta može vreme doneti, pa je bolje ćutati i ne mešati se.

Od nedavno takav je slučaj u Novim Karlovcima - Sasama. Protojerej Jovan Muždeka, paroh u ovom selu 22 godine kao pravi duhovni pastir služi, sa svojim parohijanima radovao se u njihovim radostima i tugovao u njihovim žalostima. Sa njima opravio spolja crkvu, parohijski dom i kapelu na Vodici i sve je bilo dobro dok se u crkveni Odbor nisu umešali neki "novokomponovani" vernici koji su odmah počeli da sumnjaju u ispravnost svog paroha i rešili da ga teraju. Što je on do sada bio ispravan i dobar sveštenik za sve prave vernike i za njih to i ostao, to njima nije važno. Glavno je da oni njega isteraju, a posle ako dobiju ili ne dobiju drugog popa to i nije bitno. Mogu oni i bez popa. Lakše će gazdovati u crkvi i raditi svoj posao za koji su skovali plan, a glavno je da njihovu akciju predvodi i podržava predsednik mesne zajednice.

Ako se ovako nastavi, može se očekivati da takva i slična euforija proradi i u drugim, do nedavno mirnim parohijama i da "novi" vernici otpočnu proterivanje sveštenika svaki u svom mestu. Kao seča knezova od turskih dahija. Što da ne bi, kad svi okolini sveštenici ćute i nemaju snage da ustanu u odbranu svoga brata, nego moramo mi vernici da ustanemo u odbranu pravog sveštenika, ali nas niko više po ovom pitanju i ne sluša. A tihi ili bučni podmukli rat "preletača" uporno i bezočno otpočinje na žalost Crkve i štetu vernika.

Zašto se mi žalimo na spoljne neprijatelje koji sa ovih strana na razne načine napadaju na našu Državu i narod, kad imamo i svojih "rođenih" neprijatelja koji posao moralnog uništavanja svojih duhovnika, sejanja razdora i mržnje među vernicima i građanima, uspešno rade. A mi svi ćutimo radi svog mira, da se ne zamerimo "moćnicima" prohujalog, pa na žalost i ovog vremena. A Ti pope Jovo, što si svagda bio veliki molitvenik i duhovnik svojim parohijanima, što si parohijski stan pretvorio u prihvatilište prognanih Srba iz Hrvatske, što si im davao prenoćište i hranio ih sa onim što Ti je Bog dao i što svojim poštenim radom nemaš svoje kuće ni kućišta, to više ne važi. Kao poeta, darom što Ti je Višnji Bog dao, piši i dalje pesme i kukaj za hudom sudbom Tvoje porodice i čitavog srpskog naroda. Ipak, sve će to Bog platiti, ali svima! Ko ima uši da čuje, neka čuje, govorio je Gospod Isus Hristos.

Jedan tužan i zabrinut vernik

Marko Popović
Sremska Mitrovica

Iritira me stav Zorana Lilića štampan u Vašem listu od 15. marta u kome on, između ostalog , konstatuje da naša privreda ima silazni trend i da mu se ne sviđa što se naša zemlja oslanja na Evropu i Ameriku, a okreće leđa našim proverenim prijateljima iz Afrike i Azije.

Gospodin Zoran Lilić, predsednik Srpske socijal-demokratske partije ovakve izjave može da daje zahvaljujući demokratskim promenama u našoj zemlji koja mu omogućuje da slobodno i bez ikakvog rizika daje ocenu o razvoju naše ekonomije i politike. On zaboravlja da je pripadao pristalicama jednoumlja, takojevićima i uniformisanom mišljenju, kratko rečeno najbrutalnijoj diktaturi. Usuđuje se da daje i rešenja, a u protivnom da pristupi čak i vanparlamentarnim sredstvima.

Njegova bivša partija uzurpirala je sva građanska prava, da je svaka izjava koja nije na liniji tumačena kao uznemirenje javnosti, te je delovala opštenarodna odbrana, Udba i drugi, a svaki verbalni delikt strogo je kažnjavan. Gde je to gospodin Lilić obrazovan u demokratskom duhu da bi isti mogao i drugom da prenese i pruži. Suviše smo mi demokrati tolerantni kad dozvoljavamo da nam dojučerašnji kreatori propasti zemlje odlučuju o njenoj budućnosti. Da li gospodin Lilić time što je promenio partiju smatra da je sa sebe sprao sve političke grehe prošlosti i zaslužuje d ase njegovo mišljenje ceni i uvažava.

Nisam sačuvao spisak viđenih za Hag, ali sam uveren d ase ne bismo ogrešili ako bi se njegovom ranijem delovanju pozabavio i Beograd.

Branko Matić
Beograd

Ministar Đelić kaže pošteno, ja kažem konkretno. Polisa Dunav osiguranja za kola 738909371, 25.02.2000. 640, 56 din. Polisa Dunav osiguranja za kola 743815601, 01.03.2001. 3.059,70 dinara. U prvoj varijanti direktor Dunava - plata 100.000 dinara mesečno, predsednik kompanije Dunav osiguranja - plata 300.000 dinara mesečno i stanovi po želji.

Da ne pričamo da od obaveznog osiguranja imamo samo štetu. Predlog, samo kasko i polukasko, ostalo nema potrebe. Ko lupa neka plaća i ovako ako krivac ne sačeka policiju možete da se slikate. Ovo govorim iz iskustva.

Vladeta Stanimirović,
Beograd

U subotu, 24. marta u Vašem listu na strani 16, pročitah članak "Muzika na sahranama". Shvatih da je pomenuti članak ironija na neki način sahranjivanja pokojnika, a da uzima maha po nekim selima što se polako širi svim prostorima.

Tog istog dana, 24. marta u našoj prestonici na Trgu održana je ceremonija SPS-a kao sećanje na datum užasa i plača za izginulima u bombardovanjima širom Srbije. Uz muziku i viku sa razglasa i širokim osmehom prisutnih, verovatno zato što opet vide neke svoje "vođe", izazvali su prezir ožalošćenih i ostalih građana. Zar je to način odavanja pošte izginulim i to od SPS-a. Tužno i ružno! Način na koji se SPS seća žrtava rata omalovažava kodeks ponašanja u ovakvim prilikama. Nije čudno što je Ivica Dačić (kao i uvek) pun mržnje prema neistomišljenicima i rečju i grimasom pokazuje svoje "patriotizam" privrženost nečem prohujalom.

Čudno je da visoki intelektualac, Branislav Ivković učestvuje u ovakvom "pomenu" i reprizira galamu po mostovima koji su nas "sačuvali" od bombardovanja. Takav način je za normalan svet ispod svake kritike nedostojan i ponižavajući.

Gospodine Ivkoviću, ako se u Vašoj kući poštovalo hrišćanstvo i pravoslavlje, a pretpostavljam da se bar nešto nalazi u Vašem sećanju, onda put sa Trga morao Vas je odvesti u neku crkvu gde su se održavali parastosti žrtvama rata. Uputili ste se put Dedinja! No, to je Vaš izbor, Vaša zahvalnost vođi koga poštujete i o kome i sada brinete. Zašto ne odoste u neku sabirnu stanicu gde se nalaze izbeglice iz proteklih ratova, zašto njih toga dana niste posetili? Još mnogo, mnogo pitanja uputila bih Vam, ali me deprimiraju. Pitam se dokle ću Vas i Vama slične gledati na ekranu i čitati Vaše brižne članke o mladima?

Nadežda Anić, učiteljica u penziji
Aranđelovac

Povodom objavljivanja pisama iz Australije "Gluve diplomate u Australiji", od 18.03.2001. godine, želim da iskažem svoje zadovoljstvo, što je taj tekst našao mesto u Vašem cenjenom listu, posebno jer je svaka reč u njemu potpuna istina i poznata svima nama koji živimo u Australiji. Istovremeno, želeo bi da samo ispravim podatak o generalnom konzulu Ostoji Pandži, koji se veoma brzo "proslavio" na ovim prostorima. Naime, Ostoja Pandža nije bio šef kabineta "nekog Bidže iz Svilajnca", već daleko na poznatijeg srpskog generala policije Radovana Stojčića - Badže, što je poznato u Beogradu, a čime se i on sam hvalio.

Verovatno je imao "velike zasluge za narod", pa je u martu 2000. godine, došao na tako visoko mesto u diplomatiji, čime ga je "porodica" u to vreme, verovatno nagradila za "uspešno" završene poslove
S poštovanjem, srdačno Vaš

Dragan Miletić,
Sidnej, Australija

U grčkoj pravoslavnoj crkvi u glavnom gradu Zambije, Lusaki, 25. marta održana je služba povodom grčkog nacionalnog praznika i osnivanja eparhije pravoslavne crkve u Zambiji, koju će voditi Njegova svetost Vladika Petros.

Istovremeno, održan je i pomen srpskim žrtvama NATO bombardovanja 1999. godine, u prisustvu Grka i Srba. Pomen su zajednički organizovali Upravni odbori Zajednica Grka i Jugoslovena u Zambiji.

Ljiljana Gagić,
Zambija

Poštovani, uz veliko izvinjenje obraćamo vam se ponovo. Osoba koja je kucala tekst upućen Crnogorcima u otadžbini od Srpskog kulturno istorijskog društva "Njegoš" napravila je grešku. Umesto da potpiše jednog od sekretara Dragana Labudovića, potpisala je umesto Labudovića (naravno greškom) poznatog književnika Dragana Lakićevića iz Beograda. Do ovoga je došlo što je ta osoba poznavala i jednu i drugu ličnost.

Nadamo se da će nam javnost i ovaj divni pisac na ovom lapsusu oprostiti.

Ranko Radović, predsednik
Iz SIKD "Njegoš"

Povodom, inače, veoma argumentovanog reagovanja u "Glasu" od 26.03.2001. godine o nelogičnostima pri formiranju tarifa i kaznenih limita korisnicima električne energije, našao sam se pomalo pogođen onim delom o vlasnicima kuća i drugih objekata individualne gradnje, koji po autoru ovog pisma, dobrostojeći, tj. automatski imućni, treba da plaćaju veliku cenu struje budući da već ugodno žive. Ovo u najvećem procentu uopšte ne odgovara istini, jer bi se moglo odnositi samo na vlasnike ogromnih kuća izgrađenih u poslednje dve-tri godine, dok su svi ostali građani bili na ivici egzistencije.

Ostali vlasnici kuća, kao zaposleni, su godinama ulagali u stambene fondove FNRJ, SFRJ, SRJ od kojih su se zidala čitava naselja projektovana za bujicu novodošlih Beograđana koji su tako za nekoliko godina dolazili do stanova u punom komforu (topla voda i daljinsko grejanje) dok su se stari Beograđani stiskali u svojim stanovima i kućama bez velike šanse da se okoriste tim fondovima, a u međuvremenu njihova deca osnivala porodice u tim istim stambenim jedinicama. Da navedem svoj porodični slučaj.

Članovi mog domaćinstva su u stambeni fond uložili 210 godina radnog staža, a sada su pošto smo kao složna porodica živeli u jednoj većoj stambenoj jedinici i jednim strujomerom, kažnjeni da treba da plaćamo oko 10.000 dinara mesečno struju, dok oni koji su na tuđ račun dobijene stanove još i otkupili za bagatelnu sumu u situaciji da se bez velikog novčanog dodatka dogrevaju strujom, a da uopšte ne uđu u najnepovoljniju tarifu. Napominjem da smo pokušali da instaliramo drugi strujomer pre nekog vremena, ali smo bili onemogućeni astronomskom cifrom koja je bila tolika da smo sazidali novu kuću od 1000 m2, a ne da postojeću angažovanu snagu jednog kabla delimo na dva dela. Iz toga se videla samo želja da se otmu pare, a ne da se reši nečiji problem.

Zato dajem i ja predlog da se pravednije rasporedi teret davanja za EPS po broju članova domaćinstva, zatim da se da i neki predlog za nove načine grejanja na globalnom planu i da se velika potrošnja struje u većim stambenim jedinicama prestane zvati neodgovornima ili neracionalna, jer vlasnici individualnih kuća najčešće i nemaju neku alternativu za grejanje.

Mihailo Ruvidić,
Beograd

Nedavno su svetske i naše novine objavile vest da je Jugoslavija druga zemlja u svetu po korupciji. Ta pojava, gledano sa psihološkog i sociološkog stanovišta, rezultat je niskog životnog standarda koji obara moralne norme i kategoriše se kao nepoštenje i etičko posrnuće.

Ako se sa ovom činjenicom povežu i svakodnevne informacije o brojnim krađama, prevarama, razbojništvima i ubistvima, kao i neslavna slika o nama koju su brojni šaneri, lopovi i mafijaši godinama gradili u zapadnim zemljama, izlazi da sve više zapadamo u ozbiljnu moralnu krizu. Kriterijumi i vrednosni sudovi toliko su devalvirali da mi nacionalnu sudbinu najčešće poveravamo vođama koji, pre svega, brinu o sebi i pajtašima, a narod verovatno smatraju "izbornom masom", koju je lako prevariti i iskoristiti.

Otuda materijalna beda i zatvoreni krug siromaštva iz koga većina građana ne nalazi izlaz, a raslojavanju se kraj ne vidi. Što ipak nije sve totalno crno moramo zahvaliti umnim glavama iz prošlosti koje su svojim znanjem i radom afirmisali srpstvo, a danas to čine na hiljade mladih stručnjaka, kao maslačak rasutih po svim kontinentima. Te pametne, vredne i poštene ljude izuzetno cene u zemljama gde su čvrsto utemeljena merila vrednosti poslovni moral, a profesionalno napredovanje i plata su srazmerni znanju i radnom doprinosu.

Opšte stanje u zemlji, nezaposlenost i neuvažavanje struke, osnovni su razlozi što su oni godinama perspektivu za normalnu egzistenciju videli izvan ovih ratničkih prostora. Ništa im ne treba zamerati, jer kada u organizaciji države, životnog standarda, opšte sigurnosti i kulture dostignemo model razvijenih zemalja, možda će nam se deca i unuci vratiti?

A do tada neka se svako od nas oseti odgovornim za budućnost Srbije. I još nešto, ukoliko ljudi koje smo izabrali ne znaju da kreiraju i garantuju pozitivne promene - menjamo ih. Međutim, ako smo izdržali tolike godine strpimo se još neko vreme i pomognemo im sa nadom da će i Srbiji krenuti na bolje.

Mr Vitomir Stanojević,
Kruševac

(Moj skroman predlog guverneru Dinkiću, a može i ministrima Batiću ili Zoranu Živkoviću. Naravno i javnom tužiocu...)

Naš cenjeni guverner Narodne banke, Mlađan Dinkić, pokušava ovih dana da pronađe i spasi nešto od para i zlata koje je bivša komunistička oligarhija iznela iz zemlje i uložila na svoje privatne račune u Švajcarskoj, Grčkoj, Kipru, Rusiji i drugde. Rezultati su za sada, bar po pisanju štampe, minimalni.

U želji da dam svoj skroman doprinos ovoj potrazi, prisetio sam se nekih "zaboravljenih puteva novca" i para za koja se možda i zna gde su pa ne bi bilo zgoreg da se vrate u zemlju. Pošto smo mi narod koji brzo zaboravlja, ima i nas koje još nije "prekrio pepeo i šaš". Zato predlažem gospodinu Dinkiću da pozove čoveka koji u nelegitimnom Fudbalskom savezu Jugoslavije još uvek sedi u fotelji generalnog sekretara i pita ga: gde su pare bato?

Prošlo je već petnaest meseci od kako se naša fudbalska reprezentacija vratila sa mini turneje po Španiji (decembar 1999.) a 250.000 nemačkih maraka koje su navodno španski carinici uzeli Bati Bulatoviću (to su naše pare) nisu unete u zemlju. Takođe, dobro je poznato da je isti gospodin novčane transakcije sa inostranstvom često upražnjavao pa bi bilo dobro da bar guverneru položi račun gde su onih 17 miliona maraka koje je u najlon kesama uneo u Jugoslaviju - kome i kako ih je podelio?

Gospodine Dinkiću, gospodo ministri i gospodine Vuče Obradoviću (predsednik Komisije za borbu protiv korupcije i kriminala), nastavite traganje za parama koje su lažne patriote iznele iz zemlje ili ih nisu uneli u zemlju (kao što je u ovom slučaju reč). Ovim podsećanjem dajem svoj doprinos uveren da vas podržava ogromna većina naših građana. Činim to i zbog toga što je moja novinarska dokumentacija prepuna sličnih "zaboravština" i što prosto kipim od ideja gde bi te iste pare u ovom trenutku dobro došle. Od penzionog i zdravstvenog fonda do humanitarnih organizacija i dečjih ustanova.

U ovoj zemlji ima mnogo gladnih penzionera, mladih ljudi bez posla, a pogotovo napaćene i svega željne dece. Zato - kaži Bato gde su pare? Bez obzira na sve teškoće, verujem da će se prozvani ministri, guverner i gospodin Vuk Obradović zainteresovati i preduzeti nešto kako bi ovaj silni novac poslužio za dobrobit naše zemlje. Složićete se i sa starom izrekom da se "đubre prvo čisti u svom dvorištu". Zbog ovih para ne treba putovati u inostranstvo - jer i to je trošak. Pa ako gospodina Mihalja Kertesa "preslišavaju" ovih dana gde je novac od carine, eto prilike da i čelnici FSJ-a daju svoj doprinos sakupljanju novca. Gospodo - reagujte! Sada je pravo vreme...

Milenko Radulović, novinar
Beograd

Srbi će, ako Vlada Srbije prihvati predlog koji joj je uputila Elektroprivreda Srbije o novom tarifnom sistemu (NTS) biti podeljeni na zelene, plave i crvene. Podela nema blage veze sa političkom pripadnošću, već sa potrošnjom električne energije, koliko ko troši struje. Nema veze što je pre par godina slična ideja propala, jer je zbog diskriminacije pojedinih potrošača proglašena neustavnom.

Naime, predlagač NTS podelio je potrošače na one koji troše do 600 kilovat sati mesečno, obojio ih "zeleno", za one od 601 do 1600 odredio im "plavu", a ostalima koji troše od 1601 kilovat sati dodelio omraženu "crvenu" boju. Boja određuje cenu, pa "zeleni" imaju nižu tarifu od 24,50, a višu od 98 para, "plavima" sledi 36,75 odnosno 147 para, a "crvenima" jeftina struja biće 73,50 odnosno 294 pare! Svakome unutar grupe odnos skupe i jeftine 4:1. Ako se grejete zimi pa trošite više od 1601 kilovat sati plaćaćete i leti čak 12 puta skuplju struju od srećnika iz "zelene" grupe koji, na primer, troši samo jeftinu struju.

Predlagači još kažu da je reč o socijalnoj, a ne ekonomskoj ceni, a sve radi očuvanja elektroenergetskog sistema. Zanimljiva je srednja "plava" grupa koja će plaćati 50 odsto više od socijalno ugroženih, ali dvostruko nižu cenu od bogatih "crvenih". Reč je o grupi od 601 do 1600 kilovat-sati. Grupa koja se ne greje, ili samo malo na struju, ali se zato vrlo lepo dogreva i zimi najviše remeti sistem. Leti mnogi od njih, a većina ima daljinsko grejanje (o čijoj ceni ne bih ovaj put) moći će redovno da uključe i klima uređaje bez opasnosti da pređe u "crvenu" grupu. Hladiće se po upola nižoj ceni od "srećnika" iz "crvene" grupe koji zato što se zimi greju treba leti najviše da finansiraju remonte (čuveni zakup snage).

Gospodo predlagači ovim NTS neće biti ušteđena struja, već uzet novac. "Veliki" stručnjaci koji su predložili NTS, a nešto mi kaže da su oni u "plavoj" grupi predvideli su još jednu sitnicu. Ukidanjem niže dnevne tarife od tri časa i smanjenjem noćne za jedan čas "uštinuli" su sve potrošače za 4 časa jeftine struje, odnosno za četvrtinu povećali trajanje skuplje dnevne tarife koja je za sve bez obzira na boju četvorostruko skuplja! Ta sitnica nije ugrađena u prosečno poskupljenje od stotinak odsto.

Stručnjaci EPS-a, ako želite da sačuvate sistem, sprečite prekomernu dnevnu potrošnju i dogrevanje. Nas potrošače noćne struje, koji se grejemo TA pećima, stimulišite ali ne na ovaj način. Dnevna tarifa mora biti skuplja više puta, ali za sve ista cena. Ko troši više, više će i da plati.

Pozabavite se malo i Vašim unutrašnjim neracionalnostima.

Gordana Šijaković,
Beograd