GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Reagovanje

Dr Radenko Stanković o svom trošku gradio vilu

„SPS na službenom putu", „Glas javnosti", 12. mart 2001. godine

U vašem listu od 12. marta 2001. godine pročitala sam članak: „SPS na službenom putu", u kome se pominje moj pok. svekar kraljevski namesnik prof. dr Radenko Stanković, a reč je o njegovom imanju s vilom u Čortanovcima.

Ne znam da li se novinaru Stajiću samo potkrala krupna greška, ili on misli da su i u Kraljevini Jugoslaviji pravljene vile za ministre i uvažene političare o državnom trošku, kao što je činjeno ovih šezdeset godina. Naime, on u tekstu navodi da je „vila građena 1938. godine za kraljevskog namesnika dr Radenka Stankovića", što se može iz toga zaključiti, a što ne odgovara činjenicama, jer je vilu sagradio na svom imanju, o svom trošku lično Radenko Stanković pa je njegova lična svojina, a koja je 1946. godine konfiskovana od strane komunističkog režima i kada je održano sramno suđenje velikanu srpske medicine, jednom od osnivača Medicinskog fakulteta, oca srpske kardiologije.

Moj svekar R. Stanković potiče iz ugledne vojvođanske porodice. Posle završene gimnazije u Novom Sadu studirao je medicinu u Insbruku i Beču. Po završenim studijama postaje asistent uvaženog prof. dr Karla Landštajnera, docnijeg Nobelovca. On se odrekao i sjajne karijere da ostane u Americi na Rokfelerovom institutu, jer ga je više vukla želja da kao lekar posluži svojoj zemlji, koja je posle užasnog rata bila desetkovana u kadrovima, pa je na poziv Beogradskog univerzitetskog odbora došao u Beograd 1921. godine da bude jedan od osnivača Medicinskog fakulteta.

On osniva Internu propedeutičku kliniku i postaje njen prvi upravnik. Tu će osnovati i prvi kabinet za srčane bolesti. Bio je lekar Kralja Aleksandra pod čijim je uticajem ušao u politiku, prvo kao senator 1932. godine, zatim kao ministar prosvete. Na svoje upražnjeno mesto postavlja svog asistenta dr Arnovljevića, koga predlaže za docenta, a onda i za upravnika klinike. Posle smrti Kralja Aleksandra testamentarno postaje Kraljevski namesnik sa Knezom Pavlom i dr Perovićem. Tom prilikom napisaće o njemu francuski publicista Glaude Eulon u svojoj knjizi „Život i smrt Kralja Aleksandra": „Drugi regent gosp. Stanković, lekar je na glasu i bivši ministar prosvete, bio je član Senata... U njegovoj prošlosti nije bilo intriga. Bio je čovek zdravog razuma i veran otadžbini…"

Godine 1941. čim su Nemci ušli u Beograd, uhapšen je zajedno sa sinom Radetom, vajarem, mojim pok. mužem. Odmah su odvedeni u internaciju u Beč. Tu su Nemci vršili pritisak na njega da osnuje okupatorsku vladu u Beogradu, što on naravno nije hteo da prihvati. Posle nekoliko meseci, vraćen je u Beograd, ali u kućni zatvor, u Zmaj Jovinoj ulici br. 30. u kome je proveo sve godine okupacije. Za to vreme samo je jednom izašao iz kuće, prethodno tražeći dozvolu od nemačkih vlasti, što mu je dozvoljeno, ali uz pratnju nemačkog oficira, o čemu svedoči kućevlasnik zgrade iz Zmaj Jovine, g. Dragan Janković.

Dolaskom oslobodilačke vojske u Beograd, kod njega dolazi jedan službenik UDB-e rekavši mu da može slobodno da se kreće Beogradom, jer oni znaju za njegovo držanje.

Međutim, pošto Engleska i Francuska nisu htele da izruče Kneza Pavla komunističkim vlastima da mu sude, oni 1946. godine ipak hapse Stankovića da bi sudili namesništvu, a Perović je bio još ranije uhapšen. Suđenje je prošlo skoro nezapaženo u javnosti, samo je u novinama izašlo da su namesnici osuđeni. On je osuđen na 12 godina zatvora i gubitak građanskih prava. Nikad nije hteo da piše molbu za pomilovanje, iako je bio u teškom zdravstvenom stanju. Odrobijao je osam godina u Sremskoj Mitrovici. Pušten je kao težak bolesnik da bi uskoro i umro.

Medicinski fakultet u Beogradu na intervenciju Srpskog lekarskog društva, 24.01.2001. godine doneo je odluku da se grupa profesora tog Fakulteta koji su iz političkih razloga neosnovano i neopravdano bili isključeni rehabilituju, a među prvima je bio prof. dr Stanković.

Pre dve godine rečeno mi je u Izvršnom veću Vojvodine da su vila i imanje u Čortanovcima njima ustupljeni samo na korišćenje od strane Republike Srbije, a nisu u njihovom posedu. Nadam se da je posle 5. oktobra konačno završeno sa „SPS službenim putovanjima u Čortanovce", i da će razni Radomani, koji su ovih 60 godina uzurpirali i uništavali imovinu Stankovića, biti prinuđeni da bar izvrše popravku „upropašćenih podova i zidova" pre nego što današnja vlast vrati imovinu zakonitim naslednicama.

Natalija Stanković,
Beograd


Reagovanje

Esperanto jezik svih naroda

„Esperanto na umoru", „Glas", 9. 3. 2001.

Uvek sam smatrao da je „Glas javnosti" istovremeno i glas savesti. Takođe sam uveren da „Glas javnosti", poštujući demokratsko pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, gaji i obelodanjuje, ne samo ista nego i različita mišljenja. Verujući da će tako biti i ubuduće, osvrnuo bih se na tekst „Esperanto na umoru", „Glas" od petka, 9. marta 2001 godine, poštujući ličnost njegovog autora (A. Klarić) i njegovih sagovornika (Nebojša Stanković i Dušica Jovanović), članovi dva različita predsedništva (liči li to na neka minula vremena) i dva različita nivoa (Republički savez i društvo, strukovno, lokalno).

Pre nego kažem ono što mislim - mislim da znam ono što mislim i da samo jednim citatom potvrdim:

„Ko zna a ne zna da zna, probudi ga; ko ne zna a zna da ne zna, nauči ga; ko zna i zna da zna, sledi ga; ko ne zna a ne zna da ne zna, kloni ga se."

A sad, da se (u)pitam ko je, kad i kako utvrdio da je „slabo interesovanje za međunarodni jezik" (nadnaslov teksta). Meni su poznata samo dva načina i to intervju (skupo i sporo) i anketa (relativno lako i brzo) ispitivanja javnog mnjenja. Ne smatram ozbiljnim olako date izjave (tvrdnje) bez prethodnog pedagoško-naučno-organizovanog istraživanja. Što se tiče naslova „Esperanto na umoru" (u naslovu), možda bi bilo primerenije i istini bliže reći da je „Esperanto na odmoru" (ili na listi čekanja), dok se svi apetiti velikih dominirajućih imperijalističkih kapitalističkih nacionalnih jezika „ispucaju" (engleski i sl.), i treće, kakve sreće (!?), „zimske i letnje škole" (u među naslovu) još nedostaju prolećne i jesenje škole za sve oni koji esperanto vole, pa da vaspitno-obrazovni proces bude tokom cele godine za međunarodni jezik i književnost esperanto. Da ne bi bio ovo samo spisak lepih želja (i planova) navešću i neke očigledne činjenice i čitaoci sami mogu da izvuku zaključke.

Mnogo poštovani i nezaboravljeni, već počivši, Srđ Aranđelović je svojevremeno, za svog života, priredio Antologiju Srbinove poezije (1200 - 2000) koja je objavljena u Beogradu 1998. godine. Antologija ima pet delova i petsto strana.

Na razmeđi drugog i trećeg milenijuma, ili tačnije 30. septembra 2000. godine (na dan svete mučenice Vera, Nada i Ljubav i Mati im Sofija) održan je prvi sabor esperantista Srbije u Skupštini grada Beograda, a u organizaciji SEB - Saveza esperantista Beograda (ove godine će se najverovatnije organizovati drugi sabor esperantista Srbije u avgustu mesecu - Sveti prorok Ilija - u Grockoj).

Namera SEB-a je da Sabor esperantista Srbije (p)ostane trajna manifestacija. I šta reći na kraju umesto zaključka. Da li je sad krajnje vreme da demokratija i ravnopravnost jezika i komunikacija bude stvarnost, poštujući patriotsku (ličnu) parolu: „Svakom narodu sopstveni jezik, svim narodima sveta esperanto".

Jovo Ignj. Đurić, samostalni novinar,
dipl. inž, dipl. internacionalni pedagog esperanta, nastavnik i pravnik, Beograd


Pouka

Prokleta nesloga

Podstaknut sam člankom Vašeg čitaoca inž. Miroslava Stefanovića iz Beograda objavljenog u Vašem cenjenom listu 9. marta ove godine u rubrici „Glas čitalaca" s naslovom „Kakav smo mi narod?" Povod što se javljam je sledeći: Dana 26. septembra 2000. godine u TV emisiji „Beogradska hronika", beše jedan lep insert, a radilo se o sledećem:

Šetajući ulicom Zmaja od Noćaja u Beogradu, reporter je pitao građane prolaznike koji u njoj stanuju, kako se zove ulica. Svi su znali. A na pitanje ko je bio Zmaj od Noćaja, od njih nekoliko, samo jedan stariji gospodin reče - Stojan Čupić.

Kako živimo skoro dva veka posle vožda Karađorđa i vojvode Stojana Čupića, a znamo da obojica stradaše posle sramne srpske izdaje, zapitajmo se - jesmo li im se dostojno odužili i posle svega došli do dobre pouke. Ako zaključimo da nismo, onda ne treba da nas čudi što se istorija ponovila, opet zbog srpske nesloge i izdaje.

Pošto pomenuh gore Zmaja od Noćaja, u tekstu niže rekao bih sledeće: Možda je mnogima nepoznato da su njegovi zemni ostaci tek 1988. godine preneti iz Zvornika i pokopani u krugu njegove crkve zadužbine podignute 1811. godine u Salašu noćajskom. To je učinjeno zahvaljujući Inicijativnom odboru potomaka familije Čupić. Zadužbina je obnovljena 1909. godine. Kako se bliži 2004. godina zadužbinu bi trebalo obnoviti jer ona danas prokišnjava. . Mi to moramo učiniti ne samo zbog zasluga Zmaja od Noćaja, već i sledeće mnogima nepoznate činjenice:

Predlažem, pošto se približava 2004. godina da se pokrene akcija za prikupljanje sredstava za gore pomenutu namenu. Zavičajno društvo „Vojvoda Stojan Čupić" je koliko znam do sada mnogo učinilo i otrglo od zaborava, a što je za svako poštovanje.

Hoćemo li u akciju građani svih ulica Zmaja od Noćaja? Slažete li se naši novi bogataši? Jer je Zmaja od Noćaja iznedrila sirotinja raja! Apelujem na cenjeni časopis „Glas" - kako bi se pokrenuo glas savesti.

Milojko Šuđurović,
Požarevac


Reagovanje

Kako sve dela vladika Filaret

„Čašu prelio odlazak monaha", „Glas javnosti", 28. februar 2001.

U vašem listu, pod naslovom „Čašu prelio odlazak monaha", kaže se da je na „jednom sastanku u Prijepolju osnovan Odbor za očuvanje svetinja Eparhije Mileševske", a da je cilj smena episkopa mileševskog g. Filareta. Iz pet eparhijski opština, kaže se dalje, odabrana su po dvojica sa zadatkom da se iz svih opština srpskom patrijarhu Pavlu uputi pismo sa „spiskom zamerki vernika episkopu mileševskom". Peticije i protesti se najavljuju. U tekstu se još kaže: „Kap koja je prelila čašu je odluka episkopa Filareta da iz manastira otera trojicu monaha".

Teška je kvalifikacija da su iz manastira Mileševa oterana trojica monaha, kako stoji u tekstu. Preteška, a nije tačna, uz sve uvažavanje monaha.

Saglasno Ustavu Srpske Pravoslavne Crkve svojom odlukom episkop mileševski g. Filaret postavio je jeromonaha oca Savu Dučića „sabrata manastira Mileševe" za nastojitelja manastira Svete Trojice u Pljevljima, takođe u Eparhiji Mileševskoj, sa svim pravima i dužnostima (29. 01. 2001.). Međutim, Jeromonah Sava nije prihvatio premeštaj iz samo njemu poznatih razloga.

Na umu treba imati da sveštenici prilikom prijema svešteničkog čina polažu zakletvu u kojoj između ostalog izgovaraju: „... Najiskrenije obećavam da ću čuvati svoj narod u poslužnosti i jedinstvu crkvenom. Zaričem se da ću svome Arhijereju biti poslušan kao Hristu. Zaklinjem se pred Bogom koji sve vidi da ovo što obećavam drugačije ne shvatam u svome umu, nego ovako kako izgovaram ustima svojim...".

U skladu sa zakletvom verujući da je, Jeromonah Sava Dučić je molbu uručio episkopu mileševskoj g. Filaretu kojom moli za otpust, kako bi mogao potražiti kanonski prijem u drugoj crkvi (9. februara 2001.). Srpski pravoslavni episkop mileševski, na osnovu molbe, dao je uslovni kanonski otpust iz eparhije mileševske (10. februara 2001.). Pravoslavni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, na osnovu uslovnog otpusta i molbe, da je konačni kanonski prijem u savezu klira jeromonahu Savi Dučiću u tamošnju mitropoliju (6. mart 2001). Na osnovu svega, kako i nalažu pravila, Jeromonah Sava dobio je konačni kanonski otpust iz Eparhije Mileševske (7. mart 2001.). Identična je situacija i sa Jeromonasima Serafimom i Varnavom. Čitaocima ostaje da prosude da li su monasi „oterani", a neukima da se olako ne mešaju u crkvena događanja.

Da li ta gospoda znaju gde i u kakvim uslovima je stanovao prethodni vladika mileševski? U stambenoj zgradi, iznad kafane i uz pijacu. Valjda je vladika Filaret „kriv" što je izgradio Vladičanski dvor za ponos svih pet opština i Srpske pravoslavne crkve. Da li se vladika Filaret samo zalaže ili dela na očuvanju svetinja eparhije mileševske? Na temeljima starog podigao je novi Manastir Kumanica, gde su pohranjene mošti Svetog Georgija Kumaničkog, gde se na njegov dan okuplja više hiljada ljudi, ne samo pravoslavne veroispovesti. Obnovio je Manastir Banja kod Priboja na Limu. Uredio je ekonomiju manastira Mileševa. Zasadi drveća, žitarica, voća i povrća govore samo o ozbiljnosti poduhvata. Korito reke Mileševke, koja protiče kroz manastirsko imanje, očišćeno je.

Konak iz pretprošlog veka se rekonstruiše. Paunove i druge ukrasne ptice nabavio je na radost dece. Za njih se priprema teren za zabavni park. Nekoliko stotina dece, prvi put posle 50 godina, pohađa versku nastavu. Dečji horovi već pojaju širom eparhije u vreme verskih praznika. Sve je to urađeno za nepunih godinu i po dana. Da li uopšte treba podsećati šta je vladika Filaret radio pre, koliku je humanitarnu pomoć rasprostro u najtežim vremenima širom bivše Jugoslavije, ne samo srpskom narodu.

Mladen Gvero,
novinar, Beograd



     


FastCounter by LinkExchange