GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Pismo

Gluve diplomate u Australiji

Poštovana gospodo,
više od 50 godina čekali smo da se sruši komunizam i hvala Bogu to smo i dočekali. Vi sada imate slobodu i demokratiju, ali ste izgleda zaboravili na preko 200.000 Srba u Austriji. Mi još uvek imamo SPS-JUL ambasadora i konzula koji sada, više nego ikada ranije, prave razdor u srpskim klubovima i društvima. Narod im ne veruje.

Do juče su išli samo u (ovde ih je samo nekoliko, možda 5 odsto, od ukupnog broja) klubove koji su držali Brozovu a sad još uvek drže Miloševićevu sliku. Danas ambasador Dragojlović, a još više konzul Ostoja Pandža, pokušavaju da se "ubace" u srpske klubove. Pri tome, ne biraju sredstva i načine samo da bi se što duže zadržali u Australiji.

Kako vreme prolazi, a u našim diplomatskim predstavništvima ne dolazi do promena, pojedinci su počeli da misle da je to i zvaničan stav naše nove Vlade, jer teško je ljudima objasniti da će i oni doći na dnevni red.

Kada se pokrenu akcije organizovanog skupljanja pomoći u srpskoj zajednici narod najčešće postavlja pitanje: A ko ti sedi u ambasadi i konzulatu, ili Koliko puta su nas do sada varali za poslednjih 10 godina najčešće, čekaćemo dok se ove komunjare u diplomatiji ne promene. Tako su ponovo počele velike podele i svađe u Srpskoj zajednici u Australiji. Oni koji su toliko godina odbijali saradnju sa konzulatima i ambasadom, sada su se našli u dilemi. Kada je pre nekoliko godina vladika australijsko-novozelandski g. Luka odbio da se sretne s Dragojlovićem, isti taj ambasador se žalio u Beogradu, tako da je lično njegova svetost patrijarh Pavle, morao da se izvinjava Miloševiću.

Kada je konzul Ostoja Panča pre nekoliko meseci došao u Sidnej, on je tada na SBS radiju, na srpskom jeziku, koji se čuje u celoj Australiji, javno izjavio da ga je na to mesto postavila zvanična vlada iz Beograda, i da je došao samo zahvaljujući svojim ličnim "sposobnostima". Pored toga, a to je bilo vreme pre izbora, on izjavljuje: "Da je u Jugoslaviji najveća demokratija na svetu". O tome koliko je on tamo bio sposoban, ja ne znam, (neki kažu da je bio šef kabineta nekog Bidže iz Svilajnca), ali o demokratiji u to vreme, to vi najbolje znate. Što se sposobnosti tiče, a koja u celom civilizovanom svetu, ima neke vrednosti i merila, on bi ovde sa tim kvalitetima i znanjem engleskog jezika, mogao najviše da dogura do šefa neke bakalnice, gde postoji samo jedna matematička operacija ODUZUIMANJE.

Ali takve prodavnice ovde ne mogu dugo da opstanu na tržištu. Ja znam, koliko vi sad imate problema, ali vas molim da što pre pošaljete nove ljude koji će moći našu zemlju profesionalno predstavljati i zastupati, aktivno učestvovati u sklapanju poslovnih veza sa Australijskom vladom i privredom, u kojoj je ne mali broj Srba na visokim funkcijama.

Postojeća garnitura to ne može da uradi, jer oni ne uživaju poverenje. Pošaljite ljude koji će ponosno da uđu u svaku srpsku crkvu (ima ih preko 20) u svaku organizaciju (ima iz preko 50), sportski klub (oko 50), do javno posete našeg vladiku i dva manastira, Srpsko kraljevsko udruženje iz Melburna (ja sam jedan od osnivača).

Srbi u Australiji imaju ogromnu želju da vam pomognu i to odmah (pre svega materijalno), ali nemaju poverenja u ljude bivšeg sistema i to će tako biti sve dok su oni SADA VAŠI ZVANIČNI diplomatski predstavnici. To što su oni bili bruka i sramota prethodnog režima to za srpsku zajednicu u Australiji nije bilo toliko važno, ali oni su sada sramota naše nove vlade i predsednika g. Koštunice, i kao i moje partije Demokratske stranke Srbije, čiji sam ja član od osnivanja u Australiji (februar 1993).

Hoćemo i mi slobodu i demokratiju, nemojte nas zaboraviti, Srbija se mnogo više voli iz emigracije.

S poštovanjem,

Ljubica Bodiroza,
Australija, Sidnej


Reagovanje

Sve, sve, ali vlast iznad svega

"Vozili bi avione, a nisu piloti", "Glas", 2. mart 2001.

U Srbiji se mnogo voli vlast! Kad bi se toliko volelo da radi, pa i da uči i bavi naukom, gde bi nam bio kraj!

Po struci sam baš pedagog - završio sam, čak i specijalizirao pedagogiju. Zato mi zaista i ne ide nikako u glavu da neko ko nije uopšte pedagog, odnosno nije bio nastavnik u školi, može da se prihvati mesta, ni manje ni više, nego vrhovnog stručnjaka - pomoćnika ministra prosvete! Za tako nešto nema čak ni stračanko-političkog opravdanja! Zašto bi se stručni ljudi uopšte morali baviti politikom i bili članovi bilo koje stranke? U SAD i na Zapadu jedva da koji procenat ljudi je uopšte politički organizovan, a za stručne poslove uzimaju se po stručnim, a ne političkim zaslugama!

Ovo pišem misleći na gospođu Aleksić. Zašto ona, kao prevodilac, ne ide u kulturu, informisanje, izdavaštvo, a svoje mesto prepusti nekom odličnom direktoru škole? Takvih i te kako ima u Srbiji. Za drugog pomoćnika Željka Popova, mog kolegu po struci, znam poodavno, ali se čudim da je i njega privukla vlast. Pošto je i on zašao veću u vrlo ozbiljne, pedesete godine, a na Grupi za pedagogiju u Beogradu je trebalo da zameni tako uglednog i svestranog naučnika kao što je dr Jovan Đorđević, bolje bi bilo da je makar doktorirao, a ne da trči da bude vlast a ne ispunjava uslov ni da predaje na fakultetu...

Upravo kao pedagog i Srbin, jako apelujem na novu vlast da ne pravi reprizu vladavine Josipa Broza, jer Broz možda stvarno i nije imao kome da poveri stručne poslove, a sada ima mnogo stručnih ljudi.

Ljubazno molim gospodina Gašu, našeg ministra, da bar nama, čitaocima "Glasa", iznese ali i objektivno i detaljno ko su i šta po struci, a i čime se opredelio kad im je poverio najstručnije poslove, njegovi zamenici, pomoćnici, savetnici. Dok to ne saznamo, nećemo ni njemu, a na žalost ni udruženoj opoziciji, poverovati da bar nas, koji smo ih zaista glasali, nisu obmanuli pričama o "ekspertima" i slično.

Miroljub Jevtović, spec. pedagog,
Čačak


Čuđenje

Da li samo sloga Srbina spasava?

Bože mili! Bože dragi! Kakve patnje i nevolje prate naš jadni srpski narod. Odavno je rečeno: "Samo sloga Srbina spasava". Nisu to prazne reči. To je staro životno pravilo i od posebnog značaja za srpski narod: da nam je u slozi spas. Pored ekonomske i privredne bede dave nas i tri nacionalna problema i tri nevolje.

Prva nevolja je Kosovo. Hiljade i hiljade naše braće napustilo je svoje domove i kao raseljena lica žive u bedi i nevolji očekujući da im se pruži kora hleba i krov nad glavom u ovo zimsko vreme. Treba rešiti taj problem koji je skopčan sa borbom šiptarskim teroristima koji vrše genocid pod zaštitom velikih sila. Ovaj problem je teško rešiv da bi se raseljena lica vratila u svoje porušene, opljačkane i vatrom popaljene domove.

Ovu nevolju treba rešavati ali tu je i druga nevolja. Srbi Crnogorci hoće da stvore nezavisnu državu. Zašto i zbog čega - nije poznato. To je njihova želja da se odreknu Kosova i srpskih narodnih junaka i heroja Obilića i Kraljević Marka i dr. Zar ne vide da veliki nemački narod ujedinjen živi u jednoj državi iako potiče od više germanskih plemena i nezavisnih država. Isti je slučaj i sa Italijom dok naša bivša braća Hrvati ujedinjeni sa Dalmacijom, Slavonijom, koji imaju tri narečja: štokavsko, kajkavsko i čakavsko žive u slozi i ljubavi. Ne ističu ko i koliko, s obzirom na privredne prilike, daje u državni budžet.

Dok kod nas autonomaši iz Vojvodine traže, kako njihov predsednik g. Čanak izjavljuje, "da Vojvodina želi da sarađuje sa Srbijom, ali da želi da raspolaže sa svojim novcem", "Glas javnosti" od 5. marta t. g.

Iz ovog proizlazi da Vojvodina nije Srbija. Da ona ima svoj novac i da taj novac ne želi da troši, a da se njih ne tiče kako se živi u Srbiji. To znači da bi bogati krajevi Srbije, kao što su Mačva, Stig, Pomoravlje i drugi, trebalo da traže svoj novac. Zar toga ima negde u svetu? Da li 42 nekadašnje države Severne Amerike, sada ujedinjene u SAD, treba da traže autonomiju i svoj novac. Tu žive razni narodi u slozi i ljubavi za opšte dobro.

Logično je da nacionalne manjine žele da žive u svojoj matičnoj zemlji i da joj žele sreću i napredak, ali jedan narod koji se cepa i želi deobu svoje zemlje je za svaku osudu.

Ako neće brat bratu da pomogne i da žive zajedno u slozi i ljubavi, onda ako njega neka nevolja snađe onda ne treba da očekuje pomoć od svoje braće. Pravilo je da svako doprinosi zajednici koliko može i prema svojim mogućnostima, a da se zajednički novac troši tamo gde je najpotrebniji.

U navedenoj izjavi stoji da "Vojvodina želi da sarađuje sa Srbijom". Lepo je to, ali se postavlja pitanje da i je Vojvodina deo Srbije. Po njegovom - ona to nije.

Borislav Radovanović, penzioner,
Smederevo


Protest

Sami sebi neprijatelji

Ovo pismo je pokušaj suočavanja sa jednim manirom pisanja o Vojsci Jugoslavije, a koji čak i onaj najnaivniji čitalac može da oseti u tolikim tekstovima u, doslovno, svim našim novinama. Kao da neko nevidljiv orkestrira ove raznovrsne napade na sve one koji direktno brane našu nezavisnost i slobodu.

Ovi svakodnevni udarci novinskim perom po našoj armiji kao da su izgubili svaku meru. A za ovu tvrdnju prilažem odmah i onaj neoborivi, praktični dokaz.

Naime, bio sam u stanju potpunog škola dok sam čitao tekst objavljen u "Večernjim novostima" od 16. marta ove godine i to sa, ne može biti direktnijim, naslovom "Psi rata moraju da odu".

Kako je izašao ovaj, zaista zastrašujući, neljudski napad na našu vojsku - na njenu čast i na sve što je ona do sada uradila za svoj narod? I sam tekst i njegova kompozicija, a posebno način na koji je opremljen, predstavljaju očigledan dokaz za ovakvu moju tvrdnju. I nezavisno od toga gde je objavljen i ko ga je potpisao, on predstavlja pravi izazov za svakog građanina Srbije i Jugoslavije koji se još uvek usuđuje da voli svoju zemlju i podržava njene branioce.

A niko normalan ne može da ostane ravnodušan pred ovakvim tekstom. Nije to ni usamljen, niti prvi, napad ove vrste na našu vojsku i njene komandante. Ali, ipak, ovaj tekst predstavlja do sada najbezobzirniji i najdirektniji udar na čast Vojske. I ne samo to - to je i otvoreni atak na sam smisao njihovog i našeg otpora agresorima i teroristima svih vrsta.

I zato nijedan vojnik koji je sada na braniku otadžbine, ali i niko od nas čiji sinovi, braća i prijatelji s ponosom brane slobodu naše zemlje, ne može i ne sme da ostane nem pred nečim ovakvim.

Pa zar svoje komandante nazivati "psima rata" i to usred najvećih napora i žrtava kojima je izložena naša vojska?! Šta je to tako "bezumno" i toliko "krvoločno" u ljudima koji predvode učesnike u junačkoj odbrani naše zemlje?!

Pa zar da o načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije i njegovim najbližim saradnicima i saborcima na potpuno isti način govore vođe šiptarskih terorista, predsednik naše koordinacione vlade i pojedini beogradski novinari?!

Dokle ćemo o navodnoj smeni vrha naše armije čitati sinhrono u beogradskoj i, recimo, albanskoj štampi koje, eto, zajednički i s neskrivenim uživanjem potvrđuju ovakve glasine?! I da se opet, načas, vratim na strašnu uvredu koju u sebi neskriveno nosi zloglasni naziv "psi rata". Čak bi se i najobičniji najamnici i legionari (oni kojima je otadžbina u novčaniku) uvredili kada bih ih neko počastio ovakvim nazivom.

Da ne bih dalje rasipao vaše vreme i pažnju, neka ostane - na samom kraju - da iznad svih nas lebdi jedno jedino, ono večito pitanje: Dokle ćemo sami sebi biti najveći krvnici?

Miodrag Marković,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange