GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


"Vojvodina republika"

Osećamo da Vojvodina tone u blato koje brčkaju autonomaši u vreme nesloge i mržnje koja je zahvatila Srbiju i pitamo se kome je potrebno i kome koristi da se dva miliona Srba izvedu iz Republike i da se Srbiji uskrati trećina njene teritorije?

Šta je Vojvodina? Šta je ostavila u nasleđe ideološka paradržavna autonomija? Šta je država učinila da stvari dovede u red posle 1988. godine? Koga predstavljaju oni koji raspravljaju o Vojvodini: autonomaško-separatistički pokreti, frontovi, regionalistički i multikulturalistički centri iz Novog Sada ti Titani politike i kumrovačke škole samoupravljanja?

Sva postavljena pitanja nose u sebi strah od sutrašnjice u kojoj ne vidimo napredak ako nekoliko desetina ili hiljada ljudi odlučuje o sudbini dva miliona Srba u Vojvodini i položaju jedne trećine teritorije Republike Srbije.

U skoroj prošlosti nekadašnja Srpska Atina se ugasila. Novi Sad se pretvorio u centar za terorisanje i varanje Vojvodine paradržavnim institucijama pokrajine u koji se slivala mala dobit od prodatih agrarnih sirovina (toliko pominjanje vojvođanskog žita) drugim jugoslovenskim republikama koje su imale prerađivačke kapacitete ali ne i šta će u njima preraditi. Istovremeno je agrarno industrijski kompleks Vojvodine tavorio dok je paradržavni vrh paradirao, bratstvom-jedinstvom i slogom brojnih naroda i narodnosti.

Došlo je do srozavanja intelektualaca. Oni koji su mogli znanjem i radom da nastave srpskovojvođansku kulturnu tradiciju u budu nosioci njenog progresa nisu mogli da utiču na društvene prilike i za njih nije bilo mesta u pokrajini.

Vojvodina je pod ideološkom koprenom postala tamnica i izgubila ulogu u srpstvu koju je imala duže od dva veka. Podstrekivana i podržavana je jalova autonomaška inteligencija koja nije bila pokretačka reka novih ideja radi napretka ne samo Vojvodine već i Srbije u celini, nego muljevita bara iz koje zaudara mućak.

Intelektualci u Novom Sadu i drugim gradovima koji su oblikovali kulturni život činili su to u okvirima partijskoapsolutističkog policijskog sistema koji se završio oktobra 1988. godine, kada su Srbi Vojvođani osetivši snagu ispoljili i ispunili želju da se oproste od paradržavnog autonomaštva i da žive u jedinstvenoj Srbiji.

Međutim slede krize i ratovi do 1999. godine, osnivaju se razne partije i ponovo zaudara mućak - autonomaši ponovo rade na tome da se igraju Vojvodine - države i ne nude ništa novo što već nismo videli.

Ko raspravlja o Vojvodini? Ko zahteva republiku? Staromodni poslušnici političari iz Brozovog vremena, razbarušeni, nesređeni i nedorečeni ljudi, velikomađarski separatisti i naučni radnici iz sterilnih instituta društveno-političkih nauka zvučnih imena čiji radovi nisu potvrđeni u praksi pred istorijom i politikom.

Autonomaštvo nastalo na antisrpskoj osnovi, nosi sa sobom zadah antisrpstva negovanog u Budimpešti, Beču i Zagrebu i tako takvo je naredbom Broza nametnuto oktobra-novembra 1944. godine i ustavom FNRJ 1946, a da nikada nije potvrđena slobodna volja srpskog naroda Banata, Bačke, Baranje i Srema izražene novembra 1918. godine.

Autonomaške partije, frontovi i nekakvi pokreti zahtevom za paradržavnom autonomijom ili republikom nemaju interes a još manje razumevanje za osnovni nacionalni problem Vojvodine. Svi zajedno relativizuju položaj Srba i rade u korist srpske štete. Oni rade u korist megalomanskog velikomađarskog separatizma, mita o sentištvanskoj kraljevini jedinstvene mađarske nacije i sitničavog provincijskog mentaliteta i načina mišljenja.

Ne samo što rade to što rade nego zadržavaju i dalje okrutni stav iz Brozovog vremena prema srpstvu Vojvodine u prvom redu prema Srbima starincima koji su najviše propatili u ideološkoj državi. Da je ovo tačno, vidi se po tome ko su zagovornici autonomije - gotovi svi potiču iz prokomunističke nomenklature bez obzira na lično zavičajno poreklo. Prokomunistička nomenklatura Vojvodine ideološki nije priznavala osnovna prava srpskog naroda na sopstvenu državu i njeno jedinstvo. Zato se u ovom vremenu isti javljaju da bi dobili privilegovanu paradržavnu organizaciju u odnosu na Srbiju kao celinu. Ovo nije interes Vojvodine!

Interes vojvođanskih Srba je jedinstvena liberalna parlamentarna građanska država sa dobro osmišljenom i uređenom lokalnom samoupravom koja će voditi pravednu fiskalnu i razvojnu politiku nasuprot ekstremnoj levici ili desnici. Autonomna oblast ili republika pod pokroviteljstvom Evrope srpskom narodu ne treba, to je gvozdeni jaram, ona je anitiistorijska, opasna i suprotna njegovim interesima i političkoj tradiciji.

Treba obnoviti srpstvo u Vojvodini jer je pokrajina internacionalizovana, svačija i ničija, i setiti se Svetozara Miletića i Jaše Tomića. Njihov duh je izraz izvora i duše Vojvodine a zatim garant negovanja jedinstva i napretka Srbije u celini. Obnova je potrebna iz praktičnih razloga, da se Vojvodini vrati njen identitet, koji je prigušen i razoren ideološkim merama u politici, privredi, prosveti i kulturi ali ne i dokrajčen.

Vojvođansko-srpski identitet na ideološkoj osnovi pretvoren je u nešto "specifično", a da niko nije mogao da shvati i da sazna u čemu je ta specifičnost. Podvučena je multietničnost i multikulturalnost pokrajine davanjem preteranih dimenzija ovoj istorijskoj pojavi.

Vojvodina sa Srbima kao najbrojnijim, zatim Bunjevcima i Šokcima ima mađarsku, slovačku, rumunsku i rusinsku nacionalnu manjinu, koji zajedno čine nešto preko 20 odsto stanovništva. Sve ostale nacionalne grupe su egzotične zajednice ili izolovani pojedinci.

Zato treba biti oprezan kada se govori da je multietničnost osnova posebnog položaja Vojvodine i da ponovimo: ideja autonomije nije stečena političkom praksom ili racionalnim rasuđivanjem u samoj pokrajini, nego je podmuklo nametnuta malo silom, malo milom, sa strane komunističkom ideologijom a održavali su je pokrajinski politički karijeristi - drugim rečima, održavana je mitom i korupcijom.

Zahtev za republikom, koji ističu autonomaši u prećutnoj koaliciji sa velikomađarskim separatizmom, predstavlja vid uzurpacije vlasti u Vojvodini. Autonomaši ne uživaju niti traže poverenje srpskog naroda Banata, Bačke i Srema i ne odgovaraju, nažalost, nikome. Time pokušavaju da se vrate u predmiloševićevsko doba i nastave komunističku diktaturu. Nema povratka na predmiloševićevsko doba! Takođe nema vraćanja u Miloševićevo vreme!

Ovo je odgovor onima koji se na pitanje šta je Vojvodina pozivaju na tradiciju ideološke paradržavne autonomije, zahtevaju republiku i zalažu za Evropu regiona i međunarodno pravo koje ustvari stvaraju velike sile i koje traje dok traju uspostavljeni odnosi aktuelnih velikih sila. Ovo treba da shvate svi a ne samo autonomaši koji raspravljaju o Evropi i demokratiji. Velike sile ne obavezuje demokratija niti svečano data obećanja malim beznačajnim partijama i institutima društvenih nauka kao što je kod nas slučaj.

Jovan Pejin,
arhivski savetnik Arhiva Srbije,
Beograd


Stanje

Banana nema u Skupštini

Još jednom je dr Vojislav Šešelj pokazao svoje pravo lice. Ono prostačko. Čak je i njegov lepenovski idejni pajtos, Žirinovski, shvatio da se tako ne može ponašati neko ko bi hteo da ga smatraju ozbiljnim i odgovornim političarem, i da su se tako razmetljivo i arogantno ponašali dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka samo Musolinijevi i Hitlerovi fašisti i nacisti. A g. Šešelj uporno odbija da se identifikuje s njima. Verovatno bi, da je nekim slučajem ostao, takvim manirima učio i svoje studente.

Može se neko slagati, ili ne, s aktuelnom državnom politikom, ali mora da respektuje autoritet najvišeg predstavničkog Doma. Navikao, verovatno, u ranijim režimima da Parlament predstavlja samo farsu, vojvoda nikako da shvati da su se vremena, ipak, promenila, i da se tamo rešavaju sudbinska pitanja zemlje.
Zaista je za čuđenje, da jedan tako bistrouman čovek, kakav je on, prihvata ulogu pajaca koji, svojim "štosevima" i vulgarnom "duhovitošću" uveseljava prost svet! Ima u tome i priličnog prezira i potcenjivanja umnosti naroda.

Pa, ona je ipak šef jedne političke stranke, koji u sebi priželjkuje i da ga smatraju - državnikom. Bilo bi bolje da pomnije razmišlja o rejtingu svoje partije, čija je on personifikacija, pa da iz toga izvuče neke pouke. Sva je sreća, te u Skupštini nije bilo kore od banana, inače je ministar Krapović mogao i da strada.

Maks Stebal, Novi Sad


Kritika

Birači pažljivo gledaju

Sigurno će neko reći da razmišljam idealistički, ali ja sam uverena da je moje razmišljanje vrlo odgovorno. Čitamo u novinama i slušamo na radiju i televiziji o štrajkovima i protestima koji našoj unazađenoj zemlji dodatno otežavaju uspravljanje. Mnogo ima sebičnih ljudi, nažalost, to nisu oni koji imaju najmanje. A kad bi nam svima na prvom mestu bila konsolidacija na svim poljima da svesrdno usmerimo sve svoje snage na to sigurno bi i opšti boljitak brže došao.

Skupštinski poslanici, svi od reda, koji su se na raznim skupovima, protestima, dugotrajnim šetnjama... trudili da nas ubede da će dati sve od sebe da nam bude bolje, nažalost nas birača i na svoju veliku sramotu, provode vreme u skupštinskim restoranima i bifeima i ne stide se da za to uzmu dnevnice.

Nismo ih zato birali!
Ako su došli na sednicu skupštine trebalo bi bar da sede u sali i opravdaju novac koji dobijaju. Ako sede u restoranu ili su bilo gde dok skupština zaseda, ne treba im dati pravo na dnevnice i ostalo, jer ih objektivno nisu zaradili. Birači ih pažljivo gledaju, nisu više letargični i apatični.

Ljubinka Todorovski, Niš


Pogled

Tamo je, ipak, bolje

U Vašem listu je u poslednje vreme nekoliko puta pisano o eventualnom povratku naših mladih, obrazovanih ljudi koji su proteklih godina napustili zemlju, za šta se, navodno, sada otvaraju mogućnosti, nakon događaja od 5. oktobra. U vezi s tim uključio bih se u polemiku, i to na bazi onoga što sam video i saznao na licu mesta, tokom skoro četvorogodišnjeg boravka u Americi i Kanadi (rad na doktorskoj tezi i postoktorske studije).

Pismo doktoranta Pokrajca iz Kalifornije od pre neki dan je u tom smislu dovoljno informativno (ne i za mene, jer sam sve to prošao). Veliki broj naših mladih ljudi radi i uči na američkim univerzitetima za vrlo skromne stipendije od kojih se može samo preživeti i ništa više (ja sam recimo bio oslobođen plaćanja struje, jer sam po njihovim kriterijumima - minimalna godišnja plata oko 15.000 američkih dolara godišnje - bio socijalan slučaj).

To što je i to daleko bolje od prosečnog života ovde, to, kada ste već tamo, nije previše utešno. Takođe, treba znati da veliki broj njih (a po mojoj proceni većina) ili uopšte ne radi, ili ne radi posao za koji se ovde školovala (to naravno uopšte ne isključuje mogućnost da su vrlo uspešni u nekom drugom poslu). Ovo posebno naglašavam zbog iznete procene prof. Matejića da je minimum koji treba ponuditi eventualnim povratnicima, plata od 8.000 nemačkih maraka mesečno?!

Ali, da li svima, bez razlike, onima koji su zaista tamo uspeli, napravili karijeru, zauzimaju vodeća mesta u njihovim kompanijama, takvima treba dati i znatno više jer će se i to višestruko isplatiti. Naravno, to treba potkrepiti pisanim dokazima i odgovarajućim kurikulumima, a ne usmenim preporukama (zbog onoga što potpis i preporuka znače tamo).

Ostalima, koji nemaju takve dokaze, koji dakle nisu tamo uspeli, sleduje isto što i nama ostalima. Bio bi čist mazohizam da ih ova sirota zemlja plaća tolike pare, samo zato što su se vratili.

Lično mislim da će se samo mali broj njih vratiti (pre u promilima, nego u procentima) i to uglavnom od onih koji nisu uspeli. Svi uspešni će tamo ostati. Nikad njima ova zemlja ne može ponuditi ono što već imaju tamo (od para pa do ukupnog kvaliteta života).
Vaš čitalac,

Dejan Marković,
profesor Tehnološkog fakulteta,
Leskovac


Protest

Za seljake nema programa

Stalno razmišljam kako ni ova promena vlasti nije nama starim seljacima donela ništa. Ako se neko od nas i nečemu nadao, sad je video da je uzalud i razočarenje mu ne gine.

Svima se nešto obećava, svi pišu projekte, nadaju se donacijama i pomoći sa strane; te deca dobijaju dečije dodatke, što me raduje, jer su deca u Srbiji skoro - retkost, te siromašni penzioneri dobijaju svakog meseca sledovanje... A mi, stari seljaci koji nemamo penzije, nismo više sposobni da privređujemo, za nas nema nikakvog programa.

I sada postoji neki konkurs u Centru za socijalni rad za dobijanje neke pomoći, ali samo za one koji imaju manje od 50 godina ari zemlje. A šta vredi nama koji imamo više zemlje, kada ne možemo da je obrađujemo. Tačno je da imamo i decu koja žive tamo negde, koju smo školovali da bi ona sada nama pomagala, ali nažalost, ona još uvek očekuju našu pomoć jer ne mogu da zarade ni koliko je njima neophodno.

Ja imam 88 godina, nemam penziju, celog života sam orao, kopao, kosio, brao, zidao... I sve to moram i sad, a posrćem od starosti i nemoći. Niko me ne pita da li imam ili nemam, da li mogu ili ne mogu. A ovakvih kao ja je puna Srbija.

Mi smo jedina kategorija stanovništva na koju niko ne obraća pažnju.Sve može da se promeni, a ne samo vlast, ali odnos prema nama je decenijama isti. Ponekad se pitam da li neki i znaju da mi, ovakvi kakvi smo, i postojimo. Jer, da li je moguće da smo ovoliko zanemareni i zaboravljeni?

Radovan Raković,
Milićevo Selo,
Požega


Mišljenje

Milošević kao Dimitrov

Zaista ne razumem g. Miloševića. Pruža mu se idealna šansa da u Hagu pred celom svetskom javnošću kaže pravu istinu o sebi i tragičnim događajima na ovom prostoru u poslednjih deset godina. Svetski mediji su godinama satanizovali srpski narod i ko bi mogao bolje da razbije ovakve predrasude od njega? Daleke 1933. godine Dimitrov je bio u sličnoj situaciji pred fašističkim sudom u Lajpcigu, gde mu se sudilo za paljenje Rajhstaga.

Hrabrom i briljantnom odbranom učinio je besmislenom optužnicu i tako ušao na velika vrata u istoriju. G. Milošević važi za čvrstog i hrabrog borca, sugestivnog govornika, prkosnog i beskompromisnog čoveka. Zato ne razumem sadašnje njegovo ponašanje. Nije valjda da se uplašio sudija u Hagu? Čak i da je ubeđen da će proces biti montiran i da nema šanse da izađe kao pobednik sa tog suđenja, ne liči mi na njega da traži zaštitu od "izdajnika, plaćenika i janičara", kako je do juče nazivao predstavnike sadašnje vlasti.

Očekivao sam od njega da ode sam u Hag, isprsi se pred članovima Haškog tribunala i kaže: "Evo moje glave gospodo, ako je to uslov da poštedite moj narod daljih ucena i patnji". A onda na suđenju da im kaže sve šta ima da kaže. A imalo bi šta da čuje svetska javnost. To bi bio Milošević koga je narod nekada voleo i koga bi sutra neprijatelji morali da poštuju. Neće valjda dočekati da na ulicama demonstranti opet pevaju: "Slobodane, Slobodane, spasi Srbiju i ... idi u Hag".

Đorđe Zorić, Beograd


Harač

Stres zbog struje

Poštovana redakcijo, kada je u pitanju plaćanje potrošene električne energije, svedoci smo i iz ličnih kontakata, sopstvenih iskustava, i preko stranica ove rubrike, da su mnogi potrošači ovih dana stavljeni od strane obračunskih službi Elektrodistribucije u stanje stresa zbog nenormalno visokih obračuna i ispostavljenih računa, a što je rezultiralo žalbama mnogih potrošača u Masarikovoj ulici.

Da li takvi previsoki računi za struju imaju nekakve veze sa odbijenim zahtevima za povećanje plata zaposlenih u toj firmi, nije mi poznato, ono što je u mom slučaju činjenica je to da mi je ispostava Elektrodistribucije u Krnjači odredila, ne račun, već pravi harač.

Već godinama kao potrošač struje imam ujednačenu potrošnju i leti i zimi, a pred svaku zimu kupim 9.000 kilovata. Prošlog proleća je utvrđeno da je moj elektronski strujomer u međuvremenu otkazao. Službenik koji je utvrdio da je posle nekoliko dana stavio nov elektronski strujomer, takođe domaće proizvodnje, rekavši da se oni strašno kvare, i da će se moj prethodni obračun utvrditi prema proseku potrošnje od prošle godine. I taj novopostavljeni strujomer je samo posle par meseci crkao iskazavši nenormalnu potrošnju od preko 50.000 kilovata.

Tako se desilo da je upravo u prisustvu službenika Elektrodistribucije, strujomer za tri minuta pokazao 700 kilovata više potrošene energije. Tada su nastale moje muke. Iako su me u Krnjači uveravali, da će mi obračun za struju biti pošteno urađen, desilo se suprotno. Dva obračuna ispostavljena prošle godine su bila napakovana tako velikim potrošenim kilovatima, kao da sam fabrika, a ne tročlano domaćinstvo.

Kada sam uložio opravdani prigovor, oba puta su službenici pocepali svoje obračune, rekavši da je u pitanju greška i da će mi za nekoliko dana uraditi korektan obračun, po fazama trošenja i obračunavanja. To je bilo u oktobru prošle godine. Zatim su uzeli moj telefon.

Od tada, pa do sada, više mi ne šalju obračune, već astronomske račune koji su svaki put sve veći, pod pretnjom isključenja struje. Bez obzira što sam i ove zime kupio 9.000 kilovata, a znatno manje potrošio zbog veoma tople zime, sa poslednjim računom su me zadužili za još približno 30.000 kilovata. Takav način ponašanja prema potrošaču može se nazvati samo haračem.

Draga Milićević,
Beograd


Dopuna

Ko je Sanja Živanović?

U "Glasu javnosti" od 8. februara 2001., na str. 11, piše da se ruši neka kuća "u Ulici Sanje Živanović". Po sroku rečenice razume se da je reč o ženskom imenu, ali su činjenice sasvim drugačije. Ulica se zove po Aleksandru Živanoviću, koga su roditelji od milošte nazvali Sanja. Dakle, trebalo je da piše: Ulica Sanje Živanovića, a ne Živanović, jer drugi oblik svojstven ženskom rodu, a naš Sanja je i te kako bio muško.

Aleksandar Sanja Živanović rođen je u Beogradu 7. marta 1890. godine. Otac mu je bio Živan Živanović, državni savetnik i pisac izvanredne Političke istorije Srbije. Majka mu je bila sestra čuvenog Dragutina Dimitrijevića Apisa, crnorukca, streljanog na Solunskom frontu, kasnije rehabilitovan u SFRJ. Posle završene realke (škole koja je pripremala đake za prirodne i tehničke nauke), upisao se na Tehnički fakultet Beogradskog univerziteta, na kome je posle druge godine položio sve pripremne ispite.

Neki dokumenti govore da je on prva žrtva Balkanskih ratova. Otišao je kao dobrovoljac u četi Ljube Vulovića (koji je takođe osuđen kao crnorukac) i u sukobu na položaju Lisica poginuo sa još nekoliko svojih drugova. Sanja je pao 5. a sahranjen 8. oktobra 1912. u selu Medveđa. Roditelji su mu zemne ostatke preneli i sahranili u Beogradu 20. oktobra, uz opštu žalost "celog prestoničkog građanstva".

Porodica Živanović izgubila je tada, osim jedinca sina, i zeta, junaka s Kumanova, potpukovnika Aleksandra Glišića. Dok je mobilizacija još trajala, Sanjina četa je već bila na granici. Junački je poginuo "pogođen s dva neprijateljska kuršuma". Njegovo ime nosi ulica iz napisa u Vašem listu. Dakle, Sanja je bio muško, i te kakvo muško!

Božidar Jovović,
Beograd


Dopuna

Još jednom o caru Jovanu Nenadu

Obraćam Vam se povodom teksta o Subotici, objavljenog na stranama 12 i 13 "Glasa javnosti" u subotu 24. februara 2001. godine, koji su potpisali D. J. Vučićević i V. Kostadinov, tj. dela teksta naslovljenog kao "Spomenik Nenadu Crnom". Tekst o Subotici pod naslovom "Najveće selo u Evropi" kao da ima nameru da se istorija ovog grada prikaže lišena njegove dragocene i upečatljive slovenske tj. srpske prošlosti.

Polemiku o tome prepuštam stručnim ljudima, jer verujem da mnogi od njih neće moći da prećute ovaj pokušaj falsifikovanja istorije Subotice.

Što se tiče spomenika caru Jovanu Nenadu Crnom, čije je vraćanje u centar grada, gde je i ranije bio, inicirao i pored ostalih realizovao Srpski kulturni centar "Sveti Sava" 1991. godine, dužnost mi je da javnosti ukažem na bitne činjenice. Car Jovan Nenad Crni ostvario je obnovu srpskog carstva na panonskim prostorima, a u Subotici je podigao dvorac, te Suboticu proglasio prestonim gradom srpske carevine.

Ilarion Ruvarac, istoričar, je o njemu zapisao "da je najznačajnija istorijska figura svog doba". Hiljadu petsto dvadeset sedme godine Mađari su ubili cara Jovana Nenada Crnog, odsekli mu glavu i poslali je u Budim.

S obzirom na istorijski značaj ličnosti cara Jovana Nenada po oslobođenju ovih krajeva, podignut mu je spomenik, na gradskom trgu u Subotici 1927. godine. Monumentalni spomenik caru Jovanu Nenadu Crnom je izradio čuveni vajar Petar Pavličini, a otkrio ga je knez Pavle Karađorđević.

Kada su u grad 1941. godine umarširale fašističke trupe Mikloša Hortija, glavu mu je razbio jedan njihov ovdašnji sledbenik, koji je doskora bio živ.Prema tome, netačni su podaci o caru Jovanu Nenadu kao najamniku i to da je spomenik oskrnavljen 1944. godine od strane oslobodilaca.

Za Srpski kulturni centar "Sveti Sava",
Milan Marodić, predsednik,
Subotica


Primedba

Sufle od spanaća zar za penzionere

Dragi naš "Glas javnosti", molim da ovaj moj dopis ne ode u koš, a ako ne možete da mi odgovorite, makar objavite ovaj dopis u kome pitam: Za koga objavljujete recepte nedeljni ručak u rubrici "slobodno vreme"?

Nedelja, 25. februar 2001. godine objavili ste recept "Sufle od spanaća". Pročitao sam ga nekoliko puta, i na stranu to što ne znam neke kulinarske izraze (muškat oraščići, bešamel sos i drugo), pokušao sam, pošto sam bedni penzioner, da rastumačim koliko bi taj sufle koštao da se napravi u mojoj četvoročlanoj porodici.

Prodavnica i pijaca su neumoljivi. Sabirao sam cene svih artikala koji ulaze u sastav ovog ručka i došao do cifre koja prelazi četvrtinu moje mesečne penzije od koje svi živimo. Napominjem da u cenu nisam uračunao na primer ceo litar maslinovog ulja ili ceo litar vina (jer ja to ne mogu da kupim) već samo onoliko koliko recept zahteva i došao do za mene i moju porodicu, zapanjujuće cifre od 605 dinara.

Dakle, artikli koji ulaze u sastav nedeljnog ručka koštaju 605 dinara, ali u tu cenu nisam računao neku supu (makar iz kesice), vreme provedeno za nabavku (vreme je novac), potrošenu struju ili plin, vreme pripremanja, nekoliko parčića hleba, možda neku salatu, zatim vreme pranja sudova (potrošnja vode) i dr. To bi dakle povećalo ovaj račun još za 150-200 dinara.

Ako bi moja porodica imala ovakva četiri nedeljna ručka u mesecu, cela moja penzija bi bila potrošena samo za ta četiri ručka. Još jedanput pitam: Ko to može da besni sa "Sufleom od spanaća" za nedeljni ručak?

Molim one koji prave "Sufle od spanaća" ili "Ćureće rolnice sa sosom od pečuraka", da me pozovu da vidim kako ta jela izgledaju, obećavam da neću zahtevati da probam, jer ću kod kuće ručati "Kuvan krompir sa salatom od crnog luka".
Ipak, "Glas javnosti" ulepšava stvarnost!

Velibor Stanojlović, penzioner, Valjevo


Umesto sećanja

U spomen deda Avramu

Poštovani uredniče, šaljem vam pesmu "Super deka" napisanu davne 1994. godine.

Super deka
Pri kraju dvadesetog veka
Kada, ne beše ni para ni mleka
Pojavi se super deka.
Koji reši k'o po glatkoj vodi
Jugoslaviju inflacije da oslobodi
To se ubrzo i dogodi.

Prve pare dobiše bivše zveri
Penzioneri, što ih spase jadi!
Da ne umiru od gladi...
Roba se u rafove vrati
I dinar se ništa manje
Ne pozlati...

Progurasmo tako i setvu i žetvu,
Prevariše seljake, gore nego Tito
Uzeše opet zabadava žito...
Inflacija ovih dana
K'o i lana, opet ponovo
Šiša, do nevidiša.

Ali super deka se ne predaje
Za crno tržište ne haje
Već hoće, opet, ponovo,
Devize u bankama da prodaje
Čemu briga? Neka! Neka!
Kad za inflaciju ima leka...
Naš svemoćni super deka!

23. oktobra 1994. U Obrenovcu

U nadi da će ova moja pesma naći mesta u Vašem i našem cenjenom listu srdačno celu redakciju pozdravlja,

Pelagija Lazić Pegi, Obrenovac



     


FastCounter by LinkExchange