GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Putuj Milane

 

Krajem januara ove godine, gospodine Protiću, dali ste intervju Studiju "B" gde ste, zloupotrebivši svoj položaj, izrekli drsku optužbu svima onima koji Vas kritikuju i to rečima: da su to budale i zlonamernici koji preko Vas hoće da ruše ovu novu vladu!? Opet stari komunistički fazoni skrivanja iza naroda, vlade… i sl. Evo, ja Vam pišem u svoje ime i ime moje četvoročlane porodice i očekujem da nam se lično izvinite.

Sva Vaša skoro svakodnevna pravdanja oko Vašeg odlaska u isto vreme su smešna i žalosna i mogu se svrstati jedino u onu narodnu "trice i kučine". Vi se ili pravite ludi ili ste stvarno ono drugo, jer cela ova Vaša stvar je prosta i školska, profesore. Stvar je u odgovornosti koju ne osećate. Vi ste nas prevarili i izneverili. Vi nas u najtežoj situaciji ostavljate.

Nije tačno da je najteže prošlo. Nisu važne metle, autobusi i ostala boranija. Važni ste Vi s nama, jer smo u Vas uložili nadu. Nju ste na kraju i tražili od nas. Ne možete sad reći da ste se samo šalili. Zaboravili ste našu zajedničku (DOS-ovu i narodnu) da: Ko izda… Kako će toliki kolos od čoveka nadalje nositi ovu karakternu osobinu (…)?

Ovoj osobini dodali ste još jednu ružnu i početničku kada ste se iz petnih žila trudili da objasnite kolike ste sve žrtve podneli u rušenju Miloševića i da sva ta Vaša golgota vredi (Vašom ličnom procenom, profesore) ocenom ni 5 ni 10 već: radnim mestom ambasadora!?
Ova Srbija je (uglavnom) svim političarima bila obična prćija, ali Vama kao istoričaru i dedinom unuku, to nije smelo da se dogodi.

Ninoslav Prlinčević,
Beograd


Lični stav

Ne oklevajte, predsedniče

(Postupite kao Miloš Obrenović)

Gospodine Koštunice, kada smo sahranjivali najvećeg srbomrsca svih vremena i vampira Josipa Broza, mi Srbi se nismo setili da ga probodemo glogovim kocem kao što je davno učinio Milovan Glišić sa svojim junakom Savom Savanovićem. To smo propustili i zato se iz njega izrodio novi srpski vampir (ime mu ne pominjem, jer mu je jedino ime: Vampir).

Ne pamti srpski narod da mu je neko od njegovih vladalaca naneo toliko zlo kao što je to on učinio. U našoj bližoj istoriji (ne spominjući srpsku davnu istoriju: boga Baha, boga Serbana, srpsku kraljicu Semiralu, koja je podigla Vavilonsku kulu, Aleksandra Makedonskog ili Lesandra Serbiljanina, kako ga Gundulić zove), imali smo i pre i posle Kosovskog boja velikane i za Srpstvo zaslužne ljude. Jedan od njih, posle Kosova, bio je i ostao veliki vožd Karađorđe.

Ne može mu se osporiti velika zasluga za Prvi srpski ustanak 1804. godine, kada se ceo ondašnji svet, zahvaljujući njemu, divio srpskom herojstvu. Takvom istinskom velikanu naše istorije, kada se vratio iz izbeglištva, Miloš Obrenović je u Pokajnici odrubio glavu. Pitajmo se: zašto? Pa, evo zašto: procenio je nepismeni Miloš da je tada bilo bolje za srpski narod prineti na žrtvu jednog velikog vožda, nego žrtvovati ceo narod.

Gospodine Koštunice, grehota bi bilo porediti velikog Karađorđa sa srpskim vampirom i ja to ne činim, već Vas samo podsećam na istoriju. Ja Vam ovde kao srpski patriota pružam obrazac za postupak s đavolom (ime ne pominjem).

Šta mislite: kako je Milošu Obrenoviću onda bilo? Sigurno mu nije bilo lako da se suoči s narodom, s Bogom i sobom. Kako li je Miloš tražio oproštaj od Boga? Verovatno je u svojoj duši našao još jedno utočište za sebe, a to je da je Vožd, pored svoje veličine, bio i oceubica. Dostojevski se kasnije pojavio s oceubistvom (braća Karamazovi), da bi neuki Miloš mogao od toga nešto da nauči.
Da Vas podsetim na druge životne obrasce: šta kaže tvorac najvećeg srpskog speva, Gorskog vijenca: "Zlo činiti od zla se braneći, nije grijeh". Zna se šta je time hteo da kaže najveći srpski književnik. On će Vas pred Bogom i ljudima opravdati.
Vi ste, gospodine Koštunice, izabrani zato da srpski narod odbranite od zla i kolektivne krivice koju nikada ne bismo navukli da nije bilo sotone.

Gotovo sam siguran da je naš delinkvent (jer on bi, kada bi mu se ukazala prilika, ponovio zločine) dolazio kod Vas kao kukavica da moli milost za sebe. Ali, bolje je njega poslati u Hag, ili u had, nego da Vas proklinje narod i srpske majke koje zbog njegove tiranije ne izrodiše voljenu decu. Na Vama je sada istorijska odgovornost da srpski narod oslobodite od zla. Niko neće za đavolom žaliti niti plakati, narod ga je najzad prezreo.

Moram da Vam kažem i to da su socijalisti vešto iskamčili od Vas pristanak da primite sotonu a s namerom da prema Vama i našoj vlasti izazovu gnev javnosti i međunarodne zajednice, u čemu su dosta i uspeli.

Gospodine Koštunice, nemojte dugo oklevati u vezi s njim, ljude koji vode državu ne treba da krasi neodlučnost. Mi smo narod koji brzo zaboravlja zločince pa mržnju zameni strahom, a potom strah - nekom vrstom bolesne ljubavi. Vreme će početi da radi za njega i njegove jer se već po Srbiji pojavljuju razni emisari i mesije šireći nevericu i beznađe, plašeći narod time da će bez njega biti još mnogo gore i neizvesnije. Jedan od takvih je Zvonimir Trajković, njegov bivši i verovatno i sadašnji poklisar, koji vrlo često gostuje na niškoj televiziji "Bel ami".

S poštovanjem,
Stanislav Stevanović,
Niš


Predlog

Nikako svu imovinu

(Karađorđevićima treba vratiti samo deo bogatstva)

U javnosti se mnogo govori i polemiše o neosnovanom bogaćenju i sticanju imovine na kriminalan način. Ovo je naročito prisutno posle pobede, 5. oktobra.

Predstavnici nove vlasti, sredstva informisanja, pa i građani traže da se ispita kako je stečeno ogromno bogatstvo, luksuzne vile i ostala imovina.

I stvarno, veliki broj stručnjaka, profesora, visokokvalifikovanih ljudi osiromašio je, pa jedva izdržava svoju porodicu. S druge strane, veliki broj polupismenih kriminalaca, bivših vlastodržaca i njihovih porodica, stekoše preko noći ogromno bogatstvo.

Ozbiljno se postavlja pitanje: kako je moguće da čovek stekne ogroman kapital za godinu-dve, a da nije veliki naučnik, književnik ili priznati umetnik. Pre više od dvadeset godina bilo je polemike da li čovek može za kratko vreme da stekne veliko bogatstvo. Dokazano je da to ne može ni za desetine godina, ako uredno prijavljuje i plaća svoje poreske obaveze. Imao sam prilike da čujem predstavnike poznatih svetskih firmi, koji su se hvalili da su uspešno završili poslovnu godinu s dva posto profita. A kod nas neki mediokriteti, za godinu dana povećaju svoj kapital i za nekoliko hiljada procenata.

Kako?
Znači, treba hitno i temeljno preispitati kako su stekli imovinu novopečeni bogataši i ako se utvrdi nezakonitost, vratiti narodu, odnosno, državi ono što joj je oduzeto. Istovremeno, s ovom problematikom vodi se polemika, odnosno, pripremaju predlozi za vraćanje imovine potomcima bivših bogataša kojima je "komunistička" vlast to oduzela, nacionalizacijom, konfiskacijom, arondacijom i na druge načine.

Slažem se da to treba razmotriti i vratiti deo imovine potomcima. Ali i tom problemu treba dobra analiza i voditi računa da s "prljavom vodom ne izbacimo i dete".
I u ranijem periodu sticana je imovina na zakonit i nezakonit način. Mnogi su stekli bogatstvo ratnim profiterstvom, monopolskim položajem, ucenom siromašnog seljaka zbog sitnih dugova i slično.
Postavlja se ozbiljno pitanje kako oduzeti ljudima stan, zemlju i drugu imovinu, koju legalno koriste desetine godina? Šta uraditi sa stotinama hiljada Ličana, Bosanaca, Crnogoraca i drugih, koji su kolonizovani u Vojvodinu?

Da li im treba oduzeti zemlju i kuće posle šezdeset godina i vratiti ih u njihove "vrletne" krajeve? Pored pomenutih problema, najviše pažnje javnosti i aktuelne vlasti posvećuje se pitanju vraćanja državljanstva i imovine potomcima porodice Karađorđević. Ovo je i jedno od pitanja sednice Savezne skupštine, čije je zasedanje odloženo.

Lično mislim da treba dati državljanstvo, odnosno, vratiti državljanstvo Srbije onima kojima je oduzeto. Istovremeno im treba vratiti, odnosno obezbediti pristojne objekte (stanove ili kuće - vile) u kojima bi boravili, ako žele da se vrate u Srbiju.

A da li im vratiti, odnosno, dati Stari i Beli dvor, vile i ostalu imovinu? "Glas" je nedavno u nekoliko brojeva opširno pisao o toj imovini. Postavlja se ozbiljno pitanje da li je i to stečeno na legalan način i da li je samo njihovo ili narodno, nacionalno?

Znamo da kralj Petar Prvi nije bio bogat i da je štedeo svaki dinar da sagradi crkvu na Oplencu. Kako je onda kralj Aleksandar za trinaest godina vladavine uspeo da stekne toliko bogatstvo? Da li je to od njegove apanaže ili je to, ipak, imovina naroda Srbije? Posebno treba dobro razmotriti vraćanje Starog i Belog dvora. Da li su dvorovi - dvorci u Francuskoj, Austriji, Nemačkoj… vraćeni naslednicima ili je to opšte nacionalno bogatstvo?

Ako vraćamo imovinu potomcima porodice Karađorđević, zašto ne vraćati dvorove i imovinu porodici Obrenović, pa i dalje Lazarevićima, Brankovićima, crnogorskim Petrovićima, pa sve do Nemanjića i drugih. Vraćamo li Srbiju u feudalno doba?
Ako je i od DOS-a, mnogo je!

Mr Nikola Radulović,
Beograd


Mišljenje

Kome treba državna televizija?

Ovih dana pojedina novinarska udruženja kao i pojedini članovi vlada, kako savezne tako i republičke, nastupaju s tezom da državna televizija RTS treba da bude nezavisna (valjda od države?!), a novinari nezavisni od političara. Zanimljivo je da se ovoj kampanji pridružuju i neki političari, visoki partijski i državni funkcioneri, članovi DOS-a koji su nekada bili novinari. Oni svoje pripadanje političkom establišmentu naprasno zanemaruju i prikazuju se kao pobornici slobode medija i nezavisnog novinarstva.

Normalno je da je želja svakog pojedinca, pa i novinara da bude nazvisan. Biti nezavisan novinar mnogo je časnije i cenjenije zanimanje nego biti političar. Vek političara može biti kratak, a novinar je uvek novinar. Ali, da se za nezavisnost državnih medija zalažu baš politički i državni funkcioneri, predstavlja zaista presedan. Jer ako se neko već deklarisao kao političar, ušao u političku stranku, prihvatio političku i državnu funkciju, i kao takav se postavlja na rukovodeće mesto državne institucije, naravno da on mora da brani, pre svega, državne interese, političke stavove svojih stranaka ili koalicione političke grupacije, pa tek onda svoje prethodne profesije.

Zato je i neobično što se neki bivši novinari, a sada članovi političkih stranaka, odnose prema RTS-u kao državnom informativnom glasilu kao prema najvećem neprijatelju novinarstva i favorizuju tzv. nezavisne medije. Ideja o državnoj televiziji kao "javnom servisu" svih građana, gde se političari neće mešati u uređivačku politiku, ne bi bila ništa neobično kada ne bi dolazila od grupe ljudi koji su se već deklarisali kao političari.

Svaka država, svaka vlada, mora imati svoje javno glasilo, a kada je u pitanju RTS, on jeste glasilo zvanične države, tj. Vlade države Srbije. To što je u proteklom periodu vladavine SPS-a došlo do sramne uzurpacije državnog medija i što je ona postala glasilo jedne partije i jedne porodice, ne znači da sadašnja vlada Srbije treba da se odrekne svog zvaničnog glasila. Koliko će to glasilo biti objektivno, kvalitetno i kolika će sloboda novinara na njemu biti zavisi, pre svega, od ukupnog demokratskog duha koji će u radu Vlade preovlađivati.

Ako je transparentnost u radu Vlade nešto što predsednik vlade uporno ističe, onda nema bojazni da će se određene informacije zataškavati i činjenice falsifikovati. Uostalom, DOS nije toliko kompaktna politička grupacija kao što je to bio SPS-JUL. Upravni odbor RTS-a koji bi bio sačinjen i od političkih predstavnika raznih partija upravo to i garantuje.

S druge strane, državni novinari nisu isto što i nezavisni novinari. Novinar državne televizije i ne može biti bilo ko. On mora u svojim političkim stavovima da bude veoma oprezan i uzdržan, mora da bude odlično informisan, mora da ima i obrazovni i kulturni i politički nivo da svojom pojavom i sam održava određeni autoritet kako u odnosu s političarima čiji rad prati, tako i u odnosu na javnost, kako domaću tako i stranu.

Oštri kritički napadi novinara na bivši režim, autorski komentari i razmišljanja s primesama sprdnje i omalovažavanja pojedinih političkih aktera, na način koji priliči nezavisnim glasilima, ipak ne može da bude stil rada državne televizije. Čak i onda kada se to odnosi na osvedočene zagovornike laži, manipulacija i tvorce najotrovnije političke propagande, kao što su SPS, JUL, SRS...
Državna televizija u demokratskoj Srbiji mora da bude na kulturnom i građanskom nivou koji će biti primer funkcionisanja jedne dobre državne televizije.

Ivona Živković,
RTS, Beograd



     


FastCounter by LinkExchange