GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


15. Feb 2001 21:08 (GMT+01:00)

Reagovanje

Hrvatima nije zazorno

To što je delegacija iz Zagrba prilikom posete Novom Sadu, položila cveće na grob Josifa Runjanina, kompozitira "Lijepe naše domovine", inače pravoslavnog Srbina, samo po sebi, bez pogleda unazad, odnosno, istorijskog kambeka (vraćanja), lep je, civilizacijski gest. Međutim, kako se narodi kao i pojedinci, očituju vremenski trodimenzionalno: kroz prošlost, sadašnjost i budućnost (ovo poslednje u perspektivi trajanja ili nestanka sa istorijske pozornice), to se u vezi himne današnje Hrvatske, otvaraju mnoga pitanja, među njima i ona pretežno etičkog, moralnog obeležja.

Naime, kada je Josif Runjanin komponovao "Lijepu našu", dve trećine teritorije današnje Hrvatske, naseljavali su Srbi. (Radi orijentacije navedimo da su te teritorije delom bile obuhvaćene Repubikom Srpskom Krajinom, koju je zgazila hrvatska gvozdena peta u "Bljesku" i "Oluji" avgusta 95).

U međuvremenu, od smrti Josifa Runjanina, 1878. proteklo je mnogo vode. I vode koja je nosila leševe ljudi, žena, dece naroda kojem je pripadao. Danas, njegovog naroda u Hrvatskoj ni nema. Tačnije, ima ali u poziciji talaca. Kada je tako, da li je moralno da država Hrvatska i dalje koristi njegovu muziku za svoju himnu? Svakako da nije, jer posle svega (progona pravoslavnih u Prvom svetskom ratu strašnog genocida nad istim u Drugom svetskom ratu i pokušaja ponavljanja istorije pri raspadu komunističke Jugoslavije), Hrvatska je dužna da od autora zatraži odobrenje. To što ne možene opravdava je!

Uz napred navedeno, treba podsetiti na povesne činjenice da su Srbi na najvećem delu današnje Hrvatske bili prisutni skoro dva veka pre pojave Hrista. Ili, ako je lakše, oko 8 vekova pre Kosovskog boja. Ili, pak, više od 1000 godina (jednog milenijuma) pre ustanovljenja Vojne granice ili krajine. Pa zašto se onda stalno ističe da su ih u Slavoniju, Hrvatsku i Dalmaciju doveli Turci ili Austrijanci?

Zato bi hrvatski čamčić privezan za moćni brod rimokatoličanstva stekao svoje luke daleko na Istoku, preko Slavonije, čak u vojvođanskoj Baranji i na jugu do granice s Crnom Gorom! Slabija, neambicioznija i nesnalažljivija sestra katoličke crkve, pravoslavna crkva, izgubila je dve trećine svojih vernika, dok su oni izgubili i svoju prošlost i svoju sadašnjost i svoju budućnost jer su izgubili svoju zemlju!

Na kraju, Hrvatima neće biti zazorno da vlastitom interesu od mrtvog Srbina i pravoslavca …

Blaženka Katić,
Novi Sad


Nedoumica

Miloševića u Hag ili ne

Mišljenja su podeljena. Jedni smatraju da Slobodana Miloševića obavezno odmah treba ekspedovati za Hag, dok drugi smatraju da mu treba obavezno ovde suditi.

Među onima koji smatraju da Miloševića treba predati Hagu, jedni polaze od stava da je Haški tribunal međunarodno priznata institucija i da treba da je poštujemo, dok drugi, ne negirajući stav prvih, dodaju da ga treba predati bez obzira na sve, jer, ako ga ne izručimo Haškom tribunalu, na Srbiju će se opet sručiti sankcije.

A među onima koji smatraju da mu treba ovde suditi, jedni polaze od toga da je SRJ suverena zemlja i da njen ustav ne dozvoljava izručivanje njenih državljana drugim državama (pa i sudovima čiji je osnov u OUN) i da po svaku cenu treba čuvati nacionalni ponos. Ali ima i onih koji misle da mu treba ovde suditi, a po izrečenoj presudi poslati ga u Hag.

Neposredna budućnost će pokazati da li će se borba voditi samo između ovde iznetih mišljenja ili će se pojaviti još neka, ali, nezavisno od svih tih pravničkih suprotstavljanja, čitav slučaj treba pogledati i iz još jednog ugla.

Neka bude pretpostavljeno da je najispravnije mišljenje da Miloševića ne treba izručiti Hagu, jer to ne dozvoljavaju ni naši propisi, ni naš nacionalni ponos. I šta? Ko ima prava da zbog bilo kakvog principa izlaže novim stradanjima namučeni srpski narod? Svako ima prava da, kao pojedinac, izleti pred policijski kordon, da razdrljene košulje vikne: "Dole tiranija!" i da padne pod praskom plotuna, a da kasnije bude lavlje, da mu bude podignut spomenik i da svake godine, na dan njegove pogibije, deca iz škole, koja nosi njegovo ime, polažu cveće na njegov spomenik. Svako ima pravo na to. Ali, niko nema prava da poziva narod na samoubistvo zbog bilo kakvog principa. Jer cilj svake patriotske politike je dobrobit svog naroda. Nema tog principa zbog koga narod treba izložiti nesreći.

Ako je Miloševiću to jasno, onda je jedino rešenje da se on sam preda. Ali…
Zapisan je jedan slučaj iz ne znam kog crnogorskog sela koji se zbio, čini mi se, 1943. godine. Opisano je kako su Italijani opkolili to selo i tražili od meštana da im izruče jednog partizana. Znali su da se tu krije. Bio je to jedan mladi student, komunista. Selo, izvedeno u centar, ćutalo je. A onda su Italijani saopštili da će, ako ne kažu gde se krije, početi da streljaju jednog po jednog. I pobiće celo selo. Do poslednjeg. A skriveni ilegalac je sve to čuo. I - sam je izašao, predao se i svojim životom spasao celo selo. Njegov postupak Partija je ocenila kao kapitulantski. A Dušan Petrović - Šane je čučao i ćutao skriven u zemunici, iznad koje su klali ženu i njene dve mlade kćeri, jer nisu htele da kažu gde se Šane krije. A znale su. Šane je sve čuo. I pretnje i krike. One su izgubile živote, a Šane je proglašen narodnim herojem.

Milošević bi dobrovoljnom predajom Hagu, pre svega, sprečio stradanje naroda kome je pred televizijskim kamerama poručio da ga voli, a sebi bi obezbedio komfor u zatvoru pod međunarodnom kontrolom, dok bi, ako mu ovde bude suđeno, ne samo unesrećio svoj narod, već bi trunuo u nekom od naših kazamata. I još nešto, zbog toga što se nije predao, ne bi postao narodni heroj.

Mihailo Simić,
Beograd


Protest

Građani nisu bankari

Najnovije poskupljenje "Infostana" predstavlja presedan bez opravdanja, jer šta drugo reći kad se zna da građani (velika većina) nemaju toplu vodu, adekvatno grejanje. O kontejnerima, uličnoj rasveti i ostalim stvarim izlišno je pričati. Gospoda iz "Infostana" misle da bi se svi prazni fondovi preduzeća trebalo popuniti iz decenijski ispražnjenih džepova jadnog naroda. Zato nastavljaju praksu prethodnika da enormna poskupljenja pravdaju raznim nestašicama.

Pomišljaju da su građani nekakva "banka" koja je dužna da dotira posrnula preduzeća i bude im servisna služba. Umesto poskupljenja, u kojima su nenadmašni, neka zasuču rukave i zakrpe bar neke od mnogobrojnih "rupa" prethodnog sistema. Samo na taj način mogu omogućiti ljudima da se pristojnije greju i imaju toplu vodu, odna kada im je neophodna. A ne da to bude posle 100 sati, ako već usluge plaćamo unapred. Pitam se i da li je moguće plaćati račune od 800-1.000 dinara ako su plate u proseku 60-70 maraka i hoće li se konačno kod nas postaviti pitanje odgovornosti za svakog pojedinačno?!

Puno sreće u daljem radu vaš verni čitalac,
Đoko Dinkić, Beograd


Pogled

Bronza, kič i šund

Gledajući ovih dana svetsko prvenstvo u rukometu nisam mogao a da ne budem oduševljen ponašanjem, patriotizmom i igrama naših reprezentativaca, a opet nisam mogao a da se ne setim naših fudbalera na Evropskom prvenstvu. Kakvo razočaranje, kakav blam.

Otišli smo nezasluženo, nezasluženo se plasirali u drugi krug i doživeli sramotu protiv Holandije. I to tako traje godinama od jednog takmičenja do drugog, čekajući da nas bar jednom "zvezdice" obraduju. U međuvremenu pljušte žuti, crveni kartoni, pljuvanja, psovanja, hvatanja za onu stvar (mnogima je to bilo simpatično) i sve u svemu jad i čemer od igre, ponašanja, patriotizma itd.

Zato rukometaši, još jednom svaka vam čast u svakom pogledu (vama rame uz rame su i odbojkaši, vaterpolisti, pa i košarkaši), krajnje je vreme da podvučemo crtu i da počnemo da cenimo prave vrednosti a da odbacimo kič i šund.

Vaš verni čitalac, Goran Savić, Beograd


Reagovanje

Pogrešne procene za hotel "Union"

Predmet: DEMANT VAŠEG PISANJA U LISTU "GLAS" od dana 04.02.2001. godine

Dana 04.02.2001. godine u Vašem listu, na strani 9, u tekstu "Samo EPS nije za prodaju" objavili ste netačnu informaciju o proceni D.P. "UNION" u centru Beograda po ceni od 350.000 DEM. Kao odgovorno lice-direktor preduzeća D.P. "UNION" izjavljujem da je informacija netačna i možda zlonamerna.

D.P. "UNION" uvažava preporuke kao i odluke aktuelne vlasti, pa nismo ni kretali u rasprodaju imovine niti u podelu akcija.

Napominjem da D.P. "UNION" višestruko više vredi od pomenute Vaše "procene" po proceni Državne agencije za procenu kapitala koja ima odobrenje za te poslove.

U nadi da će se u Vašem cenjenom listu naći naš demant, unapred se zahvaljujem.

Direktor preduzeća
"UNION"
Jovanović Obrad


Reagovanje

Koga svrbi, taj se češe

("Vojska mentalno zdrava", "Glas", 14. februar 2000)

Ako imate bolest koja se karakteriše svrabom, to niko ne primećuje dok vi ne počnete da se češete, gonjeni neodoljivom unutrašnjom potrebom.

U pomenutom članku sa tematske konferencije za štampu, portparol VJ pukovnik Radišić, tvrdi da je vojska mentalno zdrava i uživa poštovanje naroda. A ko je u to, uopšte, sumnjao? Zašto je pukovniku Radišiću i njegovim mentorima, ipak, potrebno da se to dokazuje tvrdnjama i analizama "relativno skoro formiranog" Centra za marketinška istraživanja" "Marten bord"? Verovatno, zato što sve u VJ nije baš ako sjajno, kako pukovnik Radišić želi da predstavi, a pogotovu u nekim delovima VJ, među kojima, nažalost, prednjači VMA, čijoj odbrani je posvećeno najviše prostora (zašto?).

Normalno je da VJ uživa poverenje naroda, a sa poverenjem u vojnu organizaciju postoji i poverenje u VMA, kao u deo te organizacije, koji je decenijama otkazivao i svoju izuzetnu stručnost. To što vojni vrh i vrh VMA više ne uživaju poverenje naroda, a ni mnogih pripadnika VMA i VJ, ne treba da znači da Vojsku Jugoslavije kao celinu treba isturiti u odbranu onih koji su izgubili poverenje naroda i vlastitih pripadnika (pre svega mislim na generala Pavkovića i Jovičića), ali se na volšeban način i uz nečiju svesrdnu pomoć još uvek drže u sedlu. Promene u VMA i u VJ, od kojih se toliko beži, su nužne i na njih se već predugo čeka!

Na konferenciji za štampu 1.02.2001. u VMA gen. Jovičić i puk. Radišić nisu odgovorili konkretno ni na jedno od postavljenih novinarskih pitanja, a na ovoj konferenciji za štampu (!?) novinari nisu imali priliku da išta pitaju!? Pita li se puk. Radišić ko će od novinara doći na sledeću konferenciju za štampu koja podseća na štrudlu s makom, bez maka? Ili će se otići i stepen dalje, pa će sledeća konferencija za štampu puk. Radišića, biti "zatvorenog tipa"? Ovakvo ponašanje ne vređa samo novinare, već i sve poštene i časne pripadnike VJ, pogotovu one koji su mentalno zdravi.

Kao u Priči o carevom novom odelu, svima je već sve jasno. Samo nedostaje dečji uzvik: "Car je go!"

Puk. prim. dr Nenad Milošević, spec. infektolog,
Načelnik Drugog odeljenja
Kl. za infekt. i trop.bolesti VMA,
Beograd


Dopuna

Testament još nije proglašen

"Glas" je na svojim stranicama dana 13. 02. 2001. godine objavio članak o zaostavštini pokojnog Predraga Milojevića, nekadašnjeg novinara "Politike".

Iznenađena sam nepromišljenim postupkom dole potpisanog novinara D. Vlahovića kome je valjda jasno da je pogazio novinarski kodeks navodeći cifarske podatke i spominjući potencijalne naslednike, a da, pri tom, nije od njih zatražio saglasnost za to.

Izjavljujem da postupak ostavinske rasprave o zaostavštini nije okončan i da testament nije proglašen.

O gospodinu koji je pomenutom novinaru dao podatke, ovde sada neću da govorim, a sve što sam imala da kažem, izjavila sam u sudu.

S poštovanjem,

Irina S. Milojević,
sinovica Predraga Milojevića,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange