Molim vas da objavite ovo moje pismo radi razjašnjenja nekih nesporazuma nastalih objavljivanjem teksta: Jedan Stambolić više od 4.300 Srba u vašem listu.

Pošto nosim isto ime kao autor gore pomenutog teksta, želim da obavestim sve one koje to zanima da ja, Milan Nikolić, sociolog i direktor Centra za proučavanje alternativa ne samo da nisam autor pomenutog teksta, nego da se i ne slažem s nekim iznetim informacijama i osnovnom idejom teksta.

Naime, ja sam bio jedan od suđenih u Procesu Šestorici (maj 1984) koji se pominje u tekstu i baš zbog toga bolje poznajem političku situaciju vezanu za ovo suđenje. Proces su pokrenuli Stane Dolanc (tada šef policije u Jugoslaviji) i Josip Vrovec a u Srbiji je proces zdušno podržao Slobodan Milošević (tada brzo napredujući Gensek beogradskog komiteta SKJ) dok su protiv procesa bili Branko Pešić, Draža Marković i Ivan Stambolić. To su tačni podaci o političkoj pozadini ovog procesa.

Druga stvar s kojom se ne slažem u gore pomenutom tekstu, jeste povezivanje nestanka Ivana Stambolića i srpskih žrtava na Kosovu ili bilo gde jer nije niti moralno, niti politički primereno. Naša država mora da se bori za oslobađanje zarobljenih Srba i drugih svojih građana iz albanskih zatvora na Kosovu i drugim mestima zato što je to moralni dug njenim građanima. Isto tako, naša država, tj. nova vlast, mora da se bori da nađe otmičare ili ubice Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i mnogih drugih nevinih žrtava bivšeg režima, zato što je to njen politički dug svim njenim građanima.

Ne može se graditi demokratska i na zakonu zasnovana država na naslagama nerešenih i nekažnjenih zločina. Stoga, duboko sam uveren da nove vlasti moraju da rade i jedno i drugo: da traže oslobađanje zarobljenih Srba (tamo gde ih ima) ili kažnjavanje njihovih zločinaca, kao što mora i da traži krivce za nestanak Ivana Stambolića i zločince koji su počinili brojne zločine pod prethodnim režimom Slobodana Miloševića. Jedno se ne može zameniti drugim, niti jedno može pomoći da se drugo zaboravi.
S poštovanjem,

Milan Nikolić,
Beograd

"Glas javnosti" u petak 2. februara, pod naslovom "Oficir opčinjen muzikom", donosi izveštaj iz Novog Sada o tome kako delegacija grada Zagreba odaje poštu skladitelju hrvatske himne. Dato je jezgrovito i korisno objašnjenje kako je Josif Runjanin (1821-1878), na Mihanovićev tekst, stvorio melodiju danas opšte poznate pesme "Lijepa naša domovina".

Nažalost, pri tom vaš izveštač čini dve veoma grube greške: Srbina Josifa Runjanina naziva "hrvatskim kompozitorom" i prekrštava ga u Josipa!

Jedan od mnogih znamenitih Srba sahranjenih na starom pravoslavnom Uspenskom groblju u Novom Sadu, potpukovnik Josif Runjanin, rodio se tamo gde je nekada davno Konstantin Veliki pobedio Lucinija ujedinjujući Rimsko carstvo. U Vinkovićima, gde Slavonija prelazi u Srem, u vojnoj granici (Militer Grence, Vojna Krajina) koja je pripojena Hrvatskoj posle ugarske nagodbe, razvojačenja Granice i njegove smrti. Dakle, nikada nije bio hrvatski subjekt - građanin Hrvatske.

Kao i svi pravoslavni Srbi toga imena, Runjanin je kršten kao Josif. Biblijsko ime Josif korišćeno je i koristi se kod Srba isključivo u tom obliku u literaturi, prevodu i kao lično ime. Nosili su ga i drugi ugledni Srbi - Josif Malivuk, Josif Marinković itd.

Nije zazorno Hrvatima što je Srbin kompozitor njihove himne, kao ni Srbima što je Davorin Jenko, Slovenac kompozitor srpske.

Vlastimir Matić, mr d. i. a, Novi Sad

Dobro veče poštovana redakcijo. Živim u Austriji. Večeras sam pročitao u rubrici - "Ljudi i događaji" članak "Jedan dan sa desetočlanom porodicom Bogdanovski", bez reči sam. Želeo bih od vas, ako je moguće, da mi pošaljete njihovu adresu stanovanja u Beogradu, ili broj telefona - sumnjam da ga uopšte imaju.

Verujem da u našoj slomljenoj zemlji ima još ovakvih ili sličnih slučajeva, ali porodici koja ima osmoro dece želeo bih nešto poslati, ako je moguće molim vas pošaljite mi na moju i-mejl adresu. Hvala.

Dejan Perić, Austrija

Povodom diskretne najave (u štampi) da će Savezna vlada, za potrebe domaćeg tržišta, uvesti iz SAD genetski tretiran kukuruz - Nova Srbija najoštrije upozorava (neodgovorne) tvorce ove ideje da neće tolerisati ni ovaj, ni svaki drugi sličan in vivo eksperiment nad građanima ove zemlje, koji su, biološki, već preko svake mere - ozbiljno ugroženi!

Naša zemlja nije i ne sme biti poligon niti tržište za otpad bilo koje vrste. A u pogledu opasnosti po život i zdravlje ljudi, između nuklearnog otpada mesa "ludih" krava, kineskih lekova (juče) i genetski tretirane hrane (sutra) - razlike nikakve nema!

Država (SAD) koja decenijama sa uspehom (?) "genetski tretira" i biljke i životinje, i ljude (!) - za sopstveno tržište (i svoje građane!) danas uvozi zdravu hranu i plaća je - suvim zlatom! A mi, umesto da se, programima snažnog razvoja poljoprivrede i zdravom hranom, suvereno nametnemo "velikom svetu" i "uzmemo" to suvo zlato, posežemo za otpadom, koji nijedna razvijena država Evrope - neće!

Upozoravamo: Ukoliko bilo ko pokuša da realizuje naum o uvozu "ludog" kukuruza - Nova Srbija će smesta zatražiti ostavku celog (saveznog) kabineta!

Savet za zdravstvo Gradskog odbora Nove Srbije,
dr Nedeljka Pavlović, Beograd

Povodom članka objavljenog u vašem listu od 7. februara 2001. godine, pod naslovom "Gorak ukus sladoleda", molimo vas da u ime "Deljuga", jugoslovenskog preduzeća za proizvodnju i promet sladoleda, nastalog na bazi zajedničkog ulaganja, objavite sledeće:

1. Sve informacije iznete u pomenutom članku ne odgovaraju istini. 2. U protekle tri godine "Delta" je investirala više od 65 miliona nemačkih maraka u privredu Jugoslavije, a planirane su i dodatne investicije u naredne tri godine. Napominjemo da "Delta" posluje uz puno poštovanje jugoslovenskih zakona, uz puno poštovanje jugoslovenskih potrošača, kroz isporuku proizvoda najvišeg kvaliteta i uz puno poštovanje zaposlenih i više od hiljadu trgovinskih preduzeća koja distribuiraju naše proizvode, uz istovremenu maksimalnu zaštitu životne sredine i maksimalan doprinos dobrobiti jugoslovenskog društva.

3. Čitav aranžman oko isključenja "Mabara" kao akcionara "Deljuga" urađen je uz punu saglasnost vlasnika "Mabara", Mladena Barčota, i uz ovlašćenje koje je lično potpisao Mladen Barčot. Za ovo postoje svi neophodni dokazi, koji su predočeni nadležnim državnim organima.

4. "Mabar" je bio akcionar "Deljuga", ali je sporazumno istupio iz "Deljuga" prodajući svoje akcije, uz istovremeno prebijanje potraživanja od "Deljuga" i obaveza prema grčkom osnivaču, kompanija "Delta" (čiji novac je "Mabar" unosio u "Deljug" i na taj način zasnivao "svoja" potraživanja).

Konvertujući svoj devizni kredit u kapital "Delujuga" umesto da se devize vraćaju u posredovanje "Mabara", "Delta" je sprečila odliv deviza iz Jugoslavije u iznosu od 14,3 miliona nemačkih maraka.

5. Prema navedenom, "Mabar" nikad nije potraživao "svoj" novac od "Deljuga". Naprotiv, "Mabar" ima velike finansijske obaveze prema "Delujugu" i inostranom grčkom ulagaču u iznosu od 3 miliona nemačkih maraka. Umesto da te obaveze izmiri, Mladen Barčot, vlasnik "Mabara", pokrenuo je pravu kampanju protiv "Deljuga".

6. Neistinita tvrdnja da je za vreme rata 1999. godine "Mabar" čuvao fabriku sladoleda i po toj osnovi imao troškove. Fabriku sladoleda u Staroj Pazovi čuvali su njeni radnici iz Stare Pazove, a grčki tim je sve vreme bio zajedno sa svojim radnicima.

7. Želimo da izrazimo naše potpuno poverenje u jugoslovenske vlasti da će nas zaštiti od neosnovanih napada i insinuacija.

Georgios Makridopulos,
generalni direktor "Deljuga"

***
Tekst "Gorak ukus sladoleda" redakcija "Glasa" objavila je kao informaciju Agencije Beta.

Uredništvo

U Beogradu je ove nedelje umro Velizar Zečević, vrsni novinar druge posleratne generacije koja je, donoseći (početkom šezdesetih) u novine prvi polet i svežinu borbe za nesputanu reč, ključno doprinela u oblačenju jednog, tada novog i, koliko se moglo - otvorenijeg i slobodnijeg izraza na njihovim stranicama unutrašnje politike.

Velizar je sebe ugradio u takav uspon "Politike" u koju je stupio 1966. dolazeći u njen tek podmlađen tim iz kratkoveke "Beogradske nedelje". Pišući najpre o ekonomiji, onda izveštavajući o ekonomskim i političkim debatama iz Skupštine - Velizar je brzo postao "Politikino" vrlo raspoznatljivo pero i analitičar kojem publika veruje. Bio je rođeni člankopisac. Odlikovao se briljantno razložnim izlaganjem, pa je to samo dodavalo uverljivosti njegove navođene argumentacije - u novinama, kao i u razgovoru.

Takva sposobnost nije bila samo izraz Velizarovog zanatskog umeća, nego i njegove ličnosti. Čestit, skroman, pouzdan, Zečević ni kada su ga (u političkim progonima u"Politici" sedamdesetih) priterivali uza zid - nikada nije bio čovek sa "dva mišljenja". Kad je pisao, pisao je ono što je dobro znao i, govoreći, govorio je ono u šta je sa entuzijazmom verovao. Imaju li se na umu njegovo građansko vaspitanje i čestitost, Velizar Zečević kao da je bio sušta suprotnost pravilima i okolnostima društva i vremena u kojem je živeo.

"U istoriji NIN-a, više nego u drugim listovima, događalo se da se pučističkim metodama - po pravilu naređenjima spolja - smenjuju urednici, iako je, istini za volju, bilo i urednika koji su - ponekad zato što su hteli, češće što su morali - i sami doprinosili nadzoru vlasti nad duhom kojim je naš list bio ozračen. Bes koji se iskaljivao smenjivanjima, ponekad i izgonom nedovoljno poslušnih urednika, bio je ipak pouzdan znak nemoći da se uguši tradicija istinoljubivosti NIN-a" - napisao je Zečević čitaocima NIN-a u uvodniku kojim će im se naš nedeljnik obratiti 29. marta 1991. s prilično šokantnim naslovom: NIN OSLOBOĐEN (Samoubistvo srpske vlade).

U tom broju potpisan je i kao vršilac dužnosti glavnog urednika NIN-a. Kasnije će, do odlaska u penziju, biti i glavni urednik. Zajedno s drugima u redakciji, pokušao je da, stajući uz krmu, pomogne da se brod lista još jednog odsuče s hridi i provede kroz vreme nadolazećih turbulencija u to doba.

Posle "Politike", novinarski, Velizar je najviše doprineo NIN-u, u koji je prešao 1981. godine, gde je s proleća 1992. i penzionisan. U redakciji NIN-a svraćao je i posle povlačenja iz aktivnog rada, odazivajući se pozivima da s vremena na vreme napiše nešto o događajima čiji je bio svedok - poslednji put o poseti i svom razgovoru s Jovankom Broz.

Velizar Zečević je bio Hercegovac, rođen u Futogu. Živeo je u Novom Sadu a najviše u Beogradu, gde je osvojio srce i dušu mnogih svojih čitalaca i prijatelja, živeći do poslednjeg daha časno i dostojanstveno.