GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


03. Feb 2001 18:08 (GMT+01:00)

MIŠLJENJE

Bez huškanja, ako može

„Bojati se krvavog badnjaka", „Glas javnosti", 24. decembar 2000.

Poštovani gospodine uredniče, (pišem vam po drugi put..) Sećam se, nije davno bilo, i redova ispred kioska za „Glas javnosti". Kada ste bili hrabri, kada ste svetleli u medijskom mraku Srbije. Kada su vas kažnjavali, zabranjivali, proganjali. Bilo, ne povratilo se.

Sada su se vremena promenila. Sada je relativno svejedno koje dnevne novine kupite - skoro sve pišu isto - istinu.

Skoro sve.
Nažalost, ostalo je novinara koji tendenciozno izveštavaju, komentarišu. I ne samo tendenciozno. Pljuju po delu naše domovine kao da je, ne daj Bože, najneprijateljskija tuđina. Sada, kada već slobodno dišemo (osetno slobodnije), oni mašu nekakvim „krvavim badnjacima". Zar vam tekst „Bojati se krvavih badnjaka" ne liči na nešto već viđeno. Na vreme kada smo „mirili" neposlušne republike. Na hajku. Na rat.

Budite uvereni da taj tekst neće smiriti tamošnje uzavrele, a odavde podgrejane strasti. Stiče se utisak da, kad god tamo u Crnoj Gori iskrsne nešto, mi odavde krenemo u akciju blaćenja našeg „drugog oka". Disciplinovanja. Tako smo ih (Crnogorce) uspešno, posle više od osamdeset godina, opet podelili na „bjelaše" i „zelenaše" („Milovce" i „Momovce").

Sada kada je za nama politika „uvek su drugi krivi", i stalno se u nekakvim „loncima nešto kuha", kada su, najzad, posle toliko godina, vlast i mediji prestali da nas pljuju i psuju, da nas nazivaju izdajnicima, plaćenicima (kakav apsurd - mi leba nismo imali da jedemo!), janičarima i, kako sve ne, vaš novinar, verovatno, plašeći se mira i da je „sve u redu" laća se starih, proverenih metoda huškanja na mržnju, na zlo.

Gde je tu, ljudi, novinarska etika? Dosta je bilo, brate! Pustimo ljude (i pozvane) da sami reše svoje probleme. Jer, kome smo mi do sada tako „pomagali" kuća mu se iskopala. Ako nećemo (ili ne možemo) da im pomognemo, nemojmo im odmagati.

Vaše novine stižu čak i u najzabačenije zaseoke u Crnoj Gori, a recite mi, gde se u Srbiji mogu „Vijesti" kupiti? Ili „Pobjeda"? Na tri kioska (ako vam se posreći) u Beogradu i nigde više! Nemojte više, ljudi, ako za Boga znate. Takve vesti i komentari u crno su zavili mnoge, a i većinu nas. To ruganje tamošnjem govoru, idejno i politički „okićen" tekst sa ciljem da izazove mržnju i još opasnije podele, neće doneti ništa dobro. Pustite da tenzije „šljegnu", nemojte „vrćati" na zlo. Novine i novinari ne smeju „vizionarski" da proglašavaju krivce i da sude. A autor teksta „Bojati se krvavih badnjaka" bolje bi bilo da se vrati svom poslu u „Seks klubu" (za neupućene - najtvrđa pornografija u nas).

Hvala na ustupljenom prostoru.

Vido Radusinović,
profesor, Baranda


Zahtev

Pustite predsednika
za ime Boga miloga

Poštovani gospodine uredniče, sa velikim interesovanjem pratim pisanja i reportaže, utiske, mišljenja i kritike vaših uvaženih novinara i čitalaca iz šire javnosti. Konstatujem, sa žalošću, da uprkos glasovima za promenu narod se ne menja. Svakodnevno se suočavamo sa beskrajnim neosnovanim i sramnim kritikama o pokušajima i radu našeg izabranog predsednika gospodina Koštunice. Novinari, predsednici brojnih stranaka i druga šira javnost nastavlja u starom stilu, ali još agresivnije da napada bivšu vlast i naročito gospodina Miloševića, koga su, a to ne smemo da zaboravimo, na vlast doveli baš ljudi koji su sada njegovi najrigorozniji kritičari, koji ga proganjaju iz minuta u minut, iz dana u dan, do te mere da je ta cela predstava dobila izgled i zvuk patetičnosti i gađenja.

Mi svi vrlo svesno konstatujemo pravo stanje stvari, konstatujemo da se grešilo, zlopotrebaljavalo, kralo i loše radilo, ali za takve greške se zna ko iskazuje i ko sudi. Pustite, gospodo, u ime Boga, gospodina Koštunicu da radi posao za koji je izabran i za koji je položio zakletvu pod ovacijama naroda, novinara i članova drugih opozicoinih partija, naime, u prisustvu i euforiji svih ovih ljudi koji ga danas sramno kritikuju i koji mu zameraju i osporavaju svaki potez i svaku odluku. Važno je napomenuti da sva ta gospoda nisu niti kvalifikovani niti nadležni da upućuju bilo kakve kritike na račun gospodina predsednika, jer im nisu i ne mogu biti na raspolaganju svi i najsitniji detalji i informacije koje su ključne pri donošenju bilo kakvih važnih i manje važnih odluka. Delo jednog predsednika obično u potpunosti može da se sagleda samo posle izvesnog vremena provedenog na vlasti, a po izvesnim pitanjima to se tek može u potpunosti oceniti kroz istoriju.

Prema tome, uvažena gospodo, manite se kritike i opstrukcije, prestanite sa lovom na veštice, ne zaboravite da ste velika većina vas u većoj ili manjoj meri u neko doba u prošlosti bili deo onog komunističkog ili socijalnog aparata - znači ne zaboravite ko ste i odakle ste. Po tom pitanju gospodin Koštunica jedan je od retkih ljudi i političara koji može da stoji ponosno uzdignute glave i bez griže savesti jer je u svom životu ostao dosledan svojim političkim, verskim i drugim opredeljenjima. Vama gospodo, preostaje da zahvalite Bogu što nam je podario čoveka stabilnog, poštenog i solidnog, čoveka koji želi da radi i da pomogne u obnovi i izgradnji demokratske zemlje u kojoj ćemo moći svi da ubiramo plodove napretka a na čijem uređenju će nam zavideti mnoge države sveta. Ali sve to gospodin Koštunica ne može da uradi sam, njemu je neophodna saradnja svih stranaka i celokupnog stanovništva, jer magična palica koja donosi momentalne promene, sreću i prosperitet postoji samo u bajkama.

Zato, gospodo, zasucite rukave, krenite sa radom i unapređenjem kadrova, intelekta i kulture, očistite Beograd i Jugoslaviju, pretvorite trošnu varošicu u velegrad i vratite ga na svetsku mapu gde mu je i mesto. Prestanite sa zlim mislima proganjanja i uništavanja. Sa druge strane, sarađujte sa svojim predsednikom i pomognite mu da postavi temelje, podigne zidove i krovom pokrije našu novu državu. Dozvolitge mu da postavi granice i uspostvi integritet, rečju, da nam sagradi kuću, a za nameštaj i unutršnji dizajn ima vremena.

Vesna Able, Beograd


ČUĐENJE

Može li inovčanica od17 dinara

Poštovana redakcijo, pišem vam drugi put, jer me je muka naterala. Kažem muka, jer mi je stvarno muka od onoga što gledam na TV-u, slušam na radiju i čitam u novinama.

Čitava lakrdija i smejurija oko štampanja „nove" novčanice od 70 dinara. Nikada u našoj monetarnoj istoriji nisam čuo da smo imali novčanicu od 70 dinara. A sledeći takvu logiku uopšte me me ne bi začudilo da štampamo npr. novčanice od 17, 35, 42 dinara. Drugo, stavljajući na novčanicu lik Barta Simpsona (američkog TV junaka, koji ima samo prolaznu popularnost) skrnave se i ruže takve veličine kao što su Tesla, Mokranjac i Njegoš! Nije tačno da u našoj istoriji nemamo više legendi koje bi se mogle naći na novčanicama, npr. Vuk Karadžić, Karađorđe, Sveti Sava...

Neki ljudi (koji misle da su nedodirljivi) smatraju da mogu staviti na naše novčanice likove kao što su: Kasandra, Majkl Džordan, Napoleon... da ne nabrajam u nedogled. Pošto je nezgodno da se za takve odluke organizuje referendum, mislim da bi odluku o tome trebalo da donese isključivo Savezna skupština! U redu da u našem prometu koristimo monetu Evropske unije (pa na taj način želimo da se integrišemo u Evropu), i da novčanice „evra" imaju takve karakteristike. Gospoda Mlađan Dinkić i Nenad Čanak donose odluku o tome kao da je ova država njihovo privatno vlasništvo i da mogu da rade šta im padne na pamet. Lično protiv njih nemam ništa, ali neki njihovi postupci stvarno ne odgovaraju položaju na kojem se trenutno nalaze.

Milan Čućković,
Beograd


Za kioske spomen ploča

Redovni sam čitalac vašeg lista, pa tako sa velikom pažnjom pratim pisanje vašeg novinara o divljoj gradnji u Beogradu. Živim u opštini Rakovica, tačnije Ćelebićka ulica na Miljakovcu. To je jedna mala ulica, ali interesantna po objektima koji niču kao pečurke posle kiše. U ovoj ulici postoji više divlje podignutih objekata nego što je stambenih zgrada koje su legalno izgrađene.

S obzirom na to da verovatno nijedan od tih objekata neće biti srušen, predlažem da se ispred tih novopodignutih objekata postave spomen ploče, da se zna za vreme čije vlasti su podignute (SPS-SPO-DOS). Pošto postoji takmičarski deo, za sada vodi SPO za jednu garažu više od SPS, ali u takmičenje se uključila već i nova vlast u opštini Rakovica. Vremena ima a i zelenih površina oko zgrada. Jedino čega se plašim jeste da se u ovoj ulici nepodigne i neka spomen ploča nastardalom građaninu zbog podizanja ograda i zatvaranja uličnih krivina, odnosno pregleda vozačima (ne daj Bože).

Vera Popović,
Beograd


Razmišljanje

Baš smo nekako čudni ljudi

Lepo je što ste objavili feljton „Enigma Broz" autora Aleksandra Matunovića, ali bi bilo još lepše kada biste objavili feljton koji bi bio stručna analiza naših vrhunskih neuropsihijatara i psihologa o tome kakav smo narod bili mi Srbi za vreme vladavine Josipa Broza Tita.

Izgleda da mi Srbi uvek nađemo nekog krivca i uvek neko protiv nas, otkad postojimo, sprovodi neke zavere kao da smo mi najvažniji na svetu, ali nikada nećemo da preispitamo sebe.
Pokojni dr Jovan Rašković jednom prilikom je rekao da je u Beogradu, kad je Tito umro, bila takva euforija plakanja kao da je u svakom stanu bio mrtvac.

Ako je Tito zaista bio srbofob i srbomrzac, kako je bilo moguće da ga srpski narod ožali bolje nego bilo kog svog vladara i da li to znači da ćemo, odnosno da smo u istoriju već ušli kao jedini narod na svetu i u istoriji koji je žalio za svojim neprijateljem.

Što se mene lično tiče, imao sam dve godine kad je on umro, pa ne spadam u one koji su plakali i, prema tome, na sebe ne preuzimam nikakvu odgovornost zbog toga.

Milan Petrović, Kragujevac



     


FastCounter by LinkExchange