Tri veka je najpoznatija vojvođanska porodica Dunđerski sticala svoje golemo bogatstvo da bi im ono po završetku Drugog svetskog rata i uspostavljanju komunističkog sistema u Jugoslaviji praktično preko noći bilo oduzeto. "Došli su kamioni pred našu kuću u Dunavskoj ulici i u njih su tovarili stvari.

Ostavili su samo tati i mami krevet, dva garderobera, sto i stolice, kao i orman u tatinoj sobi, u kome je bila biblioteka, jer nisu znali da ga razmontiraju", priča Nadežda Dunđerski, kćerka jednog od najbogatijih predratnih Srba, industrijalca i zemljoposednika Đorđa - Đoke Dunđerskog.

Dunđerski, po porodičnom predanju, potiču iz okoline Gacka u Hercegovini. U južnu Ugarsku doselili su se krajem 17. veka bežeći ispred turskog zuluma. Najpre su se nastanili u okolini Subotice, da bi se posle Rakocijeve bune (1701) i potonjih seljačkih nemira u kojima su uglavnom pravoslavci stradavali, prešli u Sentomaš (današnji Srbobran).

		Preteća pisma "Pitaju nas mnogi, koji danas koriste našu imovinu, šta će s njima biti. Ima i pretećih pisama, telefonskih poziva... Ali, niko ne treba da se brine, jer ćemo naći s državom zajednički jezik. Svi će oni biti obeštećeni, odnosno niko neće izgubiti. Jedino je naša porodica izgubila, gubi i izgubiće. Uostalom, ni nas niko pola veka nije pitao kako je nama bilo, dodaje Nikola Tanurdžić.

Rodonačelnik porodice Avram uspešno se bavio zemljoradnjom stekavši 60 lanaca zemlje, da bi njegov sin Gedeon Geda (1806-1883), nazvan kasnije Deda Geca, velikom preduzimljivošću i marljivošću gazdinstvo značajno uvećao.

Najstariji Deda Gecin sin Šandor samo je oplodio ono što je nasledio od oca, i kupio je ogromno imanje u Starom Bečeju, tako da je svakom od četiri sina ostavio po nekoliko lanaca zemlje.

Jedan od Šandorovih sinova, Bogdan Dunđerski (1861-1943), imao je u okolini Bečeja 2.600 jutara zemlje, posedovao je i ergelu vrhunskih konja, a podigao je i pravi plemićki dvorac s kapelom, danas znan kao Fantast.

Celokupno imanje Bogdan je zaveštao Matici srpskoj, ali ovaj njegov nalog nikada nije sproveden u delo, prvo zbog ratnih prilika, a posle zbog nacionalizacije.

Lazar - Laza Dunđerski (1833-1917), najmlađi Gedin sin, stekao je u drugoj polovini 19. veka ogromno bogatstvo. Slovio je za najvećeg proizvođača i trgovca žitom u Austrougarskoj monarhiji, što i ne čudi ako se zna da je u nekim periodima obrađivao oko 40.000 jutara zemlje i odvozio na tržište preko 11.000 vagona žita.

Paralelno je Laza ulagao kapital u industrijalizaciju Vojvodine, pa je tako podigao niz fabrika za preradu poljoprivrednih sirovina. Posedovao je i parne mlinove u Čibu (Čelarevu), Velikom Bečkereku (Zrenjaninu), Kulpinu, Sentomašu, Inđiji i Novom Sadu, zatim pivare i špiritane u Čibu i Velikom Bečkereku, gde je imao i uljaru, kao i fabriku tepiha, a osnovao je i Centralni kreditni zavod u Novom Sadu.

		Izgleda grozno Deda Geca i njegovi umrli potomci sahranjeni su u porodičnoj grobnici, u kapeli na srbobranskom groblju, koju je za života podigao Lazar Dunđerski. Kapela od belih kamenih blokova danas je, nažalost, veoma zapuštena: zarđala vrata, oštećen mozaik, olupan malter, zakorovljeno dvorištance. U blizini je i crkva, koju je čika Laza izgradio 1884. godine u spomen na svog oca Gedeona "nekadanjeg skromnog zemljodelca i viteza Franc Josifovog ordena", kako piše na ploči iznad vrata. "Nije jasno da li je to sada opštinsko, državno, crkveno. Ali grozno izgleda", nesrećna je gospođa Nadežda Dunđerski.

Čika Laza je imao jedanaestoro dece, od kojih su starije doba dočekale kćeri Milka, Olga i Lenka (koja je inspirisala Lazu Kostića da napiše najlepšu ljubavnu pesmu srpske književnosti Santa Maria della Salute) i sinovi dr Gedeon (1875-1939) i već pomenuti Đorđe (1873-1950).

Glavno imanje dr Gedeona Dunđerskog bilo je u Čibu, gde je pored ogromnih kompleksa zemlje posedovao i pivaru, kudeljaru, špiritanu i mlin, kao i ergelu sa trkaćim i priplodnim konjima. U Novom Sadu je 1923. godine osnovao fabriku aviona "Ikarus", koju je kasnije preselio u Zemun, a zaslužan je i za stvaranje fabrike avionskih motora u Rakovici.

Đorđu Đoki Dunđerskom poverio je otac Laza brigu o imanjima u Baču i Kulpinu. U tamošnjim oborima bilo je prema predratnim zapisima 35 prvoklasnih nerasta, više od 550 priplodnih krmača i 4.000 tovljenika. Da bi unapredio svinjarstvo podigao je Đoka fabriku za proizvodnju seruma "Kamendin", a zarad prerade povrća, voća i mesa sa svojih ekonomija izgradio je u Novom Sadu fabriku konzervi "Kulpin".

Bio je jedan od osnivača Novosadskog sajma, a na Osmoj stočarskoj izložbi održanoj 1938. godine dao je da se izgradi poseban sajamski paviljon kako bi se pod jednim krovom prezentovali eksponati sa njegovih ekonomija i fabrika.

Zbog navodne saradnje sa okupatorom, odnosno zato što mu je fabrika konzervi radila tokom rata, Đoku Dunđerskog je nova "narodna vlast" osudila na robiju i oduzimanje vascele imovine. Ergelu sa pedesetak galopera i kasača u Kulpinu i na Kamendinu razvukli su što Rusi, što partizani koji su veliki broj grla liferovali u Sloveniju.

Zaplenjenim svinjama, kravama, živini, zečevima... ni broja se ne zna. Porodica Đoke Dunđerskog ostala je i bez dva kulpinska imanja - Male i Velike pustare sa sve dvorcem, kudeljarom i mlinom, oduzeti su im i tri hiljade hektara zemlje, koja se prostirala od Kulpina do Srbobrana, sve fabrike, Grafički zavod (današnja"Grafika"), zatim zdanje hotela "Sloboda" u strogom centru Novog Sada, gde je sada upravna zgrada Vojvođanske banke, ekonomija Kamendin...

"Prvobitno su nam oduzeli i kuću u Dunavskoj, ali su onda valjda uvideli da su preterali, pa nam ju je Prezidijum vratio. Tata nije izdržao sav taj pritisak i umro je 1950. godine. Kada se sve to desilo, mama je pisala Titu da je ostala bez ičega i zatražila je penziju.

Odgovor od Broza nikada nije stigao, ali se zato oglasila uprava Novog Sada upozorenjem da ona ima dvoje dece "koji su dužni da je izdržavaju". Jako su slaba, međutim, bila moja i primanja mog brata Gedeona, pa je mama polako počela da prodaje delove te kuće, stan po stan, kako bi preživela", seća se gospođa Nadežda.

"Kada sam 1990. godine prvi put kročio u kulpinski dvorac, na zidu salona bio je samo Tito u ulju, tri metra visine i još jedno dva širine. Ničeg drugog nije bilo, ni drugih slika, ni nameštaja, ničeg. Park dvorca, koji je negdar bio lepota prava po kojoj su šetale srne i paunovi, ličio je na pravu prašumu gde samo što zmijurine nisu visile sa grana drveća. Videvši sve to, zarekao sam se da ću se posvetiti vraćanju imovine Dunđerskih i ugleda porodice ", kaže Nikola Tanurdžić, Nadeždin sin.

Sa još tridesetak potomaka uglednih novosadskih porodica, kojima je nakon Drugog svetskog rata oduzeta velika dobra, Nikola Tanurdžić je osnovao i Udruženje za povraćaj nepokretne nacionalizovane imovine.

"Očekujemo da će nova demokratska vlast jednim aktom obeštetiti sve porodice, koje su uz "pomoć" 27 zakona donetih od 1946. do 1958. godine po raznim osnovama, od eksproprijacije i konfiskacije, do nacionalizacije i agrarne reforme, ostale bez svoga u tom periodu. I nadam se da nećemo morati da idemo na sud i tamo dokazujemo nevinost mog dede, Đorđa Đoke Dunđerskog", kaže Nikola Tanurdžić.

Miroslav Stajić
Nastaviće se

 

		Dobrotvori Za razliku od novopečenih bogataša, Dunđerski su bili veliki dobrotvori. Deda Geca je poklanjao zemlju srbobranskoj crkvenoj opštini, osnovao i održavao "Prvi školski vrt u Srba"... Lazar Dunđerski je u Budimpešti sagradio veliku zgradu i u njoj osnovao Zavod za vaspitanje srpskih devojaka, u Novom Sadu je 1895. godine sazidao zgradu Srpskog narodnog pozorišta, novčano je pomagao Maticu srpsku i druge kulturne, nacionalne, humanitarne ustanove, Novosadsku trgovačku omladinu, stipendirao je talentovane srpske muzičare u Beču... I ostali članovi porodice bili su poznati po donatorstvu, pa je tako, recimo, Đorđe - Đoka Dunđerski u doba velike oskudice 1940. godine apelovao na sve industrijalce da materijalno pomogu siromašnima, a sam je priložio 10.000 dinara, da bi u vreme poplave u Novom Sadu iste godine sve njegove fabrike pritekle u pomoć postradalima. "Neizmerna mi je želja da nastavim svetlu porodičnu tradiciju donatorstva. Nažalost, materijalne prilike mi to do sada nisu dozvoljavale. Ali, kada nam imovina bude vraćena...", kaže gospođa Nadežda Dunđerski.