[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak, 29. januar 2001.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

28. Oct 1998 19:01 (GMT+01:00)

Enigma Broz (5)

Sumnje grupe penzionera

Piše: Dr Aleksandar Matunović

Interesantno je pismo jedne grupe penzionera iz Beograda. Oni su nekim svojim istraživanjima došli do saznanja da je Tito vanbračni sin Čerčila i poljske grofice Marije, koja je bila jevrejskog porekla. Marija je živela u Varšavi, gde je Tito stekao visoko obrazovanje. Poljskog akcenta, kao akcenta maternjeg jezika, nikada se nije mogao osloboditi.

Prema njima, prijateljstvo Čerčila i Tita je prijateljstvo oca i sina koje je duboko i trajno. Penzioneri u pismu tvrde da Tito nikada nije radio u Smederevskoj Palanci i da je dokumentacija iz tog perioda namerno uništena.

To je pobudilo moje sećanje na Titovu posetu Smederevskoj Palanci, kada je u okviru fabrike otvorena spomen-soba i evocirane uspomene na Titov rad u ovoj fabrici.

Dok je Tito razgovarao sa rukovodiocima fabrike i partijskim funkcionerima, ja sam se namerno umešao u narod koji ga je dočekao da čujem njihove komentare. Dva starija čoveka razgovarali su glasno. Jedan od njih pitao je drugoga:
- Da li se ti Stanoje sećaš Tita? Ispade da je on u fabrici radio u isto vreme kada i mi, ali se ja njega uopšte ne sećam.

- Ni ja se njega ne sećam, odgovorio je Stanoje. Ne samo njega, nego i njemu sličnog.

Palanka je tada bila malo mesto i svi smo se međusobno dobro poznavali. Ne sećam se da je taj čovek stanovao u Palanci. Ovaj razgovor više sam shvatio kao provokaciju, jer mi ni na pamet ne bi mogla pasti takva drskost i smelost sa Titove strane. U toku naših dugih razgovora, primetio sam da je bio sklon - kada mu je to bilo potrebno - da činjenice izvrće i događaje prikazuje onako kako njemu odgovara da su se desili, a ne kako su se stvarno desili.

Smatrao sam da mu to sada nije bilo potrebno i da je vreme njegovog boravka registrovano u postojećoj fabričkoj arhivi i dokumentaciji koja to može da opovrgne, ili potvrdi.

Ako arhiva stvarno ne postoji, tvrdnje penzionera ne mogu se odbaciti. Tito se još jednom pokazao kao veliki opsenar i veliki glumac, a mi svi kao navijačka i nekritična publika.

Često se postavljalo pitanje, a i danas se postavlja, da li je Tito bio aktivan učesnik Oktobarske revolucije i Španskog građanskog rata. Na osnovu pisanja i njegove priče, Tito je u bici u Galiciji 1915. godine ranjen u levu lopaticu čerkeskim kopljem, zbog čega je proveo više od godinu dana u jednom ženevskom ruskom samostanu.

Više od godinu dana proveo je kao mehaničar - mašinista u jednom mestu pored Omska kod bogatog seljaka Isaija Džaksentijeva, koji je imao svoj mlin.

U Omsku je upoznao Pelagiju Belousovu i s njom se vratio u Hrvatsku, ali ne u Kumrovec nego u Veliko Trojstvo, gde su živeli nekoliko godina. Tito je tvrdio da je za vreme Oktobarske revolucije bio daleko od revolucionarnih zbivanja.

Međutim, svojim delom on je demantovao sebe, jer sve što je kao vođa jugoslovenske revolucije osmislio, uradio, ostvario i legalizovao, bila je verna kopija dela Lenjina, Trockog i Staljina.

Po njemu, jugoslovenska revolucija je autentična, a njegove ideje originalne i zasnovane na Marksovom učenju, što je samo delimično tačno, ako se stvari suštinski posmatraju. Za vreme rata, on se retko pozivao na Lenjina, nešto češće na Staljina, dok Trockog nikada nije spominjao, jer je Trocki bio anatemisan od strane Staljina.

Sva revolucionarna delatnost Trockog, koja je bila vrlo značajna, pripisana je Lenjinu i Staljinu. Trocki, ako se spominjao, spominjao se kao negativan primer. Najteža osuda nekog komuniste u vreme Staljina, bila je ako je isti proglašen trockistom.

Da nije bilo publicističke delatnosti Trockog nakon progonstva iz Sovjetskog Saveza, on bi i pored velikih zasluga za revoluciju, bio politički i istorijski mrtav. Zbog toga samo aktivni učesnici Oktobarske revolucije znali su pravu ulogu Trockog u njoj.

Uporednom analizom revolucionarne delatnosti i uloge Lenjina, Trockog i Staljina u Oktobarskoj revoluciji i revolucionarne delatnosti Tita u jugoslovenskoj revoluciji najbolje se vide njihove sličnosti i razlike, odnosno, može se zaključiti u kojoj je meri Tito koristio iskustvo svakog od njih pojedinačno i u kojoj je meri prihvatio i primenio metode sovjetske revolucije.

Veliki broj publikacija koje su izašle poslednjih desetak godina o Oktobarskoj revoluciji i njenim akterima Lenjinu, Trockom, Staljinu, Sverdlovu, Zinjajevu, Kamenjevu i Buharinu i drugim istaknutim revolucionarima, baca novo svetlo na ove događaje, prikazujući ih svestranije i kompleksnije, što je najvažnije istinitije od Staljinove istoriografije koju smo prihvatili kroz njegovu istoriju SKPB-a (istoriju Sovjetske komunističke partije boljševika).

Čovek sa velikim iznenađenjem danas saznaje ko su, pored ruskih revolucionara, bili inspiratori a ko finansijeri ruske revolucije i šta su bili njihovi ciljevi.

Samo aktivni učesnik Oktobarske revolucije, i to učesnik kome je mnogo šta bilo dostupno, mogao je da to tada vidi i upozna.

Isto tako, mogao je da se upozna sa metodama revolucionarne borbe i da ih kasnije primeni u drugim uslovima i na nešto drukčiji način. Kada ovo kažem, mislim na Tita. Ruska Oktobarska revolucija s pravom se može nazvati boljševička, a njeni učesnici boljševici.

Ona ne samo da ima malo veze sa marksističkim načelima revolucionarne borbe, nego sve marksističke postavke negira.

Rusija je u Prvi svetski rat ušla kao div, ali div koji je bolestan. Ruski div je primao udarce i razbacivao svoju ogromnu snagu, ali je bio nesposoban da udarce na odgovarajući i efikasan način uzvrati.

Protiv toga diva bili su ne samo njegovi neprijatelji Nemci i Austrijanci, nego i njegovi prijatelji Englezi, Francuzi i Amerikanci, zbog ideja svoje masonerije koja je smatrala da diva treba uništiti, odnosno srušiti Rusko carstvo zajedno sa Nemačkim i Austrougarskim.

Jevreji, koji su predstavljali značajan deo ruskog stanovništva, bili su s pravom najveći neprijatelj carskog režima. Uslovi njihovog života i rada u carskoj Rusiji bili su vrlo teški. Oni su bili diskriminisan narod i ako ih je bilo nekoliko miliona. Nisu mogli ni smeli imati nikakva nepokretna dobra.

Za sve nevolje carske Rusije, oni su smatrani najvećim krivcima i zbog toga su proganjani od carskog režima. Nije ni čudo što su Jevreji bili najveći zagovornici revolucionarnih promena, kao što nije čudo što su oni bili glavne vođe ruske revolucije i što su u Lenjinovoj vladi osim Staljina, koji je bio gruzijske nacionalnosti, sva ključna mesta zauzimali Jevreji.

Februara meseca 1917. godine, u Rusiji je došlo do Buržoaske revolucije koju je izvela Socijaldemokratska partija. Nakon pobede Revolucije, formirana je Privremena vlada na čijem čelu je bio Kerenski.

Privremena vlada prisilila je cara na abdikaciju i sa celom porodicom prognala ga u Sibir. Američki masoni i nemački Generalštab plašili su se da se u Rusiji ne uspostavi demokratska vladavina koja bi zemlju mogla izvući iz haosa, ponovo je dići na noge i ojačati.

Masonima je u Rusiji bio potreban haos za sprovođenje svojih ideja koja su predstavljale negiranje svake centralne vlasti i svih institucija sistema, koje onemogućavaju slobodno kretanje kapitala i vlast finansijske oligarhije.

Nemačkom Generalštabu haos u Rusiji odgovarao je radi likvidiranja Rusije kao vojnog protivnika i prebacivanja svojih trupa sa Istočnog na Zapadni front. Radi toga, Trocki je iz Amerike upućen u Rusiju sa punim koferom dolara, a Lenjina je nemački Generalštab preko Švajcarske i Finske prebacio u Petrograd. Sa Lenjinom u vozu bilo je oko 30 revolucionara i velika količina novca.

U osvajanju vlasti, Lenjin je postavio nekoliko načela iz kojih su proizilazile metode revolucionarne borbe. Prvo od tih načela bilo je - sva vlast sovjetima. Lenjin nije želeo da vlast deli sa menjševicima i eserima, ni sa bilo kojom frakcijom unutar socijaldemokratske partije. Da bi to ostvario, on je formirao Komunističku partiju boljševika koja je bila monolitna i u kojoj je vladalo jednoumlje. Partija je sve odluke vodećih revolucionara, a posebno Lenjina, morala bespogovorno izvršavati. Drugo Lenjinovo načelo je bilo: U osvajanju vlasti sva sredstva su dozvoljena.

U cilju pobede revolucije, nikakve žrtve nisu velike. Revolucija se ne sprovodi u belim rukavicama.

kraj


vesti po rubrikama

^feljton

19:01h

Enigma Broz (5): Sumnje grupe penzionera

19:26h

Kosovo kratka istorija (29): Zloupotreba istorije

   


     


FastCounter by LinkExchange