GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


28. Oct 1998 19:37 (GMT+01:00)

Poređenje

Ista kola, isti konji, samo drugi kočijaš

Poštovana redakcijo, u "Glasu" od nedelje, 14.01.2001. pročitala sam u članku pod naslovom "Bivši vlasnici traže pravdu" da Crna Gora priprema Zakon o povraćaju oduzete imovine po raznim osnovama, od 1945. godine. U tom predlogu zakona se vidi velika efikasnost i ažurnost komisija i sudova kao i vremenska ograničenost za izvršenje određenih radnji, što me izuzetno raduje, pa sam želela da se informišem da li se nešto tako priprema i u Srbiji. Pre izvesnog vremena, takođe u"Glasu" sam pročitala u intervjuu jednog poznatog beogradskog advokata da je tako nešto u pripremi i u zakonodavstvu Srbije i da su autori tog projekta pomenuti advokat, sam predsednik Koštunica i ugledni profeosor Pravnog fakulteta u Beogradu Miša Orlić.

Da li je to tačno? Mene to izuzetno zanima, jer do sada moja porodica nije mogla da ostvari pravo na povraćaj agrarnom reformom oduzetog zemljišta (oko 6 ara), prema Zakonu od 27. marta 1993. godine. Mislim da je tu u pitanju velika korumpiranost preduzeća i pojedinaca koji raspolažu našom imovinom i njihova neodgovornost prema privatnoj svojini. Zašto bi i bili odgovorni, kad ne podležu nikakvim sankcijama, kad nemaju moralne i ljudske odgovornosti za grabež i otimačinu koju su činili ili oni sami ili njihovi očevi?

Vlasnici, ili potomci vlasnika, podnesu zahtev nekakvim opštinskim komisijama, a oni vas upute na korisnike naše imovine, da se sporazumeju s njima, a kad kod njih odete - tad nastaje problem. Tamo sede ljudi koji su izdanci komunističkog režima ( često bez odgovarauće školske spreme) koji vam kažu da se njima ne žuri i ponašaju se tako kao da ste vi došli da tražite od njih (ne daj Bože) socijalnu pomoć. Može li se njima stati na put? Očekuju da ih molite za nešo što njima ne pripada pokušavaju da vas ponize, lažu vas - jednom rečju, ponašaju se tako arogantno i osiono da čovek više ne želi da se sreće sa takvim ljudima.

Mene zanima, može li se vratiti nama naša imovina, može li nam se približno nadoknaditi šteta od nekorišćenja te imovine skoro 50 godina i mogu li se naša imanja dovesti u koliko-toliko pristojno stanje da bi se mogla racionalno koristiti? Ko je za to odgovoran i ko je dužan da to učini? Kako nadoknaditi otuđenu imovinu koja je promenila vlasnika? Da li se i mi za to pitamo, ili o tome opet odlučuju komunisti i njihovi izdanici?

Jedan deo imovine moje porodice je promenio vlasnika (3,50 ha). Zemlja je zamenjena 31.12.1987. godine za nekoliko parcela približno iste površine, ali ne i klase. Dato je zemljište 5. klase za zemljište 7. klase. Dato je zemljište u celini za više razbacanih parcela. Gde je tu savesnost u poslovanju? Da li neko za to odgovara? Šta sad vratiti mojoj porodici? Da li je nama potrebno da skupljamo neke parcele po ko zna kojim zabitima? Naravno, da ne. Tražimo imovinu koja odgovara potrebama moje porodice. Da li je to pravedno?

Drugi deo imovine (2,50 ha) je u žalosnom stanju. To je oranica (3. klase) u komadu i na sred te njive je podignuta trafo-stanica udaljena od glavnog puta oko 200 m. Taj objekat nije propisno ograđen, zemljište nije izuzeto, i nije regulisan prilazu. Ko je nadležan da to uradi? Od koga da tražimo nadoknadu? Sve su to nerešena pitanja, koja iziskuju odgovore. Kad pitate ljude u Komisiji sležu ramenima. Kažu nisu nadležni. Ko je onda nadležan?

Kroz imanje moje porodice prokopan je regionalni put 50-tih godina, u dužini od oko 2 km (pravili su serpentine) i to uglavnom kroz šumu. Nikada nisu ni pitali, a kamo li platili: ko je za to nadležan?

Zbog svega ovoga, a i z zbog još mnogo čega bih vas zamolila da se vaš cenjeni list ovim pozabavi. Piše se o povraćaju imovine Crkvi i porodici Karađorđević. To je u redu. A šta je sa nama običnim porodicama koji smo anonimni i nismo moćni i uticajni po poreklu? Da li smo večito osuđeni da budemo neprijatelji naroda i države", bez obzira što nismo ama baš ništa krivi? Da li smo krivi što ne pristajemo na korpuciju, što ne priznajemo dnevno-političke marifetluke, počev od pionirskih marama, do DOS-ovskih presvlačenja? Moj deda je odavno rekao: "Ista kola, isti konji - samo drugi kočijaš". Njemu je imovina oduzeta. Da li je tako? Jesmo li zato imali septembarske i oktobarske proteste. Porazmislite, gospodo!

S poštovanjem,

Milena Đokić, dipl.fizikohemičar,
Kosjerić


Reagovanje

Čemu svađe među braćom

("Da nas Bog sačuva i ubuduće", "Glas", 22.01.2001)

Više sticajem slučajnih okolnosti došao sam do oglasa čiju sadržinu praktično nisam do kraja ni pročitao, ali sam na adresi koja je data poslao, uz dogovor članova svoje porodice naša imena, više radi toga da na jednom mestu kad mi bude trebalo saznam za adrese svojih prijatelja i komšija. Želja mi je da to javno istaknem iako ne verujem da će "pozitivni pravni akti" Repubike Crne Gore dozvoliti naše izjašnjenje.

Verujem da smo ja i članovi moje porodice u pravu i veoma nam je svima stalo zajedništvo u našoj zajedničkoj državi Jugoslaviji.

Jugoslovija nije stvorena preko noći, poznata je i priznata u svetu bez nje bi svi mi bili i duhovno siromašniji, odrekli bi se naše istorije prošlosti.

Braćo Srbi, Bog nam pomogao, imajmo razuma ne rušimo je, ako Crna Gora "ode" neka joj Bog pomogne u samostalnosti. Ja ću verujem, kao i dosada, ako sam u mogućnosti plaćati zaista veliki porez na imovinu, i učestvovati u samodoprinosima, svoga rodnog sela Gornje Bijele, ispod Durmitora, a taj novac koji sam dao ili ću dati neću žaliti.

Dajmo malo vremena, verujem da politika crnogorske aktuelne vlasti, koju ne mogu da iskažu rečima, nego se ispomažu gestikulacijom obe ruke, neće dugo opstati. Okrenimo se nama, sebi, podizanju naših fabrika, oživimo poljoprivredu, kilogram krastavaca lagano se primiče kilogramu mesa, što kazuje da to ima budućnosti.

Po kazivanju ljudi koji vode politiku zemlje Srbije, rade po 16 sati svakodnevno. Bog im pomogao, ne dajmo drugima ni Peć ni Mitrovicu naše manastire i zadužbine, ne zovimo teroriste Albancima, oni su Šiptari rođeni na Kosovu, nazivamo ih pravim imenom a ne "takozvani OVK", podržimo ulaganja stranaca uz našu garanciju da će im taj novac doneti profit, a zagovaranje politike sa Crnom Gorom ili bez nje neka ostane prošlost, kao i ljudi koji zbog svog položaja i bogatstva hoće da ovaj narod drže pod tim tenzijama.

Teško je reći, ali mora da se kaže kako je svakom čoveku neprijatno da se zbog njega svađaju dva čoveka. U našoj bratskoj Republici Crnoj Gori dugo godina je narod podeljen između Mila i Momira. Po meni, između njih nema razlike, isti su. Čudi me samo što taj narod ne nađe rešenje nego više od decenije mere na tasu ko je od njih bolji.

Mi, Srbi ima načina da sačuvamo Jugoslaviju na obostrano zadovoljstvo naroda, sa Crnom Gorom ili nevoljno bez nje, zajedništvo naroda svih Srba će doći samo u bliskoj budućnosti u to verujem.

Bogdan Pižurica,
Beograd


Mišljenje

Lep primer demokratije neukusa

Godinama smo iščekivali da prethodna vlast ode. Govorili su nam o našoj nasušnoj potrebi da budemo nezavisni. Oni su zapravo govorili: Građani će biti zavisni od nas a mi ne želimo da budemo zavisni od bilo kog. Nezavisnost - je laž, ona ne postoji. Svi smo zavisni jedni od drugih. Nezavisnost je lepa reč kao i demokratija - jer svako pod tim podrazumeva nešto drugo - različito. Tako su nam Miloševićevi nezavisni partijski vojnici krojili sudbinu: dok su pričali o nezavisnosti, ujedno su slali našu nedužnu decu u rat. Dugo smo se borili za njegovu nezavinost, dok su se on i njegovi klonovi vozili unezavisnim "mercedesima". I mi smo voleli dedinjsku nezavisnost, ali za nas nije bilo "mercedesa" već nezavisnih redova za šećer i polubeli hleb.

Njegova žena nam je pričala o identitetu srpske kulture, dok je u isto vreme njihova ćerka, na svojoj privatnoj televizuiji "Košava", po celi dan puštala hrvatsku i američku muziku i filmove. Teško je bilo gledati naše sugrađane, izbegle Srbe iz Hrvatske, kako posmatraju veliku izdaju. Prvo su nas izdali, povlačenjem vojske, onda su pustili da avionima mitraljiraju na nas, dok je Milošević pričao telefonom s Tuđmanom, sada nam pričaju o identitetu a po celi dan na njihovim partijskim televizijama pevaju isti ti Hrvati koji su nam poubijali decu, govorile su nam izbegli Srbi.

No, na sreću, stiglo je i oslobođenje od ditkature nezvisnosti, ali sad se na svim televizijama (istina i dalje prednjači partijska televizija Pink, kako su je zvali julovizija), peva još više hrvatski. Imam satelitsku antenu i mogu odgovorno reći da se na Hrvatskoj telviziji ne sluša njihova zabavna muzika koliko kod nas na juloteleviziji, sada i na televiziji Politika. Zbunjuje da i na Palmi, dominira hrvatska muzika, što je u kontradiktornosti sa stavom njihovog urednika koji pretenduje da podstiče kulturu Srba. Ako je to demorkatija, zašto nema makdeonske, crnogorske, slovenačke, oljske, češke, francuske i španske… muzike. Mediji se utrkuju da pokažu kako mogu više od drugih da puste hrvatske pevače i pevačice sumnjivih kvalitta, koje ni oni ne slušaju toliko. Kako bi to mogli drugačije da nazovemo nego pomodarstvom primitivaca.

Valjda smo se oslobodili.

Nazvaću to pravim imenom, to je demokratija neukusa i nemanja mere. Valjda u ovoj Srbiji ima pismenih i muzički obrazovanih ljudi, valjda smo se oslobodili. Čime sada da smirujemo naše sugrađane izbeglice, naše građane koji imaju muzičkog i kulturnog sluha. Kako da im kažemo: to je novo vreme, kada nas odmah demantuju: na Hrvatskoj televiziji nikada do sada nije puštena ni jedna srpska muzička grupa ili pevač. Oni koji su nas proterali i još ne dozvoljavaju nap povratak imaju dostojanstvo a mi?

Jedan od malobrojnih muzičkih urednika mi je rekao, pa to je demokratija. Da to je demorkatija, reći ću ja, ali demorkatija neukusa. Ako je ovo pravna država, onda se držimo zakonske obaveze da u svim matičnim programima mora tri četvrtine programa biti usmerneo na negovanje domaće srpske kulturne baštine. Ali, postoji JUGO nostalgija, rekao mi je drugi urednik. Da, ali je simptomatično da postoji samo na našim radijima i televizijama. Razlog slušanosti hrvatske i balijske muzike je skriven i neshvatljiv, možda tajan, a možda vrlo jednostavan. Svi znamo da ako bilo koja kuća želi hit - muzik tog autora, pušta po ceo dan.

Smatram da tako može svaka francuska, španska pesma postati hit. Ali, narod ove Srbije bi bio najsrećniji kada bi naši mediji (a možda i nisu naši?) pratili i podsticali muzučku kulturu Srba - svoga naroda, ne osporavajući lepotu kulturnih različitosti. Možda ste se vi oslobodili, ali mi narod izgleda još nismo. Poručio bih vama kao i ostalim medijima - mi vas i dalje posmatramo.

S poštovanjem,

Pavle Nikić,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange