[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 28. januar 2001.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

29. Jan 2001 17:20 (GMT+01:00)

Omer Karabeg, dobitnik nagrade „Jug Grizelj"

Borac za izgubljenu stvar

Ne mislim da se vraćam, sad sam posvećen radiju. Ipak mi je žao Komrakova

Bio sam iznenađen i u prvi mah nisam mogao da verujem da je nagrada baš meni uručena, jer dok sam ja radio na televiziji, takvi štosovi su bili česti. Dešavalo se da ljudi celu platu potroše na čast, a posle im saopšte da je bila šala - kaže Omer Karabeg, novinar Radija Slobodna Evropa, laureat ovogodišnje nagrade „Jug Grizelj" koja se dodeljuje za posebna dostignuća u istraživačkom novinarstvu i razvijanju prijateljstva među ljudima.

Omera se još mnogi sećaju kao voditelja Dnevnika i jednog od naojmiljenijih likova s TV ekrana na prostoru cele bivše SFRJ. Januara 1994, kao i mnogi drugi zbog političkih čistki, otišao je s tadašnje TV Beograd i uhlebljenje našao u „Slobodnoj Evropi" radeći prvo u Minhenu, a onda u Pragu gde i sad živi.

-Program Radija pokrivao je tad ceo prostor bivše SFRJ gde se govorilo „srpsko-hrvatskim jezikom", radile su kolege iz Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Beograda. Zanimljivo je da smo bili osnovani kao jedinstvena redakcija, u vreme kad su se svi programi, i Bi-Bi-Si i „Glas Amerike" i „Dojče vele", počeli da dele na srpsku, hrvatsku, bosansku redakciju... i zbog toga smo u početku imali mnogo neprijatnosti, posebno u Hrvatskoj, napadali su nas da hoćemo da obnavljamo Jugoslaviju.

Čija je ideja bila da počnete da radite telefonske mostove?
-Ideja nije bila moja, već kolege Tomislava Jakića, bivšeg spoljnopolitičkog novinara TV Zagreb. U to vreme, sve su veze bile pokidane i njegova ideja bila je da, preko Praga, uspostavljamo veze među ljudima. Prvobitno, mislili smo da uspostavljamo veze između rođaka koji nikako nisu mogli da kontaktiraju, a onda se sve pretvorilo u političku emisiju. U početku smo svi bili jako skeptični, mislili ko će u tom haosu da razgovara, zamislite da nekom u Sarajevu padaju bombe po glavi, a on treba da priča s nekim iz Beograda...

Strašne optužbe

Čuli ste za optužbe Haga da je Milošević znao da će biti bombardovana televizija, a da su to znali i rukovodioci televizije, među kojima su i ljudi s kojima ste radili?
- O tome ne mogu da govorim bez dokaza. To su strašne optužbe i ne mogu da verujem da su Milanović i Vojvodić znali za to, a da nisu rekli ljudima. Ostaviti svoje kolege da poginu, da bi sutra Milošević to mogao da upotrebi u svoju korist, to je strašno, ako je istina.
A reći ću vam da mi je, i pored svega, žao Mikija Komrakova, radio sam s njim i dobro sam ga poznavao. Da je ostalo sve normalno, mislim da bi danas bio jedan solidan reporter i voditelj dnevnika, ali užasno je koliko su vremena promenila ljude. U svakom slučaju, hoću da kažem da onaj najprljaviji posao u početku u dnevnicima ipak nisu radili ljudi iz televizije, već oni sa strane - setite se Mile Štule, Krste Bijelića, Stefana Grubača...

Bio je to, ipak, veliki izazov?
- Vidite, ja tu Jugoslaviju i dalje osećam kao neku svoju domovinu, ja sam jedan tipičan apatrid, i imao sam motiv da uspostavim veze između ljudi koji su više od pet decenija živeli zajedno i odjednom je sve bilo prekinuto. Probao sam i išlo je. Prvi most je bio između pokojnog Konstantina Obradovića, profesora međunarodnog prava u Beogradu i njegovog kolege Zdravka Tomca, sadašnjeg potpredsednika hrvatske vlade. Tema je bila položaj Srba u Hrvatskoj - i oni su, uz sve razlike, normalno razgovarali.

Nije uvek bilo tolike tolerancije?
- Imao sam i žestoke nacionaliste, oni su iznosili potpuno različite stavove, ali nisu se pljuvali, nisu se vređali, ja bih zaključio emisiju sa „Evo, saglasnosti nema, neka sad svako iznese svoj zaključak", i to je tako išlo.Te razgovore bacili ste na papir i objavili dve knjige.

- U prvoj knjizi koja se zvala „Most dijalozi, ratu uprkos" objavljeno je prvih sto mostova, ratnih mostova. Knjiga je izašla 1998. godine i izdata je u Banjaluci, a promocije sam imao u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu... Drugi mostovi i druga knjiga „Dijalog na buretu baruta" bili su srpsko-albanski. Tu je 26 dijaloga vođenih od 1994. do 2000. godine.

Prvi je bio između Mihajla Markovića, tada člana GO SPS-a i sad pokojnog Fehmija Aganija, potpredsednik DSK-a. Naravno, ni u čemu se nisu složili, ali to je bio jedini javni dijalog između predstavnika vladajuće partije i najveće stranke kosovskih Albanaca. Kasnije, nikad nešto slično nisam uspeo da uradim, bar ne na tako viskom nivou.

Nastaviću i dalje ovo da radim, dosad sam uradio više od 300 mostova, učestvovalo je oko 500 ljudi. Mislim da je to potrebno, jer razlike su još ogromne, i dalje su tu tragovi mržnje, ksenofobije i mislim da još nema ni minimuma tolerancije među narodima na prostoru bivše SFRJ. Mislim da je jedino rešenje u dijalogu, drugo rešenje je rat - sto puta sam to ponavljao i moja deviza je - bolje hiljadu dana razgovarati, nego jedan dan ratovati.

A da se malo vratite ovde, mnogi bi to voleli ?
- Ne, ne bih se vraćao. Vidite, ja sam radio na televiziji i to je za mene jedan završen posao. Ja sam dete televizije, došao sam na TB Beograd 1966. kao honorarac i radio sve dok nije došla ona mračna garnitura kad su nas najurili, nekog zbog imena, nekog jer nije bio dobar Srbin...

Ako me pitate da li sam nostalgičan - jesam, jer to je za mene jedna divna i lepa uspomena, ali ja već deset godina nemam veze s televizijom. Dok nisam došao u „Slobodnu Evropu" mislio sam da ništa drugo ne postoji osim televizije, ali kad sam upoznao radio shvatio sam da je to neverovatan medij, uspeo sam da pravim i reportaže telefonom.

U svakom slučaju mislim da bi sad na ekran trebalo da dođu neki novi mladi ljudi koji bi to radili na drugi, moderniji način, nego što sam ja radio. Televizijskom poslu bili ste potpuno posvećeni, a šef Dnevnika ste bili u vreme najveće slave beogradske televizije.
- Ja sam fanatik posla, to mi i supruga zamera, ali takav sam i uvek sam srećan da radim posao koji volim. U to televizijsko vreme i nije bilo teško praviti kvalitetne informativne emisije, jer je TV Beograd tad okupljala zaista sjajne novinare.

Ostali ste poznati i po lapsusima?
(Kroz smeh) - Bio sam redovni gost rubrike TV Novosti, gotovo svake nedelje...

Jeste li kontaktirali s Nešom Ristićem?
- Videli smo se, naravno, mi smo stari drugari, ali o poslu nismo razgovarali. Vidim da su se neki iz „moje ekipe" vratili na RTS, ali to je njihov izbor, moj izbor je radio, imam svoje projekte...

Ipak, nagradu ste dobili i da bi se vratili?
- Milan Milošević je u svom tekstu napravio sjajnu analizu „mostova". Mislim da je preterao u pohvalama, ali su me u tom tekstu dve stvari strašno dirnule - prvo, taj poziv da se vratim, a drugo, što me je nazvao borcem za izgubljenu stvar. Ja i jesam borac za to, borac da se vrati ono što je nekad bilo, ono razumevanje i tolerancija. Svestan sam da te zemlje više nikad neće biti, ali neka se bar vrati ona nekadašnja bliskost među ljudima toliko različitih naroda i vera.

Kako komentarišete paljevinu Televizije 5. oktobra?
- Vidite, neki kažu zaslužili su, ali to je ipak za mene vandalski čin, kao i prebijanje Milanovića, Komrakova... Čujem da su i Spomenku šamarali... Nisam ja za to, nisam za nasilje, ja sam kao Čeh. Čuo sam i da je televizijska zgrada opljačkana, ali to je valjda normalno u revolucijama, da se uvek šlepaju i oni koji bi da rade u mutnom. Razmišljao sam kako tog dana nijedna knjižara nije opljačkana...

Milan Mijailović


vesti po rubrikama

^intervju

17:20h

Omer Karabeg: Borac za izgubljenu stvar

17:22h

Prof. dr Svetozar Stojanović o federalnom sukobu u SRJ

19:19h

Madlena Janković: Samo dela ljubavi ostaju

 



     


FastCounter by LinkExchange