GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


29. Oct 1998 18:48 (GMT+01:00)

ZAPAŽANJE

Kosovo je zanimalo Malroa i Igoa

Pismo g. Radomiru Dilkiću, novom ambasadoru SRJ u Parizu

Gospodine ambasadore, kao Srpkinja koja više od tri decenije živi u Francuskoj, obradovala sam se demokratskim promenama u Srbiji posle septembarskih izbora i oktobarskog bunta i ponadala da će se i u našoj diplomatiji pojaviti novi, sposobni ljudi, koji će biti u stanju da ponovo uspostave pokidane niti sa dijasporom i svetom. Međutim, i pre vašeg zvaničnog ustoličenja doživela sam prvo razočaranje kad prilikom posete predsednika Koštunice Francuskoj niste pozvali na prijem u rezidenciju ambasade neke od Srba koji su svih minulih godina bili nosioci humanitarnih akcija i zdušno prikupljali pomoć za vreme sanckija, gradili kulturne mostove između naše dve zemlje i bili u prvim redovima borbe protiv satanizacije našeg naroda, agresije i bombardovanja.

Da izuzmem svoju malenkost, iako sam kao slikar-karikaturista dosad imala više od sto samostalnih izložbi u svetu, a u februaru prošle godine sam proglašena za ženu decenije srpske dijaspore u Francuskoj, za 25-godišnjič rad na promovisanju srpske kulture i tradicije, „zaboravili ste", među brojnim istaknutim Srbima i autorku romana „Otomanska noć pada na Kosovo", nagrađenu „Zlatnim perom" za najbolji istorijski roman u Francuskoj.

Da li je objašnjenje za ovakve propuste u vašoj izjavi na savetovanju u FNASE u Parizu prošle godine kad ste na pitanje šta mislite o problemima Kosova, odgovorili da vas Kosovo ne zanima?

Podsećam vas da je Kosovo i te kako zanimalo jednog Viktora Igoa, Andrea Malroa i mnoge druge ugledne Francuze. Ako vas ne zanima, pitam se da li to znači da ne zanima ni zemlju koju predstavljate?

Sofija
Ćuk Garofani,
Polja na Marni,
Pariz


ČUDO

Priznajem, glup sam

Kao visokoškolski nastavnik (uvažavali su me u komšiluku kao školarca) sam sebe dijagnosticirao javno: „Ja sam glup", naivan i postajem uplašen.

Samo citiram naslove u „Glasu":
1. Oni oldučuju o sudbini Jugoslavije (Koštunica, Đinđić, Đukanović)
2. Svi predsednikovi ljudi (Koštuničini saradnici koje on sam bira!)
3. Mira (Marković) prošla na aerodromu bez okntrole
4. Prijava protiv potpisnika Kumanovskog sporazuma.. i da ne nabrajam dalje. Zar u našoj zemlji nema nikog pametnijeg za savetnika Koštunici nego da bira Mirine i Miloševićeve savetnike za sebe, već one koji su nas doveli do onoga što svi znamo. Čitamo kako „prebezi" iz SPS, JUL-a popunjavaju kadrovski novi potencijal. Milutinović kaže da nije kriv. Možda i nije? Mićunović kritikuje štampu i DOS (u kom je on DOS-u?). Danas, 18. januara, na Krstovdan, u „Politici" piše da Milutinović može (po zakonu) srušiti Skupštinu...

Pa, ako može, neka je ruši kad Skupština i novi organi poštuju terorističke zakone koje je donela prethodna komunistička skupština u kojoj su kao ikebane bili oni koje je delegirala opozicija Srbije. U Šapcu se stvara novi otpor zvani Otpor Murti... vide mladi isprebijani otporaši da DOS šuruje preko svojih izabranika sa socijalistima (koji imaju lovu).A moj Velja (Ilić) kaže da ih samo posmatra. Da ne bude kasno moj Velimire? Nemaš ti u Čačku toliko bagera da isčačkaš učačkano... Zašto sam se (i samo se) borili, mi neki od 1945. godine, utirali put...

Da završim ovaj mučan članak. Ko sam ja u „ovoj noći"? Uzgred, dobih račun za gas (grejanje), suma je za decembar 4.150 a moja penzija 4.050 kinti. Treba mi još 1.000 kinti da namirim sumu gasa, a ko će mene da namiri „e kad će, ne znamo" (Đekna). Pomešli su mi se živci.

Univerzitetski nastavnik
Slobodan Jovanović, Beograd


Sučeljavanje

Što smo pogani ljudi!

Šta se dešava olimpijskom pobedniku iz Tokija

Pre nekoliko dana primio sam faks od FILA (Međunarodne rvačke federacije) sa molbom da dam odgovor na zahtev JRS (Jugoslovenski rvački savez) da se Branislav Simić skine sa liste instruktora i koordinatora FILA, da se povuče iz Sudijske komisije i istovremeno iz svih poslova FILA. Uz zahtev sam dobio i tekst dva faksa, upućena FILA od strane JRS, jedan potpisan od strane predsednika Saveza Mikana Velinovića, a drugi od strane potpredsednika Zoltana Balinta. U odluci predsednika Saveza navodi se čitav niz negativnih konstatacija o meni i mojoj ličnosti, a na teret mi se stavlja, između ostalog, da sam „neposredni razlog totalnog fijaska jugoslovenskog rvanja".

Bilo mi je veoma teško da odgovorim FILA na ove optužbe i kvalifikacije. Praktično, sve je bila čista kleveta.

Da bih skinuo sa sebe neopravdane optužbe i blaćenje moga imena, smatrao sam za shodno da, osim odgovora FILA, sa datom situacijom upoznam i javnost u našoj zemlji.

Mada je nekima poznato, mislim da treba da dam nekoliko osnovnih podataka o sebi i svom radu. U rvanju sam od 1948. godine, dakle 53 godine. Za to vreme sam vršio skoro sve funkcije u organizaciji - po opštim ocenama uspešno, nosilac sam dve olimpijske medalje (zlatna - Tokio i bronzane - Meksiko), srebrne medalje sa SP u Helsiborgu i Kupa sveta u Istambulu, prvak sam Balkana i Mediterana, trinaest puta sam bio prvak Jugoslavije, 16 godina od 1952-1968. bio sam stalni reprezentativac Jugoslavije, dugo godina i njen kapiten.

Kao trener, vodio sam juniorsku reprezentaciju Jugoslavije više godina, a najveći uspeh reprezentacija je postigla 1970. godine u Huskvarni osvajanjem ekipno drugog mesta iza tada nepobedive reprezentacije SSSR-a. Taj uspeh do danas ni blizu nije ponovljen. Tom prilikom Nišavić i Matarugu osvojili su prva mesta, Petković i Frgić druga, Ilić i Tabački četvrta, a Kasanović i Cvejin peto i šesto mesto. Bio sam član Predsedništva SRSJ, u dva mandata, a jedno vreme i v.d. predsednika Saveza od 1978-1992. Bio sam predsednik Stručne komisije Saveza u vreme kada su naši takmičari osvajali medalje. Od 1992. godine predsednik sam Zbora sudija do 1998. godine, kada sam dao ostavku. Za to vreme osposobljen je veliki broj sudija, nacionalnih, međunarodnih, a tri sudije su dobili najviše zvanje - sudija E kategorije. Moram napomenuti da sam sav posao posle okončanja aktivnog sportskog staža vršio volonterski, bez nadoknade. Svima koji su tražili od mene pružio sam pomoć u okviru svojih mogućnosti.

Osim rada u rvačkoj organizaciji, bio sam aktivan i u drugim sportskim organizacijama: SFK Jugoslavije, SOFK Srbije, JOK, a momentalno sam predsednik Sportskog saveza Vojvodine.

Posle svega iznetog, nije mi jasno kako sam mogao biti razlog „totalnog fijaska jugoslovenskog rvanja". Naprotiv!

Dozvoljavam mogućnost da ima osoba koje ne dele moje mišljenje. Takođe da sam u svome radu i grešio, ali te stvari, ukoliko ih ima, treba da se rešavaju u skladu sa Statutom i opštim aktima Saveza. Neprihvatljivo mi je da to sve saznam od strane FILA. Niti optužen, niti saslušan, niti mi je izrečena kazna, niti mi je dato pravo da se branim, sve je urađeno tajno. Ovo je gore nego tajne haške optužnice. Tamo je bar suđenje javno sa pravom na odbranu.

Interesantna je, međutim, geneza ovog, blago rečeno, neprimernog postupka predsednika Saveza, Mikana Velinovića. Radi se naime o sledećem: nekoliko poslednjih meseci predsednik Velinović me ubeđuje da prihvatim dužnost generalnog sekretara Saveza. Odbijao sam da prihvatim tu funkciju iz više razloga - porodičnih, nemogućnošću čestog putovanja u Beograd, izbivanjem znatnih broja dana u godini iz zemlje po poslovima FILA. U jeku najvećih pritisaka na mene da se prihvatim dužnosti dobio sam informaciju iz FILA da je predsednik Velinović zatražio skidanje sa liste internacionalnih sudija jednog od najboljih sudija u nas i u svetu, Vojislava Tabačkog. Bez ičijeg znanja, bez optužbe, bez bilo kakvog postupka u skladu sa normativnim aktima Saveza - tajno. Protestovao sam kod predsednika za takav postupak, upitavši ga kako misli da se prihvatim dužnosti, a da iza mojih leđa radi tajno, suprotno normativnim aktima Saveza. Odgovorio mi je da je on predsednik i da je to njegovo pravo.

U međuvremenu je održana Izborna skupština Saveza, izabrano je novo predsedništvo koje na svojoj sednici, 11.01.2001. godine, dalo saglasnost predsedniku na preduzete korake. Predsedništvo nije upoznato sa tekstom odluka predsednika. Dali su saglasnost na neviđeno. Jednoglasno, kako stoji u zapisniku. Predsedništvo nije upoznato da je FILA otišao i drugi faks u kojem se daje neograničena podrška predsedniku. Faks je potpisao potpredsednik Zoltan Balint. Međutim, ispostavilo se da gospodin Balint nema pojma ni o faksu, niti je potpis na faksu njegov, već je falsifikovan. Posle ovoga saznanja još više sam uveren da je dobro što se nisam prihvatio funkcije generalnog sekretara.

Spomenuo sam da je održana Skupština. Održana je u hotelu „Hajat" 16.12.2000. godine. Pozvani su bili i bivši šampioni. Svi pozvani dobili su novogodišnje paketiće za decu i unučiće. Nemam predstavu koliko je to koštalo. Uostalom, to i nije moja briga.

Siguran sam, međutim, da se sa tim novcem mogao finansirati odlazak rvača (1-2) na Studentsko prvenstvo sveta, juniorsku balkanijadu, ili odlazak novopostavljenog trenera za seniore Gorana Kasuma na seminar trenera koji organizuje FILA u Rimu. Sednica Skupštine mogla se održati i besplatno, na manje reprezentativnom mestu. Uostalom, za loše rezultate i nerad treba naći krivce. To su sudije, a posebno Branislav Simić i Vojislav Tabački, sve po onoj narodnoj „ili pukovnik ili pokojnik". Prevedeno „ili generalni sekretar ili te nema nigde".

Svoje zadovoljenje ću ostvariti putem suda.

U JRS momentalno ne mogu da učinim ništa. Ne posedujem nikakvu odluku, nije mi je data pouka o pravnom leku, nije mi jasan ni moj status u organizaciji. Živimo u vremenu demokratizacije zemlje, a ovo što se čini u nekada primernom i još uvek najtrofejnijem olimpijskom savezu (sportu) liči na doba mračnjaštva, koje je odavno za nama.

Branislav Simić, Beograd


REAGOVANJE

Sudija, a ne moler

„Kako do masnije čorbe", „Glas", 19. januar 2001.

U odličnom članku „Kako do masnije čorbe" („Glas", 19. januar 2001. godine), potkrala se krupna greška. Pesmu-pskvilu „Mićunijada" nije napisao „moler Nikolić iz Nikšića", nego u to vreme pesnik i ugledan čovek: Novica Nikolić (Ozrinići, 1871 - Kotor, 1942.).

Posle završene osnovne škole u Nikšiću, Novica je završio Gimnaziju i Podoficirsku školu u Beogradu. Radio je u Okružnom sudu u Nikšiću, zatim na Cetinju, u Baru, Bileći, Kosovskoj Mitrovici, a bio je i sudija Okružnog suda u Podgorici. Austrougari su ga sa čitavom porodicom internirali (1916-1918) u logor Nežider. Novica je sin poznatog crnogorskog junaka i senatora Jevta Miletina Nikolića.

Novica je mnoge niskosti i podvale žigosao i obelodanio kroz svoje pesme: „Mićunijada", „Tunguzijada", „Pi, kakva je ovo vlada", „Duh današnjeg vremena" i druge. Zbog svojih pesama i otvorenog istupanja često je imao problema, a više od 20 puta je saslušavan i pritvaran. Iz ovih razloga je neke svoje pesme potpisivao sa: Pantiša Trpić.

Satire R. Domanovića, komedije B. Nušića i mnoge pesme Novice Nikolića i danas su aktuelne. I danas su mnogi, kako je Novica pevao, „okaljali istoriju našu i sve naše borbe, kako bi došli do masnije čorbe".

Dr Branislav Nikolić,
Beograd


Procena

Merljivost zasluga

U Požegi je 14. januara 2001. godine proslavljena pobeda DOS-a u Srbiji.Ova proslava je izazvala burna negodovanja u gradu. Ko je organizator? Ko to sve plaća i ko bira zvanice, tj. procenjuje ko je to najzaslužniji?

Podeljeno je 300 pozivnica ljudima čije su zasluge u borbi za demokratiju nemerljive. Požega je opozicioni grad od 1996. godine, ima 26.000 glasača, od čega je sigurno 70 odsto stanovništva intenizvno učestvovalo u svim događajima (protestima), borilo se i izborilo za pobedu.

Gde smo mi sada?

Da li smo mi (šetači) samo bili statisti u prvom činu predstave? Na scenu stupaju glavni likovi. Drugi čin kasni dva meseca, toliko je bilo potrebno glavnoj glumici tj. našoj predsednici da se odmori, ali sve je pod kontrolom i naravno u sopstvenoj režiji. Muzika trešti, pokloni se dele, jede se, pije i završava kako (ne) dolikuje predsedniku - na stolu.

Takav neukus - da su i mnogi odabrani bili postiđeni. Ali, sami su birali - imali su pravo izbora. Kada su dobili pozivnicu, da li su se i jednog trenutka zapitali: po čemu sam ja to zaslužio, šta sam to više uradio od nekog drugog? Po broju odazvanih gostiju, ipak su smatrali da su nešto posebno.

Ovaj grad to ne misli!

Da li su birani po dubini džepa, vezama, uticaju ili ličnim prijateljstvima, to oni sami znaju. Ovom narodu je dosta svega! Da li smo se borili da nas i dalje lažu, potcenjuju i koriste kao marionete za neke svoje lične interese i ciljeve?

Da li je ova predstava igrana u još nekom gradu Srbije ili je stanovništvo Požege jedino imalo tu „čast"?

U ime grupe građana Požege,
Dragan Petrović, Požega



     


FastCounter by LinkExchange