Koreograf Nada Kokotović skoro deceniju živi i radi u Nemačkoj. Posle devet godina je došla u Beograd, da bi zajedno sa Neđom Osmanom, sa kojim je 1995. godine u Kelnu osnovala koreodramski teatar i romski teatar TKO, učestvovala na Nedelji romske kulture.

Aplauzi njenoj koreodrami "Gospođica" po Strindbergu i predstavi "Stolice" Joneska, koju je režirao Neđo Osman, te brojna pitanja i dirljivi susreti, govorili su da beogradska publika nije zaboravila umetnički rad naše sagovornice.

		Pročišćavanje folklora Neđa Osman je glumac s veoma izraženim smislom za pokret. - Nisam ni koreograf ni plesač, ali sam režirao "Stolice" koristeći elemente ciganskog plesa. Zanima me spoj tradicionalnog i modernog, pročišćavanje folklora. To je potpuno druga vrsta koreografije od onoga što Nada radi, mada je normalno da postoji sličnost kada sa nekim dugo živite i sarađujete, kaže Osman, inače čest gost romskih festivala širom sveta.

- Pre Beograda, 10. januara imala sam premijeru "Cipije" Fabijana Šovagovića, u Konstanci na Bodenskom jezeru. Sve se dešavalo u zgradi pozorišta iz 17. veka. Predložila sam da igramo baš taj tekst o četiri generacije muškaraca koji su za vreme rata, od 1991. do 1995. živeli u istom stanu. Bilo bi izuzetno zanimljivo videti ovaj komad u Beogradu - kaže Nada Kokotović.

Kako je tekla Vaša karijera u Nemačkoj?
- Krajem septembra 1991. godine odlučila sam da ostanem tamo. U početku nisam imala posla. Počela sam da sarađujem s Robertom Ćulijem na predstavi "Na dnu" Gorkoga, pa sam ponovo pauzirala. Samopouzdanje mi je dalo snagu, nisam sumnjala da neću uspeti. Ubrzo sam učestvovala na Berlinskom festivalu, postavila "Hamletmašinu" Hajnera Milera, pa "Medeju", "Karmen"... Od 1994. do danas režirala sam 22 predstave.

Da li ste se uklopili u tamošnji sistem rada u pozorištu?
- U početku sam mislila da model pozorišta koji smo primenili u Subotici može funkcionisati i ovde. Tražili smo novac od grada, opštine i konačno pronašli prostor. Što se umetničkog angažmana tiče, čak i ljudi koji poznaju ples svrstavaju me među Pinu Bauš, Kresnika, Sašu Valc. Kao da ne poznaju koreodramu. Međutim, kritike su izvrsne. Danas radim predstave sa 15 glumaca i jednom balerinom i uvek na različitim jezicima. Jezik je kuća smisla. Više od 20 godina, od svakodnevnog života do pozornice, suočena sam sa srodnim, a ipak različitim jezicima. Otišavši u Nemačku, konfrontirala sam se sa ženskim pitanjem u najiskonskijem smislu, različitim kulturama koje funkcionišu zajedno i odnosom prema religiji. Doživela sam kulturni šok.

Da li ste za ovih par dana posetili KPGT ili pogledali neku predstavu u tom pozorištu?
- Ne, nisam bila tamo. Uvažavam da svako ima svoje pozorište i svoj put.

Maja Vukadinović
foto: P. Milosavljević