Ali, čak i da je to uspeo, uočljivo je i za površne poznavaoce istorije Jugoistočne Evrope, da ove tobože obimne arhivske građe u suštini nema u knjizi. I tamo gde je ponekad citat upotrebljen, očigledno je da više služi kao dokaz za piščevu unapred zadatu političku tezu, nego kao ilustracija složene slike prošlosti ovog dela Evrope.

Zapanjuje činjenica da Noel Malkolm uz navodno konsultovanje tako brojne arhivske građe i literature nije otišao ni korak dalje od već mnogo puta ponovljenih velikoalbanskih teza iz pera nacionalnih ideologa iz Tirane i Prištine. Sve ključne Malkolmove teze mogu se naći u Memorandumu Foruma albanskih intelektualaca iz 1995. godine sa potpisom Redžepa Ćosje. Novo je jedino što se knjiga pojavila u Londonu na engleskom jeziku.

Suštinski, metodološki i stručni promašaj ove knjige, međutim, jeste način korišćenja izvora i interpretacija zbivanja: od istorijske građe pisac uzima samo ono što potvrđuje njegovu tezu. Primera radi, on citira skoro sva dela Meri Edit Daram, ali ne citira njeno prvo ozbiljnije delo Kroz srpske zemlje, u kome govori dosta o Metohiji. Sve upućuje na zaključak da je Noel Malkolm navođenjem toliko brojnih izvora i literature želeo, u stvari, da što jače prikrije svoje prave motive nastojeći da svoju misiju advokata separatističkog pokreta albanske nacionalne manjine u Srbiji prikrije oreolom tobožnje učenosti i temeljnosti.

Malo je primera nasilja nad istorijskim činjenicama i istorijskom istinom kakvo je nasilje Noela Malkolma nad istorijom Srba i cele oblasti Stare Srbije, današnje južne pokrajine Republike Srbije. Kosovo i Metohiju Malkolm ne posmatra u okviru istorije Srba, ili istorije Srbije, već u okviru istorije "albanskih zemalja".

Tokom cele knjige "Kosovo", kao termin koji on isključivo koristi za oblast Kosova i Metohije, tumači se kao odvajkada zaseban istorijski, politički, kulturni, pa čak i geografski identitet, uvek odvojeno od Srbije i istorije Srba. I, praktično od početka do kraja, on polemiše sa tezama "srpskih nacionalista" i "srpskim mitovima", nastojeći da ovu oblast po pravilu uvek prikaže kao tragičan pelen "srpskih zavojevača".

Već u Uvodu pisac odbacuje, kako kaže, "konfuznu upotrebu termina Kosovo i Metohija". Slično već odomaćenim propagandnim terminima "hrvatski Srbi", "bosanski Srbi", i Malkolm rado koristi pojam "kosovski Srbi". Kosovski Albanci su za njega "Kosovari" i deo su jedinstvene celine albanskog naroda, dok su "kosovski Srbi" označeni samo tom regionalnom odrednicom i izolovani od Srbije.

Uvodni deo Malkolmove knjige razotkriva, s jedne strane, nedvosmislen, jednostran i nesumnjivo jasan politički pristup, a s druge strane njegovo potpuno nerazumevanje istorije Balkana, i diletantsko pojednostavljivanje složenih istorijskih procesa i problema. On kaže da u istoriji ovog regiona nikada nije bilo etničkih ratova, da su Kosovo i Metohija oblast u kojima se dešavaju "najgore zloupotrebe ljudskih prava u celoj Evropi", i da su u stvari za savremena zbivanja krivi pre svega politički lideri.

Već pomenuta Meri Daram zabeležila je 1903. godine na svom putovanju kroz Metohiju: "Priča o Staroj Srbiji je jedan neprekidan bol. Patnja hrišćanskih naroda na Balkanu nije ništa novo. Ona je počela sa dolaskom Turaka, i trajaće sve dok su oni tu.

Još daleke 1690. godine nepodnošljiva sudbina Srba Stare Srbije dovela je do seobe u Ugarsku ništa manje nego 37.000 zadruga (porodičnih grupa koje uključuju i stričeve i njihovu decu). Albanci su se potom raširili po ispražnjenim posedima i bilo im je dozvoljeno da ih otad zauvek nekažnjeno pustoše".

Sutra: Šta piše Harlod Temperlej