BEOGRAD - Našoj zemlji naneta je teška kontaminacija osiromašenim uranijumom, koja će trajati milionima godina. Još ako se ispostavi da je tačno da je u municiji korišćen i milion puta toksičniji plutonijum, onda to nije ništa drugo do ubistvo s predumišljajem, naglasio je u sredu na konferenciji za novinare dr Ilija Plećaš, naučni savetnik i vršilac dužnosti direktora Instituta za nuklearne nauke "Vinča" upriličenoj povodom postojanja, odnosno negiranja "Balkanskog sindroma", o kome, pre svega svetska javnost sve više govori.

Stručnjaci "Vinče" boravili su na kontaminiranim lokacijama juga Srbije i prostor površine dva i po hektara ogradili i jasnim oznakama obeležili tako da je stanovništvu onemogućen pristup. Međutim, sada se postavlja pitanje šta učiniti sa tom trajno neupotrebljivom zemljom, pošto ne postoji poznata metoda njene radioaktivne obrade.

Dr Plećaš je tim povodom rekao da očekuju da Atomska agencija iz Beča utiče da se deo novca predviđene kao pomoć našoj zemlji uputi na ime izgradnje trajnog odlagališta radioaktivnog otpada, u koje bi se smestio, pored zemlje sa radioaktivnih lokacija, i nuklearni otpad privremeno skladišten u Institutu "Vinča".

		Opasne tačke Na Kosovu postoji 112 uranijumom kontaminiranih tačaka, i to najvećim delom prema albanskoj granici, gde su kasnije boravili italijanski vojnici, nastavio je dr Plećaš. Na jugu Srbije uranijumskim projektilima gađana je planina Plačkovica iznad Vranja, i atari sela Borovec, Reljan i Bratoselce, svi na potezu Bujanovac - Preševo. Van ovog područja gađana je još u Crnoj Gori istim projektilima Luštica.

Što se tiče stanovništva, pre svega vojske i policije koja je u kritičnim mesecima pre dve godina bila stacionirana na Kosovu, mišljenja "Vinčinih" stručnjaka nisu jedinstvena.

Istina, dr Marko Ninković, naučni savetnik Laboratorije za zaštitu od zračenja insistirao je da se uradi kontrola vojnika i policije, uzimajući u obzir pre svega na kom su se mestu nalazili u momentu eksplozija uranijumskih projektila.

- Nije isto ako je osoba u neposrednom fokusu eksplozije ili malo dalje, objasnio je. Ako je u neposrednoj blizini, kod njih će se ispoljiti jasno prepoznatljive akutne posledice. Ali zato osobe koje su udaljene više metara mogu isto da budu kontaminirane, s tim što tegobe kod njih mogu da se ispoljavaju nakon više godina, pa čak i decenija. Jer, ne postoje niske doze zračenja, a iznad prirodnog fona koje su za čoveka neškodljive. Pitanje je samo kako i kada će da se ispolje. Stoga je svako zračenje iznad praga prirodnog fona neprihvatljivo.

Njegove reči potvrdila je mr Snežana Pavlović, istraživač saradnik iz Laboratorije zračenja, pojašnjavajući da "projektil sa osiromašenim uranijumom ima 99 odsto urana, te da on krije potencijalnu opasnost i tako eksplodiran".

Svoju tvrdnju potkrepila je oglednim primerom, u kome je eksplodiranim projektilima smeštenim u specijalnoj boci prinela radio instrument za merenje zračenja. Instrument je istog trenutka reagovao karakterističnim zvukom, što znači da je metak i dalje emitovao zračenja.

- Delovi ostataka projektila u sebi sadrže 100 puta veće zračenje iznad granice prirodnog fona, što znači da opasnost za zdravlje stanovništva uvek postoji, naglasila je.

Sa radioaktivnim zračenjem, hemijskim zagađenjima koje nam je rat doneo i akcidentom u Rumuniji, doživeli smo ekološku katastrofu, nadovezao se dr Bogomir Dimitrijević, viši naučni saradnik Laboratorije za radiobiologiju:

- Stoga s pravom možemo očekivati nešto slično "zalivskom sindromu", koji karakterišu stečena genska oboljenja, a što je na nesreću vojnika iz Zalivskog rata tek prošle godine moglo da se precizno ustanovi. U međuvremenu, od rata u Zalivu broj obolelih vojnika dostigao je cifru od 700.000. Istom i jedinom metodom mogu se ustanoviti i kod naše populacije eventualne molekularne promene na nivou ćelije izazvane navedenim faktorima rizika. Iz tih razloga počeli smo da skupljamo uzorke krvi od opšte populacije, na kojima će moći da se dokaže svaka promena ukoliko dođe do pojave zalivskog sindroma. Koliko je ovaj sindrom važan pokazuje činjenica da on za obolelog nije smrtonosan, ali dovodi do ozbiljnih i trajnih nesposobnosti u bilo kojoj vrsti aktivnosti.

Sveukupan zaključak prisutnih naučnih radnika bio je da su niže doze zračenja ozbiljnije jer ne izazivaju smrt ćelije, ali dovode do dugoročnih njenih izmena koje se prenose s generaciju na generaciju potomaka, te da se pod hitno mora uraditi detaljni monitoring i merenje na lokacijama zagađenim osiromašenim uranijumom ali i hemijskim materijama.

Z. Ostojić