Elektroprivreda i distributeri ne prestaju da
nas iznenađuju neprijatnim vestima i postupcima. Restrikcije,
havarije, akumulacije doskora bez vode, višegodišnje prikrivanje
stanja i najzad sada opet strepnje zbog mogućih novih isključenja
i najavljenog poskupljenja struje koje je izgleda neminovno i
pored "ulaganja maksimalnih napora".
Odgovorni kolaps objašnjavaju totalnom zapuštenošću proizvodnih
kapaciteta. Ne kažu zašto su o tome godinama ćutali i nisu podnosili
ostavke. Skrivali su pravo stanje od naroda i uljuljkivani izuzetno
visokim primanjima revnosno menjali sijalice na uličnim stubovima
pred 1. maj, 29. novembar i Miloševićeve izbore.
Sada, prema informaciji Tanjuga, objavljenoj u "Glasu"
od 4. januara 2001. godine, zagovaraju ekonomsku cenu struje koja
bi bila 5,5 dinara umesto prosečne sadašnje od 0,73 dinara po
kilovatu. Evropska cena za one koji u boljem slučaju primaju mesečno
80 do 90 DM i za one zaposlene na papiru koji primaju minimalac,
samo topli obrok ili ništa od toga. Ovo povećanje je kažu neminovno
jer više ne mogu da se napabirče ni "pare samo za plate u
EPS-u". Muka je da se obezbede sredstva za njihove visoke
plate.
Odavno se zna da su njihova primanja najstrože čuvana tajna.
Narod je ipak od njihovih hvalisavih ukućana saznao da su primanja
u lokalnim distribucijama od 6.000 do 23.000 dinara. Kvalifikovani
monteri i njihovi šefovi primaju dvostruko i petostruko više od
profesora, lekara, sudija. Možda su ove informacije netačne i
poturaju ih neprijatelji i strani plaćenici!?
Najnovija iznenađujuća vest iz EPS-a da se spremaju na štrajk
zbog zakasnele isplate dela primanja za decembar. Zar oni ne znaju
da su desetine hiljada zaposlenih u ovoj zemlji ostajali bez višemesečnih
minimalnih primanja i nisu stupali u štrajk? A primanja su im
za šest meseci bila na nivou jednomesečnih primanja u EPS-u. Narod
se ovim pretnjama štrajkom iščuđava i grdi, a neki smatraju da
su se pogrešno proračunali i da će se nova vlada dosetiti da preispita
njihova prevelika primanja.
Javnost konačno mora da sazna sve o njihovim primanjima, jer
ako su odista velika, moguće da su dobrim delom doprinela malim
ulaganjima u proizvodne pogone. Ovo svakako ne znači da se umanjuje
značaj drugih mera o kojima se javno govori, a kao što je poskupljenje
struje za one koji svoje stanove i kuće greju na struju. Međutim,
u toj računici ne treba zaboraviti činjenicu da su brojna domaćinstva
siromaha isključena trajno iz elektro mreže jer nisu mogla da
plate ni minimalne račune za dve sijalice u kućama i to zbog toga
što je deo poreskih dažbina i takse za TV bio veći od cene za
utrošenu struju. Ne čudite se, po selima ima i takvih.
Stanislav Simić,
Kruševac
Mišljenje
Nediplomatske izjave g. Protića
(Povodom odlaska predsednika Skupštine Beograda u Vašington za
ambasadora SRJ)
Kažu da vešti političari jedno misle, drugo govore, a treće rade.
Ipak, ne treba preterivati. Postoji opasnost da nas zbune, a cilj
političara je, valjda, čak i kada nas "prevode žedne preko
vode", da u njihove tvrdnje - poverujemo.
Recimo, dosadašnji "gradonačelnik" Beograda g. Milan
St. Protić. Najpre, pojašnjenje za navodnike oko gradonačelnika.
Ovom titulom novinari, i ne samo oni, vole da kite prve ljude
organa lokalnih samouprava, iako je znano da ona pripada samo
onima koji su neposredno, od građana, birani za tu funkciju. Elem,
predsednik Skupštine grada Beograda, minulog 6. decembrra izjavi
da u budućoj Vladi Srbije neće biti ministar na svoj zahtev, da
je potrebniji Beogradu, ali da "DOS ima dovoljno sposobnih
ljudi da i bez njega sastavi kompetentnu vladu". Pa šta tu
smeta, reći ćete.
Stav za pohvalu. Principijelan. Složio bih se, da već nedelju
dana kasnije, posle (neočekivanog) nominovanja g. Protića za ambasadorsko
mesto u Vašingtonu, isti nije izjavio: "Oni koji me optužuju
da sam neozbiljan neka mi odgovore da li misle da je neozbiljno
to što idem ili to da bi trebalo da ostanem u Beogradu?"
Pa dalje, "… idem tamo gde mislim da sam ovom narodu najpotrebniji…"Ostaviću
Beograd s uspostavljenim novim standardima u ponašanju gradske
vlasti".
Taman sam nekako počeo da pravdam ljudsku dimenziju opredeljenja
g. Protića za atraktivnu funkciju, kada me je "dotukao"
izjavom 28. decembra u Skupštini grada. Naime, posle "raporta"
o novim autobusima, kontejnerima za otpad, lož ulju i skoro 9.000
tona mazuta, što je sve nesumnjivi plus na kontu nove, demokratske
vlasti, Protić je ukorio novinare što ga nisu pitali za moguću
ambasadorsku funkciju. Prema izveštaču, "na sopstveno pitanje,
sam je i odgovorio:
"Moj pristanak je načelan, jer se još nije razgovaralo o
našoj politici prema toj zemlji, a ja nisam spreman da se odreknem
svoje nezavisnosti i prava na mišljenje. Samo pod tim uslovima
mogu da budem ambasador". Pomenuo je i da ima zluradosti
u javnosti, kao da on beži odavde, a iz Amerike se svojevremeno
vratio da bi se borio protiv Miloševića, i ponovni odlazak bi
mu samo komplikovao privatni život.
Tri različite izjave u samo tri nedelje su kontradiktorne, delom
netačne, a Boga mi i ne zvuče iskreno. Da ne koristim druge, neprijatnije
kvalifikative. Recimo, one o nedovoljnoj ozbiljnosti izrečenog.
Ozbiljan političar čelnik jedne od vladajućih stranaka i prestonog
grada, ne sme da ostavlja utisak "da mu se može" na
primamljiviju funkciju, ostavljajući Beograd i Beograđane, ako
mu se kao ambasadoru prihvate nekakvi njegovi uslovi. Čast je
i obaveza biti "prvi Beograđanin", a veliko je pitanje,
da li je g. Protić potrebniji urušenom Beogradu, ili diplomatiji
koja, kako izgleda, funkcioniše solidno zahvaljujući i, bar do
sada, blagonaklonom stavu Zapada.
Uključujući i SAD. Konkretnije: ako Amerika hoće da nam pomogne,
personalno rešenje u liku ambasadora g. Protića neće biti presudno,
ili bar ne toliko koliko uspešan i svakodnevno potreban predsednik
Skupštine grada.
Čudan mi je stav g. Protića o prihvatanju ambasadorske funkcije
u SAD, pod uslovima "nezavisnosti i prava na mišljenje".
Državnu politiku prema drugim zemljama definišu Ustavom i zakonima
nadležni organi u SRJ. Mogu (ako žele) da se o tome konsultuju
sa ekspertima resornog ministarstva i, naravno, ambasadama (ambasadorima)
u odnosnim zemljama.
Pokušao sam da zamislim, recimo, Ivu Andrića, kako izdajnički,
trojnopaktovski stav tadašnjih vlastodržaca, podređuje svom mišljenju
o onom lupežu Hitleru, pa koristi prvu audienciju da mu uz njegovo
komične brčiće saspe svoj nezavisni stav, na osnovu prava na mišljenje.
Ne biva to u - diplomatiji. No, ako već nemate iskustva u zanatu
koji bi da upražnjavate, prođete "ubrzani kurs", pa
se tek onda glasno izjašnjvate o budućim profesionalnim namerama.
Mada, u diplomatiji važi ona narodna, "tiha voda…"
Nije simpatično kada gospodin Protić, ili bilo koji drugi političar,
uzima za pravo da sam proceni, gde je "ovom narodu najpotrebniji".
Znamo ko je i kako (sa bračnom drugaricom) uživao za pravo da
procenjuje u ime naroda. I kako se to završilo. A biće i - post
festum. Isto tako, ne deluje ubedljivo ni tvrdnja da su poslovi
u Beogradu u najmanju ruku, do kraja uspešno kanalisani za budućnost,
te da g. Protić može bez brige na put, sa već "uspostavljenim
novim standardima u ponašanju gradske vlasti".
Ako on tako brzo (za dva meseca) može da prevaziđe prethodne
debele naslage propadanja i korupcije, zar nije jug Srbije, a
ne Vašington, daleko značajnije i urgentnije mesto za uspešnog
političara. Takođe, g. Protić ne treba da zaboravi da se u SAD
ne "vraća" na istu platu. O "časti i slasti"
da ne govorimo.
Ministar Svilanović je 6. januara na Surčinskom aerodromu po
povratku iz Vašingtona, pored ostalog saopštio da su Amerikanci
dali saglasnost (agreman) za imenovanje ambasadora Protića. Palo
je u oči da su način i obim obrazloženja "lika i dela"
g. Protića, te opis "ushićenja" dijaspore i administracije
SAD g. Protićem, pomalo neuobičajeni ministarski gest u takvim
prilikama. Onda smo se podsetili da je skoro jednom nedeljniku
g. Svilanović, na pitanje sa kim se iz DOS najviši druži, odgovorio:
"Sa svima imam dobre odnose, ni sa kim nisam u zavadi, ali
sa Milanom (Protićem) i Veljom (Ilićem), idem na ručkove i večere,
sa ostalima samo na piće." Želim da verujem da je vreme "burazerske"
politike iza nas, a da ove koincidencije i izjave ekselencijama
pripišem kao nedovoljno iskustvo u vršenju vlasti.
Naravno, sada je jasno da pristanak g. Protića nije bio, kako
je tvrdio "načelan", a sigurno je i da Savezna vlada
nije razmatrala njegove "uslove" u vezi obavljanja ambasadorskih
poslova. Izjave koje je o svemu ovome, davao proteklih dana g.
Protić, liče na nastavak objašnjenja ministra Svilanovića o značaju
njegovog mesta i uloge, i nisu dovele u pitanje ni jedan stav
iz ovog teksta.
Šta više, samo se stiče utisak da se napadno - brani. Ipak, poželimo
novopečenom diplomati uspešan i prijatan boravak u SAD. I opreznija
- javna istupanja. Tamo nema blagonaklonosti za neiskrene.
Branislav Jović,
Beograd
Glas nedelje