[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 21. januar 2001.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

20. Jan 2001 18:35 (GMT+01:00)

Radovan - Beli Marković, „smireno i rezignirano", o smrti i pisanju

Takozvani život, srećom, kratko traje

Sebe vidim samo kao hudog pisca koji estetizuje svoje „stradanije" i više volim da nestanem u svom snu, nego da nestane moj san

Radovan Beli Marković, autor knjiga pripovedaka „Palikuća i Tereza milosti puna", „Crni kolač", „Švapska kosa", „Živčana japija", „Stare priče", „Setembrini u Kolubari", „Male priče", romana „Lajkovačka pruga", jesenas je u izdanju „Narodne knjige" objavio i roman „Limunacija u ćelijama". Jedan ugledni književni kritičar je napisao da se u „njegovoj prozi pored izuzetne stilske lepote može zapaziti i poseban vid humora koji je svojevrsna suprotnost melanholiji u tematskoj ravni".

Radovan Beli Marković je dobitnik mnogobrojnih nagrada, ali posle romana „Limunacija u ćelijama" „smireno i rezignirano" živi u Lajkovcu bez obzira što je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu.

Piše li pisac sve svoje knjige o bilo čemu drugom, sem o smrti?
- Samosvojni ritmovi književnih oblika nisu ništa drugo nego složena strategija zavaravanja smrti. Sve je, razume se, osuđeno na neuspeh, ali ostaje pusta nada da će pretrajati crno slovo i da će to crno slovo, makar pri svetlosti munje, nekad neko razabrati. Svaki pisac, spram nejakog plama te nade, jede gorke zalogaje, greje dušu i svoje skočanjene prste. Da li je to samo jedno od patetičnih objavljenja verovanja da je i pesništvo među onim silama koje pokreću nebo i zvezde.

Za jednog junaka u Vašem romanu kažete: „Za Jovana se čulo tek kad je umro". Nije li i sudbina književnika takva?
- Kroz nevidljive rupe, na rešetu vremena, sve polako otiče i, posle piščeve smrti, kad minu dve-tri decenije, ako išta preostane, onda pisac može da se, u „Sabirnom centru", malko pridigne na laktove i da sam sebi kaže: „Svaka čast, majstore!" Ovo je, možda, nezgrapna šala, ali ima istine u tome da je mnoge pisce upravo smrt oslobodila kako od zlobe i tupe ravnodušnosti njihovih savremenika, tako i od njihovih ukletih zavičaja; s prugom, ili bez nje. Uostalom, pravi pisac za života i nema čemu da se nada. Srećom, takozvani život kratko traje!

U romanu „Limunacija u ćelijama", kao i u ostalim vašim knjigama, alkohol je vrlo prisutan, nikako da ispari...
- Svaki pisac kroz život pronosi neki znak, svoj neki otisak. Alkohol je glogova grana za koju se grešni čovek hvata nad ponorom, ali se alkohol može uzeti i kao jedan od veoma pogodnih eliksira u pripremi duše za konačni poraz. Nije neophodno da se čovek otrezni kako bi shvatio šta su sve počinili neki od onih koji alkohol ne troše, a pijance preziru. Vidite li vi razliku između pijanog poete koji maše sopstvenim gaćama i navodno treznog „genija" koji maše nacionalnom zastavom? Ja sam za gaće!

Da li se piscu za života ukazuje prilika da poput Mihajla Bunardžije iz Vašeg romana pronađe svoju „skupocenu brazletnu" i nestane...
- Nisam bunardžija, ni arheolog. Ako pisanje uzmemo kao kopanje, onda je kopanju svrha samo kopanje, a desi li se da iz gomile iskopane zemlje i šljunka prosija nekakva brazletna, srebrna ili zlatna, bojim se da je ne bih prepoznao. Elem, sebe vidim samo kao hudog pisca koji estetizuje svoje „stradanije" i više volim da nestanem u svom snu, nego da nestane moj san.

Neki smatraju da je za pisanje potrebna i neka vrsta uzvišenog ludila...
- Iz grupe ljudi koji u javnosti istupaju pod najmanjim zajedničkim imeniteljom: Radovan Beli Marković izdvojio se, ima neko doba, i znatno osilio izvesni Radovan Njeiss Markovicz.U novom romanu, od pomenutog gospodina očekujem izjašnjenje o pitanju koje ste mi ljubazno postavili.

Predeli u Vašim romanima su realistični, a junaci imaginarni, ili...
- Moji su junaci pridošli što iz snova, što iz knjiga koje sam čitao. A valjda sam i ja „imao u životu nekog dejstva" i ponešto, usput, video i saznao. Moja se duša, evo tome više od pola veka, vije nad ukletom i izmišljenom Kolubarom. A Gogolj i Kafka ne mogu biti tamo gde nije moja duša. Ni moj omiljeni pisac Stevan Sremac, od koga sam pozajmio naslov za najnoviji roman i, uz naslov, sve što se moglo pozajmiti. Značenje same „naslovne reči"... „Limunacija" je svečano, toržestveno osvetljenje, „fajerverk" ili vatromet. Svojom „Limunacijom na selu" krajem 19. veka, Sremac je osvetilo svoje doba, osvetlio „sve do kosti", a moj je roman skroman pokušaj da na kraju 20. veka osvetlim pustopolje mojih uspomena.

Pišete li na kompjuteru?
- Pišem u krevetu, rukom, na „fišama" iz makulature jedne štamparije. Kad se „fiše" umnože, onda sedam za „pentijum". Ali, po mom osećanju, računar je pojava novijeg doba na koju se ja nikada neću navići. Ja sam, ipak, pisac minulog veka, a možda i „ostatak mračne prošlosti".

Nagrađivani ste prilično. Koliko nagrade uzgorde pisca i koliko je važno napraviti spisateljski bedem u odnosu na njih?
- Sigurno je da neću umreti zbog pomanjkanja sujete, ali ipak mislim da sam u pogledu književnih nagrada još u stanju da pocrvenim i zapitam: „Jesam li dostojan?"


Olivera Đurđević


vesti po rubrikama

^intervju

18:05h

Dr Dragan Kalinić, predsednik NS RS, o iskušenjima nove vlasti u RS

18:10h

Dr Slobodan Antonić o novoj strukturi moći koja se formira oko Koštunice i Đinđića

18:35h Radovan - Beli Marković, „smireno i rezignirano", o smrti i pisanju
   


     


FastCounter by LinkExchange