GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Reagovanje

Rađaju li se ponovo nedodirljivi?

("Suspendovan Janković", "Glas", 18. januar 2001)

Poštovani uredniče, povodom izjave u vašem cenjenom listu v.d. direktora Studija B o razlozima ukidanja moje emisije "TV Kompromis" i mog "UDALJENJA" sa posla, dužan sam radi informisanja javnosti da kažem sledeću istinu.

Dana 5. oktobra 2000. godine u kasnim poslepodnevnim satima prvi sam ušao u Studio B i sa kolegama iz tehnike započeo program. Tad sam izgovorio: "Ovo je slobodni Studio B", ali sad se zbog toga kajem.

Početkom novembra Skupština Beograda postavlja za v.d. direktora advokata Radmilu Hrustanović koja me odmah "skida" sa emisija i postavlja mi za v.d. glavnog urednika mlađeg kolegu iz filmske redakcije, a meni tobože udeljuje radno mesto pomoćnika glavnog urednika, ali bez ingerencija. Čuveni profesionalni partijski sekretar iz dugogodišnje komunističke prošlosti postavljen za v.d. direktora radija zabranjuje mi i da se popnem na 23. sprat u prostorije radija, a kamoli da nešto radim.

Ostavljena mi je jedna emisija petkom uveče na TV, ali je odmah došao i taj famozni petak, 12. januar, kad je gost moje emisije uživo kolega Milovan Brkić u negativnom kontekstu govorio o Zoranu Đinđiću. Kao i svaki novinar profesionalac javno sam zamerio Brkiću što govori o Đinđiću bez njegovog prisustva i ogradio se od neproverenih informacija što se moglo videti u emisiji. Čak sam u tome i preterivao na štetu kolege Brkića. Umesto da se Brkićevi navodi demantuju u sledećoj emisiji, sledi moja suspenzija, udaljavanje iz firme i progon.

Sledi naravno i transparentna najava da će se nove vlasti boriti za SLOBODU MEDIJA I NOVINARA.
Svaka čast! Takva nama treba vlast!
S poštovanjem,

Marko Janković, novinar
Beograd


Reagovanje

Pravi čovek u kritičnom trenutku

Povodom teksta u "Glasu čitalaca", pod nazivom "Kako je Orlić uzleteo", dozvolite da zahvalim potpisniku Radetu Milosavljeviću i ostalima, recimo dobronamernima, koji tako zdušno koriste moje ime i u tom napisu pogrešno prezime, i da ih zamolim da me ostave na miru. Volela bih da me vara utisak da se oko mene plete tendenciozna mera laži i dezinformacija.

U proteklom periodu bar još oko četrdeset spikera radilo je kad i ja i čitalo iste vesti kao i ja. Mene su verovatno doživljavali kao prvu u profesiji a to je i bila moja jedina beneficija i povlastica, te mi teško pada svako zlo koje konstantno doživljavam. Inače, mladi gospodin Orlić nije mogao da me spomene u napisu od 14. januara 2001. u vašem listu i to u kontekstu čije mu izostajanje jedan čitalac zamera, iz prostog razloga jer "Staka Novović" nije tučena.

Opisujući u svojoj novoj knjizi pod nazivom "5. oktobar" i moj izlazak iz televizije, autori- iskusni novinari - morali su da čuju i moje viđenje događaja, odnosno istinu. Ovako su ispali pre svega netačni i jednostrani. Proviđenje me je u kratkom vremenskom razmaku dva puta izbavilo iz opasnih situacija.

Za sat i po sam izbegla bombardovanje televizije, a 5. oktobra ostala sam u Desku posle 15 časova iz kolegijalnih razloga na molbu dežurne spikerke Olje Mijović, da joj pomognem dok ne dođe drugi dežurni spiker, novoprimljeni Boris Maleković. Ona je pobegla, njoj znanim putem, ne osećajući obavezu da mi vrati uslugu pozivajući me u svoj stan tik uz Televiziju.

Ja sam se odjednom našla među batinašima s metalnim i drvenim palicama s obe strane hodnika koji je vodio prema Aberdarevoj ulici. Kada nezadovoljstvo, uzavrele strasti i još štošta proradi u masi, onda zaista postoji opasnost da stradaju ljudi - čisti kao suza - poput mene. Možda bi moje nezasluženo stradanje: krađa naočara, torbe s namirnicama, stezanje mojih mišića i trenutno gubljenje ravnoteže, pokušaj otimanja tašne i bacanje peska u oči i kosu od strane mladih, gnevnih, da li hrabrih muškaraca, kojima od srca želim da budu vredni, marljivi i pošteni radnici kao ja, možda bi, kažem, moja Golgota bila još veća da se nije pojavio jedan takođe mlad čovek, ali drugačiji.

Saznala sam da se zove Ivan Tomašević, i on me je s rečima "Nemojte ljudi, pa to je gospođa Staka, ona je samo spiker, nije ništa kriva", udaljio s tog tužnog mesta. Puno sam mu zahvalna što u tom apsurdnom trenutku nije zaboravio da bude čovek.

Eto, tako je bilo.

Staka Novković,
spiker državne televizije, Beograd


Nepravda

Ah, ta pošta

Dana 28.12.2000. godine u GAK "Narodni front" u Beogradu porodila se moja kuma. Sutradan iz Pošte u Pećincima, ja sam joj uputila telegram. Dakle, 29.12.2000. godine oko 12 sati. Ona je u porodilištu bila do 31.12.2000. godine do 16 sati i nije ga dobila. Mene interesuje: ko je zatajio? Da li Pošta, da li dežurna sestra. Nisu bitne pare, koliko sam platila, nego to što ga ona nije dobila, a znam koliko bi joj to značilo. Možda ovo sve deluje beznačajno, ali i ovo je samo apel da se radi savesnije da bi nam svima bilo lepše.
Uz sve pohvale za vaš list, pozdrav

Gordana Ninković,
Popinci


Mišljenje

Neslana "šala"

Povod ovog pisma je nedavna reportaža (od 3. januara ove godine) sa ulice "Otvorenog srca" u centru Beograda pod naslovom: "Sada smo svi iz prošlog veka" - kojom nam je Žaklina Milenković dočarala nade, radost i praznično raspoloženje nekih učesnika u dočeku ove prve milenijumske godine.

Nemam zamerku na reportažu sa ovog slavlja (gde bih i sama volela da sam bila) osim što iz nje nije izostavljen jedan zaista nepriličan odgovor jednog upitanog "šaljivdžije" kome se, umesto vola, na ražnju "priviđao" bivši predsednik, a umesto dva praseta - njegova deca, "čudeći se" kako mu se i žena ne nađe na ražnju!?

Ovaj morbidan, kanibalski "privid" koji se u reportaži naglašava kao utisak jednog "duhovitog šaljivdžije", daleko je od zdrave pameti da se kaže, a još dalje od smisla da se publikuje u jednom uglednom listu kao što je "Glas javnosti".

Prirodno je i razumljivo da se u izlivu, zaista opravdanog gneva i ogorčenja, može reći i ono što se ne misli, ali u javnosti to više šteti nedužnom očajnik, nego vinovniku koga se to tiče. Ovakva "šala" kod naših prijatelja u okruženju koji je pročitaju može izazvati samo zgražavanje, nevericu i žaljenje, a kod nedobronamernih potvrdu za svoje ružno mišljenje o nama.

Zar nije trebalo da barem urednici izdvoje crno zrnce kukolja iz žita koje se poslužuje gostima i bdiju nad sadržajem najčitanijeg lista, koji nas objektivno i svestrano informiše o zbivanjima među nama i oko nas?

Vasiljka Kovačević, penzioner
Beograd


Reagovanje

Cinično, sramno

("Nisam zloupotrebio položaj", "Glas javnosti", 5. januar 2001)

Običan čovek, žitelj zemlje Srbije, poslednjih desetak godina zauzet borbom za komad hleba i goli opstanak, nije mogao ni slutiti šta se oko njega dešava i kako žive njegovi usrećitelji. Sada sve izlazi na videlo, rezignacija i prezir dostižu vrhunac.

Šta reći tim ljudima osim - sram vas bilo! Sram vas bilo i ovog i onog svega! Dok ste nama pričali pričice i nudili pesmice tipa "Volimo te otadžbino naša...", vi ste voleli nešto drugo, grabili vile, poslovne prostore, gradili hotele, kupovali kola, proširivali kuće... Nije mi jasno kad to sve stigoste od silnih narodnih briga?

Uopšte ne mislim da svi treba da budemo jednaki, pogotovu ne podjednako bedni. Naprotiv. Ne očekujem, a i ne treba, da budem ravan jednom predsedniku države, ministru, ambasadoru... Ipak, to su birani ljudi, pojedinci, zaslužni za narod i državu. Ili bi bar tako trebalo da bude! A je li bilo? Nije! Šta su ta gospoda Lilić, Milutinović, Gajevićeva, Marjanović, Milošević i slični učinili dobro ovom narodu? Ništa, ili bolje rečeno, učinili su sve da tom narodu bude što gore.

Milutinović živi u kući od 800 m2! Ljudi moji, je li to moguće? Pa to je osam ari. Kad stigne da obiđe toliko imanje? Poređenja radi, stambena zgrada u kojoj ja živim ima 15 stanova, gde živi oko 60 stanara, a ima površinu od oko 750 m2. I opet, sve mirno, srećno i zadovoljno. A gospodin Lilić u šestosobnoj kući od 244 m2 "ne bi mogao da smesti ni rođenog brata kada bi mu došao u posetu". Ma nemojte! Kakav cinizam, kako ponižavanje naroda Srbije! Gde oni to žive? Da li oni stvarno ne znaju da ti njihovi dojučerašnji podanici još uvek žive po halama, podrumima, šupama, barakama, tavanima, ispod mostova? Osećaju li bar malo sramote i griže savesti zbog toga?

Ljubomir Šuljagić, profesor
Prijepolje


Znatiželja

Koji su gresi dr Nade Kostić?

Molio bih Vas da u Vašem listu objavite sledeće moje pismo: Zahvaljujući sredstvima informisanja, doznali smo da dr Nada Kostić, ministar zdravlja u Prelaznoj vladi koju je kandidovala njena stranka, nije više kandidat te iste stranke u budućoj vladi. U celom tom žalosnom slučaju koji nas veoma obeshrabruje postoji i nada da će ovaj slučaj, zahvaljujući kolegama lekarima kao i javnosti, učiniti da se DSS u korenu promeni unutar svoje stranke. Stranka koja slovi kao demokratska, ako misli da se iskreno bori za razvoj demokratije kod nas, moraće da pokaže da je i unutar svoje stranke - demokratska.

U proteklom desetogodišnjem razdoblju su DSS napustili mnogi visoki intelektualci i veoma afirmisane ličnosti. Bilo je tu članova Predsedništva, Glavnog odbora i opštinskih odbora. Biće da ih je bilo više od stotinak osoba. Gotovo da nikom od njih nije palo na pamet da se oglašavaju tim povodom u javnosti. Činili bi na taj način veliku uslugu bivšem diktatoru i oslabili celokupni opozicioni front.

Sada su nastala sasvim druga vremena. "Samo vas posmatramo" - rekoše i napisaše članovi Otpora. DSS je više nego dužna da javnosti objasni kojim se razlozima rukovodila u kandidovanju nove, nama nepoznate ličnosti. To se, kao u vreme jezuita, ne može držati skriveno od javnosti i svojih članova stranke. Šta je to loše uradila dr Nada Kostić?

Mr prof. Žika Jovanović,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange