Na dan 25. novembar 1970. godine pisac Jukio Mišima došao je u posetu generalu Masudi, komandantu Japanskih odbrambenih snaga (Japanska armija), zajedno sa nekolicinom "kadeta" svoje male privatne čete, sastavljene od desničarski nastrojenih studenata, koju je nazivao "Društvo štita". Poseta čuvenog spisatelja i javne ličnosti izazvala je osmeh dobrodošlice na komandantovom licu, ali, kada su se vrata zatvorila, "kadeti" su skočili na generala, vezali ga, preteći mu samurajskim mačevima, a sa balkona komandantove kancelarije Mišima je zatražio da se celi Trideset drugi puk okupi u dvorištu.

U uniformi "Društva štita" i sa povezom na glavi Mišima je izašao pred okupljene vojnike, novinare i prijatelje, kojima je veče pre toga uputio poziv da dođu u sedište komandanata armije u centru prestonice, i počeo govor u kome je ustao protiv "posleratnog demokratskog sistema, koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu". Pisac je nameravao da govori najmanje pola sata, ali je odustao već posle sedam minuta, jer su ga okupljeni vojnici neprekidno prekidali povicima, a vojni helikopteri i helikopteri novinskih kuća pravili su iznad njega nepodnošljivu buku. Mišima je onda pozvao vojnike da izvrše državni udar, smene vladu i caru vrate božanske prerogative, ali je glasno ismejan.

Pisac se onda, viknuvši tri puta "Živeo car", vratio u komandantovu kancelariju, razočarano rekavši: "Izgleda da me nisu ni čuli". Klekao je, uzeo samurajski mač, a iza njega stao je njegov omiljeni "kadet" Morita, za koga se govorilo da je i Mišimin homoseksualni ljubavnik. Mišima je zabio mač u levu stranu stomaka i pokušao da svojom krvlju na papiru ispiše ideogram za reč mač, ali je bol bio suviše jak, pa je pozvao Moritu da mu, po ritualu harakirija, odseče glavu. Morita nije uspeo da to učini, promašivši vrat čak dva puta, ali je prileteo prisebniji "kadet" Koga, koji je piscu odsekao glavu jednim udarcem oštrog samurajskog mača. Odmah pored klekao je i Morita, zabio mač u stomak, pa je Koga i njemu pomogao da okonča ritual.

Mišimina spektakularna smrt zapanjila je Japan, ali i čitav svet, ali niko do danas, čak, nije u potpunosti uspeo da objasni pravo značenje piščevog čina. U trenutku kada se ubio Jukio Mišima imao je 45 godina i slavu kojoj bi pozavideli mnogi pisci na zemaljskoj kugli. Napisao je četrdeset romana, osamnaest pozorišnih drama, dvadeset tomova kratkih priča i isto toliko tomova eseja.

Tri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, dobio sve značajne japanske književne nagrade, bio najpoznatiji i naprevođeniji živi japanski pisac u svetu, a jedan od najtiražnijih u zemlji, režirao je i bio glumac u filmu snimljenom po njegovoj pripoveci "Patriotizam", dirigovao je simfonijskim orkestrom, pilotirao američkim bornim avionom "fantom F-102" i sedam puta putovao oko sveta. Imao je lepu ženu i dvoje male dece, bio je bogat i mogao je da sebi ispuni svaku želju. Ipak, kada su posle smrti priajtelja sa cvećem počeli da dolaze i poklone se pred porodičnim oltarom u njegovoj kući, Mišimina majka je čoveku koji je doneo buket belih ruža rekla:

"Zašto nisi kupio crvene ruže? Ovo je za Kimitakea (pravo ime mu je bilo Kimitake Hiraoka, a Jukio Mišima samo književni pseudonim) srećan dan, on je upravo učinio ono što je najviše želeo u životu".

Vesti koje su odmah posle Mišiminog samoubistva obišle svet govorile su o pokušaju državnog udara desničarski nastrojenog japanskog pisca, koji se protivio američkoj okupaciji Japana posle Drugog svetskog rata, savezništvu sa tom velikom silom, oduzimanju caru statusa živog božanstva i odrođavanju mladih Japanaca od tradicije svoje zemlje. Mnogi piščevi poznavaoci i biografi napisali su kasnije da je samoubistvo bilo motivisano istim razlozima kojim i samoubistvo američkog pisca Ernesta Hemingveja, koji je ispalio sebi hitac u usta zbog nemoći da se više bavi pisanjem, ili herostratski čin kojim je Mišima želeo da sebi obezbedi večnu slavu. Neki, kao i sama Mišimina majka, rekli su tiše da je pisac bio opsednut smrću još od detinjstva i da je njegova želja da umre samo tada kulminirala. Ima i onih, mada retkih, koji tvrde da su svi ovi, zajedno, bili u pravu.

nastaviće se