Početak - rođen je 6. novembra 1923. u Beogradu. Otac Nikola bio je sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, baš on je otvorio testament kralja Petra Prvog Karađorđevića. Bio je jedan od 1.300 kaplara, prošao Albaniju, probijao Solunski front. Kad je prešao u advokaturu, Isakovići su proživeli male seobe - iz mesta u mesto. Majka Zagorka bila je domaćica. S očeve strane svi su mu bili u mantijama - od čukundede Radoja do Velibora, njegovog brata od strica, koji je bio beogradski prota. Isakovići potiču iz Donje Šatornje, ispod Rudnika. S majčine strane, u kući Živanovića, bilo je industrijalaca, milionera, trgovaca pšenicom, svinjama, bankara, kafandžija i dućandžija. Po majčinom ocu je dobio i ime, a deda Antonije bi sve dao da mu je unuk postao konjički oficir ili, bar, diplomata.

Detinjstvo - rastao je uz oca komunistu, on je uticao na njega više od ostalih. Ipak, da ne bi oca u svemu "imitirao", "priznao" je kad ga je tužio grad Kragujevac, zbog vlasništva nad dvema kućama u Ulici cara Lazara broj 14 koje je pokojni Nikola prepisao Partiji. U znak zahvalnosti što mu je Partija u vreme rata spasla sina. Akademik je objasnio: "Pravo da kažem, ne bih uradio što i otac. On je to, eto tako, u nekoj euforiji... A što se spasavanja tiče, bio sam u zatvoru u Smederevskoj Palanci 1941. Iz njega me spaslo jedno Ciganče, moj ujak i još jedan čovek koji je bio član Partije".

Nacionalnost - Srbin. "Narod je kao voda u mešini! I kad je sve zatvoreno, nađe put da istekne. Otud i moje verovanje da će i našem narodu poći za rukom da nađe jedan takav prolaz", poverio je lane. Pre toga, prilikom gostovanja na jednoj tribini (ćaskao je i sa Žarkom Jokanovićem, tad kolegom političarem, sad zetom), a na kojoj su ga"nezgodno" pitali, uzviknuo je: "Zašto se maltretiram s vama, uopšte me ne zanimate, niste nikakav narod. Tražite stvari koje ne možete da dobijete, vi ste boljševici! Samo se derete i bučete. Ne bučite, ja se nikog od vas ne plašim". "Negde između", u romanu "Gospodar i sluge", precizirao je: "Titu su najbolje sluge bili Srbi.

Obrazovanje - osnovnu školu počeo je u Aranđelovcu. Posle dva meseca, prepisali su ga (zbog očeve službe) u Raču Kragujevačku. Ovde je više gledao "onako" učiteljicu Zlatić nego sricao slova (ionako je znao da čita). Bio je odličan đak. U nižoj gimnaziji, od učitelja Petronijevića, dobija kompliment da mu je rukopis lep kao "svračije noge". Iz istog razloga g. Matić, profesor u Višoj gimnaziji kralja Aleksandra na Topčideru delio mu je kečeve na pismenim zadacima. A onda je počeo rat, puškom je zamenio olovku.

Karijera - bio je najmlađi borac u Prvoj proleterskoj brigadi. Kao nekad otac, i on je probijao neprijateljske frontove - ali sad na Sutjesci, Neretvi, Igmanu... Kad je oterao Švabe, komunizmom se bavio u Komunističkoj partiji. Bio je član Okružnog komiteta KPJ-u i "radnik" u Agitpropu CK Srbije. Sve dok nije shvatio da to nije to. Tad joj je rekao "Zbogom" i "Hvala".

U međuvremenu, napunio je i 25. a ništa nije uradio, kako je sam kazao. Seo je i napisao "Kašiku" (pripovetku koju je pročitala njegova sestra, pa kad je čula da je autor njen Lule, uzviknula: "Pa, ti si pisac". Da to jeste dokazao je mnogobrojnim delima: "Velika deca", "Paprat i vatra", "Tren" (1, 2, 3 i 4) "Gospodar i sluge"... Da mu vreme nije uludo prolazilo, svedoče mnogobrojne, "usputne" funkcije: uređivao je NIN, pa "Delo". Bio je direktor i urednik IP "Prosveta", član Umetničkog saveta "Avala filma", sekretar Odeljenja za jezik i književnost, potpredsednik SANU.

Ali, narod ga zna po SPS-u i ženi Leposavi - Lepi Milanin. Zbog prvog - partiji je pomogao da zaživi, napravio joj nacionalni program, branio je gde je trebalo i gde je mogao... Zbog drugog - jedini je Srbin koji se odrekao Oktobarske nagrade za književnost zato što je nije dobila i Lepa (za knjigu "Šake"). Momo Kapor, član žirija za dodelu nagrade, izjavio da mu savest ne bi bila mirna da se založio da čitava porodica Isaković dobije nagradu, uz komentar: "Ko zna, možda i njihova kućna pomoćnica piše izvrsnu poeziju".

Stranački angažman - iz SPS-a je izašao, sad nije ni u jednoj partiji. Ipak, sve vreme ga optužuju da je veliku uslugu učinio Miloševiću, koga je nekad hvalio, da bi, kad je 45 članova SANU zatražilo peticijom od njega da ode, i sam, istu, potpisao.

Zanimljivosti - rekao je da bi nove sankcije mogle da budu inspiracija za pisce i navukao na sebe bes kolega i javnosti. Rekao je da hoće svetliju budućnost za unuka (sina kasno dobijene kćerke Milice Milše, glumice kojoj mnogi osporavaju talenat i za koju su mama i tata režirali film "Druga strana planete") i naljutio dojučerašnje stranačke kolege. Njegova Lepa opisala ga je ovako: "Lule svuda voli da zaviri, sve mora da vidi, da pita, da dobije odgovor na sve".

ZORICA VULIĆ