[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Utorak, 14. novembar 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

13. Nov 2000 18:02 (GMT+01:00)

Tajne ruske špijunaže (7)

Čovek koji je pobedio Napoleona

Mihailo Kutuzov je u 17. godini postao kapetan carske vojske

Svi Kutuzovi muškog pola su od najdavnijih veremena bili vojnici. U bitkama neprijatelju nikada nisu pokazivali leđa, zaštitu otaddžbine su smatrali najvišom čašćću i vrlinom, a uvažavanje za svoju tešku vojničku muku primali su kao dužnost, jer - zaslužili su ga. I po ženskoj liniji imali su čime da se podiče: prababa buduććeg Napoelonovog pobednika bila je udata za kneza M. F. Požarskog, oca Dimitrija Mihajloviča, spasioca Moskve 1612. godine. Zbog tog podviga knez je ovekovečen na svima poznatom spomeniku vajara Martosa; stoji na Crvenom trgu, na nekoliko koraka od crkve Vasilija Blaženog.

Otac, koga je Kutuzov poštovao svom svojom dušom (bez majke je ostao još u najranijem detinjstvu) bio je general inženjerije, jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena. Stric koga ništa manje nije voleo, admiral Ivan Longvinovič, dovodio ga je u ushiććenje pripovestima o prekomorskim zemljama. Kućna biblioteka sadržala je pretežno knjige iz oblasti vojnih nauka, a najčešća tema razgovora bila je kako najbolje ustrojiti armiju. Preci koji su stekli slavu na braniku otaddžbine kao da su neprestano, ma i nevidljivi, bili tu; i pre nego što je navršio dvanaest (!) godina Mihailo Kutuzov nije imao potrebe da razbija glavu pitanjem kojim putem životu da krene.

Zar najpreča obaveza ruskog plemića nije da služi Otaddžbini vojnom potporom? Tako su se i čuvale tradicije i osnivale dinastije - iznikle su iz uvažavanja, poštovanja i ljubavi.

Otac ga je ličnim primerom poučavao da bude savestan, marljiv i odovoran. Stric mu je raspirivao maštu pričama o čudima i retkostima prekomorskih zemalja. Mnogo godina kasnije Mihail Ilarionovič se u pismu kććeri (to je, inače, pismo iz Stambola, a o njemu ćće rećći biti docnije), seććao kako se uživljavao u čikine „bajke" o zemlji gde „svi muškarci hodže u širokim šalvarama, a svoje žene drže pod ključem i maramama im sakrivaju lica". Osobito mi se urezalo u seććanje da svi imaju ogromne brkove i pregoleme sablje-jatagane, koje u svakom trenutku mogu da upotrebe. Strašno sam želeo da to vidim svojim očima; nisam ni sanjao da ćće mi se pružiti prilika, ali eto, ostvarilo se...

U svojoj četrnaestoj, za dve godine umesto redovnih četiri, završio je gimnaziju i artiljerijsku školu sa izvanredim uspehom iz svih predmeta (nije, dakle, usvajao samo minimum onoga što mu je bilo neophodno, većć je svim tim živeo i disao!). Posebno se isticao iz matematike i jezika. Te ćće ga dve strasti pratiti kroz čitav život.

Mihailo Kutuzov otpočinje svoju vojnu karijeru kao četrnaestogodišnji kaplar time što postaje predavač u školi u kojoj je i sam završio. Karakteristika načelništva glasila je da je neosporno sposoban za ovu vrstu delatnosti. U šesnaestoj godini dobija svoj prvi oficirski čin.

Kakva je danas naša mladež u tim godinama? Čini se da mu je sve unapred bilo zacrtano: izvoli, stupaj po sve višoj lestvici! I Mihailo je većć ađutant u sviti peterburškog i estlandskog *Estlandija - jedna od najbogatijih pokrajina Estonije, (prim. prev.) general- gubernatora. Kao oštrooki posmatrač, kasnije ćće umeti mnogo da izvuče iz ovog iskustva „kretanje u najvišim krugovima"; i, mada su ga neki smatrali dvorskim čovekom, i mada je umeo da se savršeno pridržava dvorske etikecije, većć tamo ćće pokušati da se izdvoji iz redova ulaštenih lutaka, upravljajućći život prema sopsvenom nahođenju, a ne prema dvorskim hirovima.

Nije se dugo zadržao u službi iz koje je mogao da izbliza promatra dvorsku atmosferu, inače tako stranu njegovoj prirodi. Povinovavši se svojim unutrašnjim motivima (ta, vojnu službu je izabrao da živi, a ne da odbrojava rokove od ordena do čina!) Kutuzov uporno pokušava da uđe u armiju, u pravu službu. Pošto je avgusta 1762. postao kapetan, sedamnaestogodišnji Kutuzov je upuććen u Novu Ladogu, kao komandir čete u Astrahanskom pešadijskom puku. Obrevši se konačno u pravoj vojnoj službi, mladi komandir se predstavlja tek imenovanom komandantu puka.

Njegovo ime je Aleksandar Vasiljevič Suvorov. Uistinu, kako su govorili naši stari, Bog zna kome pomaže. To što je mladi Kutuzov tek otkrivao, upoređujućći situacije iz vojničkog života sa različitim stanjima svakodnevice koja ga je okruživala, Suvorovu je većć bilo dobro poznato. Vojnici i oficiri predstavljaju porodicu. Armija je dom. Komandant je otac, gospodar, glava kućće, a da bi se u porodici održavao red i sklad, morao je da bude i prek, i predusetljiv, i obazriv i lukav. Šta je taktika ako armiju, zapravo, čine ljudi, a bitka je, u stvari sukob karaktera?

Piše: Sergej Maculenko
Nastaviće se


vesti po rubrikama

^feljton

17:01h

Naučnici i rodoljubi (18): Veliki matematičar i strasni ribolovac

17:37h

Za zdravlje dece (6): Mali saveti za lečenje

18:02h

Tajne ruske špijunaže (7): Čovek koji je pobedio Napoleona

 



     


FastCounter by LinkExchange